Pages

Friday, May 16, 2008

Pariz - Dakar

Nikako, nikako da stignem... I onda pogledam Sunce kvadrat Neptun i setim se tebe, ali dragi brate Petre Egidije, dok ja levo desno, dok odradim tekuće poslove, dok posavetujem žene, decu i služinčad... konje i magarce, malo mi vremena ostane za pisanje o Utopiji... A onda sasvim slučajno, ali ti znaš da nikad i ništa nije slučajno, desi se nešto naizgled beznačajno, a prepuno smisla. Mladić obrijan do glave u roku od sat vremena na dva različita kraja grada zatraži moju pomoć i usput pomogne i meni. Previše da bi bilo besmisleno. A uveče, opet slučajno, pročitam da su njegovi sveštenici... Eh da, bolje da idemo redom.

Tvrdi se da je alhemija u Indiju stigla iz Kine, što je sasvim moguće. Bogar i dalje meditira u jednoj pećini severno od... već više od 300 godina. „Ko je video Nandi taj zna šta je alhemija“. Gledaj Petre Egidije, gledaj mladi Hermese - biti trostruko veliki znači znati alhemiju, teurgiju i astrologiju. Znati – gnosis, u tom smislu, soteriološki takoreći.
Nigredo, albedo i rubedo – trofazni sistem, uvek trofazni. Potpuno isto kao crna, bela i crvena guna, tri zmije koje stvaraju maju – opsenu... život. Sve je isto, sve je potpuno isto. Ko je video Nandi – taj zna šta je alhemija. Nandi je Šivin bik. Onaj isti sa sunčevim diskom među rogovima. A Sunce pravi zvuk Ra. To nije iz Egipta, stiglo je iz Indije. Sve, ali ama baš sve se uklapa.

Čitaj, mladi Hermese, možda je Blavacka imala bolji prevod, ali dobićeš Njutnovu verziju.

Tis true without lying, certain & most true.

By the way, ide priča da je Blavacka sama materjalizovala vuka. Ali da dokaže – šta? Da je moćna, da zna znanje, zarad čega? Znaš da se držim podalje od tih viktorijanskih histerija, a vuk je ionako stvoren i bez moje intervencije... Ili možda grešim?
A Njutna volim i kada ima neadekvatan prevod.

Proteus

Proteus je jedan od najtamnijih objekata Solarnog sistema. Nije mogao da bude otkriven sa Zemlje jer je praktično toliko blizu Neptuna da se od reflektovane sunčeve svetlosti uopšte ne vidi. Kruži kao satelit u nivou Neptunove ekvatorijalne ravni. U suštini on je samo stena, nepravilnog oblika, bez do sada zabeleženih geoloških promena...

Bio je sasvim običan dan, maj 2007.
Stajala sam tako u Vojvode Putnika, na stanici, sve čekajući onu mitsku četrdesetčetvorku (waiting for the train that never comes) i eto ti njega. Zaokrenuo je iz Mirinog bulevara ka Zvezdi. Videla sam ga pre no što je on spazio mene. Ali... kako me je spazio počeo je da trubi kao blesav i... I , i?

U tom momentu iza drvoreda, ma iza mojih leđa izašla je kompletna duvačka sekcija i počela uvodne taktove. On i ja smo bili zaleđeni kao u filmskom frejmu.
Tamo preko puta sa svih staza Hajd parka izvirali su horisti, a ispred njih je koračala Deni Klajn sa ostatkom Vaya con Dios-a. I pevali su iz sve snage - Well, if he’s bold and untrue...

Kod njega u kolima verujem da je odzvanjalo ono Đorđetovo – Kad ljubim glavu gubim, kad ljubim stvarno ljubim, i zato kad te spazim ja besomučno trubim... Fućkam kao klipan, crvenim k’o tulipan... A ako nije, šteta, jer... trebalo je.

Gledamo se u oči, a tad, i uvek se to dešava tada – vreme se deformiše, saturnovsko dijamantsko vreme.

That wch is below is like that wch is above & that wch is above is like yt wch is below to do ye miracles of one only thing.

Gledamo se satima... I ništa.

A horisti pevaju sve do onog - tell him to find another.

I konačno...
On produžava ka Zvezdi, a ja ostajem da stojim (...natovarena kesama). Prvo ide bes: Pa, što nisi stao, morončino? Patroliraš mi po kraju češće od unutrašnjih organa. Mogao si baš i da se setiš i da staneš, i možda me i pitaš da li mi treba pomoć... A onda tuga.

Horisti se razilaze, duvači se pakuju, a iza mene staje Deni Klajn i peva iz sve snage, iz dna duše:

She stands tall, high as a mountain,
her heart is deep as the sea.
She’s known hardsheep and sorroows
that brought her down on her knees...

Ali samo je ja čujem.

Lord help her please...
Lord... help her please.

Oslobodi me, molim te.
Molim te...


Počelo je kada je Neptun napravio aplikacionu kvadraturu sa Spiritom, ne Fortunom Hermese, Spiritom. (Računaš po noćnoj formuli i tu je greška, meni je Fortuna na Regulusu, što i inače ništa nije utešno.) Dakle, počelo je kvadraturom na Spirit ili na Mesec, već se ni ne sećam, i vidiš nastavilo se... U stvari, lažem. Srela sam ga još tamo negde ’96 valjda, u zimu. Ona moja krntija se zaglavila na Novom Beogradu, gde se osećam kao retard, gde uz kartu standardno nosim i kompas, ali se generalno orjentišem po Suncu. Međutim, bila je noć, sneg je vejao, olupina nikako da proradi, u meni se i očaj zaledio od hladnoće i samo sam gledala pred sobom bez ikakve ideje... I kao u filmu parkirao se pored i samo me kratko zamolio da podignem haubu.
Ako si ikada gledao kako izgledaju popravke u toku Formule tada će ti biti jasno za koje vreme je regulisao stvar. Usput se za trenutak okrenuo, video kako se smrzavam pored njega i ponudio mi da uđem u njegova kola jer tamo radi grejanje. Ma, Bože sačuvaj, mislim se ja, a ponekad treba rizikovati. Mladi Hermese, treba ponekad rizikovati.
Tu šansu sam propustila.

Ali... opet te lažem, jer srela sam ga još ranije. U stvari, nismo ni mogli da se sretnemo, mi smo oduvek i bili jedno. Od iste zemlje i istog neba.

And as all things have been & arose from one by ye mediation of one: so all things have their birth from this one thing by adaptation.

Ali, nebitno.

Coelum philosophorum

Tada kada je Neptun dodirnuo moj Spirit pogledala sam u njega kao da ga vidim prvi put. Stajao je blizu, i bilo mi je jasno da je umoran i usamljen i nemam pojma... samo sam pomislila da mi je žao, jer je dobar čovek. Uh, dobar čovek - ono što će me rasturati sledećih sedam godina. Neptun je bacio zrak na mene, a ja sam ga reflektovala ka njemu – ja ću da te volim. Podigao je pogled, osetio je energiju...I igra je počela.
Da sam samo znala. A kako sam i mogla da znam?

The Sun is its father, the moon its mother,the wind hath carried it in its belly, the earth its nourse.

Ne, sve je moglo da bude i lako i jednostavno. Ali zašto nije? Zbog nekog ko je sa strane video sve, nekog ko je prenosio informacije, istina jednosmerne. On misli... On misli! Zašto mi sam ne kaže to što misli, jedan na jedan?
On misli da si ti previše mršava za njega, a da je on previše ružan za tebe... A da, nisi ni brendirana...

Molim?... Ne razumeš Hermese, nisam mogla da se sastavim u tom trenutku. Samo sam bila u šoku. Sledećih dana sam stvarno pokušavala da jedem do besomučnosti, ali nije bilo vajde. A onda mi je doprlo do mozga i otrov se razlio pravo ka srcu. Nije on ružan čovek, on je glup čovek. Te ideje o mršavosti sam mogla da mu izbijem iz glave jako brzo i da shvati kako je moje telo jedino adekvatno uz njegovo telo. I ista priča o tim kompleksima da je ružan... Ali kako da se borim sa tom ponižavajućom etiketom da nisam brendirana?
Da, Hermese, priznajem, sve priznajem. Nisam brendirana, što je još grđe kada radim nazovi prljave poslove (stolarske, slikarske, oko kola, pardon olupine) nosim danima radničke kombinezone, one građevinske džakaste tregerke. Nemam neku kolekciju cipela, a i večito sam u patikama, neutralno prljave boje i obavezno moje omiljene kineske marke – ipak sam brendirana. Oblačim se po kinezima i pijacama i kada imam više para neću da ih dam na krpe koje nisu suština. Venera u Škorpiji, volim đubre, ali gledaj u 2. kući, od đubreta mogu da napravim kapital. A i inače... to mi misli čovek koji ima 3 majice od kojih su dve iz doba Titovih sletova.
I zamisli ne nosim nakit? Baš sam seljančura. Istina, leti nosim narukvicu oko noge i ponekad minđuše da mi uši ne bi zarasle. Ali, ama baš nikad da se setim da nešto sa mene zvecka.

Nisam debela i brendirana. Pa, šta on hoće – Seku Aleksić? Šta bi uopšte on tražio sa jednom takvom? U čemu je poenta? Možda ti znaš tu tajnu Hermese? I pokušala sam, stvarno jesam. Zamislila sam ga na splavu sa jednom salastom, pa utegnutom (obavezno brendiranom) plavušom, kako u kasno popodne sede satima (slušaju Joksimovića, Georgijeva kao intelektualnu varijantu ili daj šta daš) i bleje. Bukvalno bleje. I ne mogu dalje, nisam sposobna da zamislim o čemu bi pričali, ako bi ikako pričali. O Delta sitiju? O novoj kolekciji u Zari ili Mangu ili gde god se stoka mami da troši pare? O čemu takvi ljudi pričaju? I da li uopšte nešto pričaju, da li se upoznaju pre no što otrče u krevet, da li išta osete? Imaju li organ kojim bi to osetili? Imaju li ono što u meni upravo pravi...

Nigredo, Hermese, to je nigredo... I veruj mi da boli.

Najobičniji Proteus me je namamio onom supstancom “dobar čovek“ i ja sam kao svaka ćurka upala u retortu koju je on majstorski zapečatio i potpalio vatru. I posle je bilo gotovo, pokušavala sam da uspuzam uz staklene zidove, plakala mu, kumila ga, ali gotovo.

Kalcinacija. Proces ide tako što se supstanca zagreva u retorti na otvorenom plamenu... dok se ne pretvori u pepeo. Jer... Otac mu je Sunce.

Ali nije se na tome završilo... Možda bih sagorela za neko vreme i prebolela, ali znaš da staza krivuda ka Mesecu, pa ka najosetljivijem stepenu, tačno tamo gde Venera izlazi iz podzemnog sveta.
Počela sam da ga viđam često i više no što mogu da podnesem.

The father of all perfection in ye whole world is here.


Ono što me je zbunjavalo bilo je u njegovom pogledu, u gestovima, u neočekivanim preokretima.
Disolucija. Razređivanje pepela vodom... Majka mu je Mesec.

Ali kada bih se udaljila osećala sam se jadno. Jadno i bedno. Stvari koje su mi pričinjavale radost postale su beznačajne. Vrtela sam se kao idiot pred skupim izlozima, i ne znajući u šta to gledam kad tu nemam šta da tražim. Jadno, Hermese. Ponižavajuće. Kao i moje telo, odjednom sam počela da se posmatram. Vrlo pažljivo, kritično... Užas. Te strije koje su mi izgledale kao savršena prirodna tetovaža aboridžinskog stila sada su bile odvratne. Taj ožiljak od operacije slepog creva... nisam smela ni da ga pogledam. To što mi je u detinjstvu spasilo život – to je bila moja sramota. Jeste, s leđa mi se vide rebra, samo kad se malo istegnem... A tek modrice, slučajne posekotine, jao kapilari... Ma, nepodnošljivo. Grozomorno.

Ne, ne. Sve bi meni bilo jasno da je predmet moje opsesije bio neki maneken, lokalni krimos ili pjevač. Ali znaš kako to ide „ona može sa svakim, ali on može samo sa njom“. Ja sam se vezala za Hefesta, a znaš kako Hefest izgleda. Samo što se negde izgleda desila greška. Mars i Venera u recepciji. Ovde sam izgleda ja bila Hefest. Jadni i bedni, poniženi Mars... Sila u izgonu.

Its force or power is entire if it be converted into earth.

Planeta u izgonu nije slaba, ona zadržava svu svoju snagu, samo što je na terenu gde se ne oseća dobro. Kao vladar koji vlada državom ali ne zna lokalni jezik i stanovništvo. To ti je pozdrav od Vilfranša. Jeste, Morin, Žan Mari Baptist de... On te je lično pozdravio Hermese.


Petlov rep

Kao i svaki multifazni sistem i ovaj ima četvrtu – plazma komponentu. Kada se sve vidi šareno i ovako i onako. I tako je i bilo.
Dođem, recimo tamo gde se okupljamo svi, ali usput sretnem na ulici i momka koga znam onako neobavezno samo u prolazu. I on mi se pridruži tih 100 metara. Naravno, ovaj nas vidi kako dolazimo zajedno i onda se duri danima. A ništa, ništa da mi kaže, da me pita... ništa.
Ili dođem tako umorna i naravno potpuno izluđena poslom, i grozno obučena normalno. I baš tad se desi neka gužvu, a čovek pored me slučajno gurne, ali stvarno malo. Dok sam se ja okrenula da ga pitam što je to uradio, ovaj ga je već uhvatio rukom za vrat i preneo dva metra dalje. A ja u šoku gledam.
Pa, bezveze... pričam drugarici o nekoj izložbi, a on sedi tu blizu. I tek da bi se napravio pametan primeti da na izložbe idu oni što nemaju para. Mislim, stvarno? Šamarčina u momentu, to je trebalo da uradim. I što prisluškuje ako ga toliko ne zanima.
Ma, bezveze...

Petlov rep, u svim bojama. Samo prolazna faza. Šarena laža. Zato sam se i sklonila. Ali znaš i sam, ne možeš se skloniti do god aspekt traje. I nema slobodne volje, kako smo odavno utvrdili mladi brate. Nema je, to je laž. Kako gore – tako dole, princip koji isključuje slobodnu volju.

Seperate thou ye earth from ye fire, ye subtile from the gross sweetly wth great indoustry.

I neću više o tome, petlov rep je samo petlov rep. Bilo je vreme za...


Albedo

Nema šta, kad te maltretira Neptun nema izvlačenja. Sklonila se jesam, u sebe, nisam našla bolje mesto. Ali, isto tako kad te maltretira Neptun doživljavaš ono što se zove „monaški aspekt“. I ta faza je trajala dugo. Dani su mi bili ispunjeni učenjem i detetom, i učenjem kroz dete i samo i jedino učenjem. I što je najčudnije, toliko sam ponekad želela samoću - a nigde je nije bilo.
Da bi sve bilo još gluplje pred mene su stala tri savršena momka. Ma, da sam ih zamišljala ne bih mogla tako da ih iskreiram. Sva trojica su imala po dva završena fakulteta (ozbiljna fakulteta), govorili su perfektno po najmanje 3 strana jezika, kulturni, prelepi, prezgodni, mladi, plavi, vrlo ozbiljno drilovani, bezbrižni kao golubovi, opasni kao zmije, tihi, uvek spremni da saslušaju, uvek raspoloženi da se igraju sa mojim detetom. Neverovatno... sva trojica su imala imena na P. I sva trojica po kap iz Atlantika u oba oka.

Sećaš se Hermese? Onaj dan kada je talas... Udarni talas krade potencijalnu energiju od talasa ispred i iza sebe... Oni su bili prva odbrana grada – kontinenta. I prvi su poleteli. I prvi pali... Stajali smo u astronomskoj kuli... tada kada se talas sručio pravo na zidine. Ti si pokušavao da skloniš aparature i teleskope, i očajnički si po hiljaditi put zvao bazni brod gore u orbiti. A ja sam gledala kako ginu naši najbolji borci. Pusti Hermese, pogledaj - mešaju se elementi. Gde je sada zemlja, a gde nebo... i vatra kroz vetar stiže, samo što nije izbila prozore i mene i tebe i sve naše skalamerije...
I sve je nestalo, jer kako je gore tako je i dole.


Separacija. Izolacija komponenti ili disolucija filtracijom i dekantacija primesa ili bezvrednog materjala.

Bezvrednog materjala?

Nisam mogla, meni je srce i dalje bilo zauzeto. U njemu je sedeo najobičniji trol. Moje sjajne, predivne argonaute sam ispratila i poželela im svu sreću na moru, na putu. Nije bilo svrhe da ih lažem. Jer ništa osim prijateljstva nisam mogla da osetim.

I sve je bilo sjajno i divno, i sve je blistalo, sve do onog trenutka kada bih u nekom delu grada slučajno nabasala na njega. I gotovo. Samo bih se škorpionski ubola pravo u srce i otrov je svaki put bio sve jači. Nema slučajnosti.
I sve beše zabava i sve beše igra dok Ferdid ne dođe u tvrđavu rata...

Ali tada sam postala svesna da nisam samo ja taj jedan jedini krešteći homunkulus zatvoren u retorti tamo u zabačenom uglu laboratorije. I on je bio spakovan u istovetnu bocu samo tamo na drugom kraju. I njega je “radio“ majstor.

Držim ja tako dete u jednoj i gomilu stvari u drugoj ruci, i pravo na njega. I on tu kao mogao bi i da nas poveze ako smo mu usput. Normalna stvar da mu nismo usput. Stojimo u centru, on je krenuo za Zemun, a nas dve ka Senjaku. A i znaš kako smo vaspitavani, kad ti u gostima ponude kolače, moraš prvi put da odbiješ uz ono “hvala, nisam gladan“ koliko god da bi smazao ceo poslužavnik i olizao šerpu sa ostacima fila. A onda te nutkaju, pa se kao domaćica uvredi... Ma idi, cela procedura.
-Pa, ne znam, ako ideš kroz Kneza Miloša do Gazele, onda...(onda ćeš samo prokrstariti pola grada, i ja ću biti impresionirana što napuštaš svoj savršeni kurs zbog mene, usput ću da lupim nešto o astrologiji ne bih li se dokopala tvojih podataka, a onda ću da te navučem da ti gledam horoskop kako bi me pozvao telefonom, pa ćemo se naći da ti usmeno sve kažem, a onda... E ako onda nisi sposoban da nešto konkretno izvedeš ja stvarno ne znam šta više da pokušam.) U stvari, nismo ti usput... ? (Jao, nemojte. Nisam gladna... Sad on treba da me ponudi makar još jednom. Ali - )
- Dobro... Ništa onda, razočarano sleže ramenima i odlazi....
(Dva mila... debila.)

Gledaj Hermese... Ovo je već treći dan kako ti pišem i sve mi se čini da nikad ni završiti neću, i da se sve sklapa u nešto veće, ono što čeka još od doba škorpionskog Jupitera... Ali idem dalje, bez obzira na sve. Držim kurs od Spike ka Sirijusu. Pamti taj kurs Hermese, jer kada napustim brod – gotovo, navigaciju ćeš odrađivati sam.

...I zato ti i kažem, zašto je nisi zaveo? Zašto si odustao posle samo jednog kurtoaznog odbijanja? Zašto nisi pokazao da si ti muška snaga? Da oseti u čemu je razlika, da skapira zašto mužjaci nose jaja spolja, a ženke iznutra. Da se lepo vidi kako ti imaš više testosterona od nje, pobogu... Nema intelektualizacije, nema sujete, samo nagon. Zašto joj nisi svirao “Hey babe, you and me... How about it?...“ pod prozorom. Znam, komšijski balistički lavori sa vrelom vodom i samonavodeće saksije sa muškatlama... Ali, bez obzira, opet isto pitam. Što joj nisi pokazao svog Marsa? Pa, nećeš joj valjda na megdan sa Saturnom pod miškom?
Ja sam čekala da on prvi zavede mene, da bih ga posle stalno zavodila ja, do kraja života... mog. I neću da pređem preko tog principa, jer ako nema Mars - a šta ima?

Elem, imala sam svoj mali svet i oko njega Kineski zid. A unutar njega... Kad bi samo znao... Provela sam beskrajne sate družeći se sa Sokratom, i Platonom, i Demokritom, i Epimenidom, i Dekartom, i Spinozom, i ko sve nije svratio više se ni ne sećam... Mili i ja smo posmatrale kako se uzdiže Tetis geosinklinala, kako padaju donosaurusi, za njima mamuti, kako se razdvaja more jednim udarcem štapa, a kako se na glatkoj površini smanjuje koeficijent trenja... Nisam bila sama, uz mene su bili najbolji i najmudriji i najdivniji trenuci postojanja. One crvene bube u proleće, miris lipe, jato vilinih konjica u parku, rečni galebovi, pripitomljeni gavranovi... Ceo svet je bio moj.

It ascends from ye earth to ye heaven & again it desends to ye earth and receives ye force of things superior & inferior.

Nije meni bilo toliko loše u toj retorti na kraju krajeva. Štaviše, bilo mi je vrlo lepo do god nisam videla njega. Faktor – magla. A kako ga izbeći?

Konjunkcija. Rekombinacija sačuvanih elemenata posle separacije u novu supstancu.

Ali, džabe...

Izvela sam Mili da se sankamo tamo iza zgrade i bilo nam je sjajno. Gomila dečurlije i poludelih roditelja, šta ćeš lepše. I da idealnih situacija nema osetila sam kada je 20 metara od nas stao automobil. Momak je izašao, podigao haubu, počešao se po glavi i izvukao mobilni da nekog nazove. I ja sam odmah znala i ko će da se pojavi. Normalno 15 minuta kasnije eto ti njega. I ista slika... Montoja je ušao u servisni boks, mehaničari proveravaju, da - biće da je u pitanju levi spojler, da - levi spojler zamenjen, Montoja izlazi iz boksa, i vidimo kako se vraća na stazu...
Super, sad je znao i gde živim. Ali ništa. Da je imao malo više mozga mogao je tog dana da se ogrebe za palačinke, ali da, ja pravim samo nebrendirane palačinke... Kako bih i mogla da zaboravim... ikada.

Vidiš šta je savršena rajhijanska zakačka. Ja hoću, ali ne smem jer... On hoće, ali ne sme jer... I samo se batrgamo, svako u svojoj retorti.
(I ako sam ja sama tolike godine, zašto je sam i on ako mu ništa ne značim?)

Ali veza je postala previše jaka. Bilo je trenutaka kada bih se osvestila tek kada bi spiker najavio da gledam osamdeseti krug kartinga u Pitsburgu. (Što ja ovo uopšte gledam?). A tek pasionirano praćenje kako se pravi varalica – muva na TV-u... u tri sata noću. A onda kad sam se probudila jedne subote u 4 sata i dok sam udarala glavom u jastuk sve vreme sam gledala kako pakuje štapove u kola i vozi se 8 km uzvodno od... Bilo je tužno i smešno sve do onog momenta kada sam čula kako je izašao iz kola na sred auto-puta i krenuo peške, negde, napred, potpuno nesvestan ni gde je ni šta radi. Više nije bilo smešno, sada je stvarno postalo opasno. Tu telepatsku vezu sam nekako morala da prekinem.
Ali kako pobogu kad je svako malo krstario mojim krajem?

Fermentacija. Rast fermenta u organskoj soluciji.

Za to se pobrinulo vreme. Na scenu je izašao Saturn u fazonu “deus ex machina" i rešio stvar. Meni se upravo završavao onaj sedmogodišnji ciklus, u stvari 6 i 1/6 kako tvrde rojzenkrojcerovci (i da vidiš da su u pravu).
I tras, samo me je pregazio... i više ništa nije bilo važno.

I kako to već ide u onoj vavilonskoj legendi, ušla sam u donji svet da oslobodim njega, i na svakoj kapiji morala sam da skinem deo odeće ili nakita... 12 kapija. Na poslednjoj sam predala svoj osmeh, a onda me je Šamaš spržila po licu i rukama.
(O sujeto, žena ti je ime...)

Destilacija. Ključanje i kondenzacija fermentisane solucije zarad povećanja čistoće.

Ostalo mi je još samo da čekam da se bogovi smiluju i iskreiraju biće ni žensko ni muško, ni živo ni mrtvo da me izvuče na površinu.
I čekala sam, samo mi je to preostalo.

By this means you shall have ye glory of ye whole world & thereby all obscurity shall fly from you.

I mislila sam da nije važno, da više ništa nije važno, sve do onog dana kada sam ga ponovo videla... Morala sam da pronađem način da se oslobodim.

Brodski dnevnik: Približavamo se Sirijusu. Posada je već premorena i zalihe su na pri kraju. Nadam se da ćemo izdržati. Četvrti dan, ovo postaje...ne znam šta postaje.

Rubedo

A ako si mislio da se reli Dakar 2008 nije održao, o kako se varaš... Ja sam startovala, ja sam bila ta budala koja kreće na put baš tada kad je Mars retrogradan, a u opoziciji sa Plutonom. Onda kad niko normalan ne kreće nigde.
I opet nisam bila sama.

Trka zvanično počinje u Lisabonu, ali iz Pariza kreće mala i odabrana ekipa. U T5 loriju Kamaz imamo vojvodu, Paracelzus je na Jamahi. On je oduvek voleo egzibicionizam, a i sve najavljuje prljave trikove. Što se automobilske kategorije tiče vidim Nikolasa Flamela i Perenelu Flamel kao tehničku podršku. Sjajan par, skroman ali istrajan. Moje vozilo je već nazvano “Pobednička kočija antimona“ onako sprdnje radi, ali koliko je samo istine u tome. U ekipi smo ja i vuk.

Its force is above all force. ffor it vanquishes every subtile thing & penetrates every solid thing.


Znaš da je sve vreme “lupus in fabula“. Mi o vuku – a vuk kroz trku.

Više me apsolutno nije zanimalo šta se dešava u onoj retorti tamo. A verovatno da je proces išao tako što se kralj nalije do besvesti, pa se onda razleti na sve strane, pa levo, pa desno... Moja retorta, to je bila moja briga. Kraljica i vuk. Morali smo da prođemo sledeću fazu sami nas dvoje.

Zevsa mu Hermese, pa ja ti napisah alegorijsku priču. I čitaće ljudi, i odustajaće na pola jer se čini kao bulažnjenje. Ali neki će se probiti do kraja, a neki će i shvatiti simboliku. Jer, nije kome je namenjeno – nego kome je suđeno.
I dok ti mladi brate čekaš da se Kiron umori i ode na spavanje, da bi se kao lopov uvukao i poigrao sa njegovim zmijama... Pazi s leve strane, Ida, Ida bre!... Ma, gledaš pogrešno – ta je Pingala. Ma, sad su se izvijugale... Jao, Hermese, nije tebi dosadno... uopšte.
Jer svako mora da odradi svoju priču, a moja ide uz vuka.

I tako smo krenuli ka jugu, prolazeći pored onog mesta gde smo on i ja nekada davno na prvi poziv pape i Filipa ustali i krenuli na gubilište, pa smo nastavili ka prolazu gde smo stotinama godina ranije maltretirali konje, a ljude još više... I sve tako skroz do dole do luke. Eh da... kako bih ikada i mogla da zaboravim onaj dan kada je razbio moje okove dok su nas gađali sa svih brodova u okruženju. Onda kada je on ostao da pogine, jer sve su šifre bile u mojoj glavi. Kako bih ikada i mogla da zaboravim to Sunce i ispod njega tvrđavu prema kojoj plivam. Umor i snaga, samo da izdržim, samo da me ne pogode...
Sada prolazimo sa kopnene strane, dok gledam da ne oborim Paracelzusa, jer je već počeo opasno da mi ide na živce. Pravim se da mi nije važno, da me više stvarno ne interesuje šta se dešava sa kraljem, sa njim...

A znam da je na reci. Znam sve, Hermese, samo lažem samu sebe. Tada kada niko normalan nigde ne ide, on izvozi čamac iz zimovnika i kreće jer ne zna šta ga to goni. Moje oči kroz njegove i njegove kroz moje. On zna da ja putujem.

So was ye world created.



Prebacim se tako u momentu na Kej i sednem na klupu... i gledam. Ne, u stvari bolje da me Mili doveze u kolicima dok ja okrećem drhtavi pogled (Ne, neću kokice. Vidi da l’ iko prodaje pečeno kestenje...). Ma, ne... Specijalno vozilo klinike Anlave (to!) me dovozi i iznosi na nosilima. (Pa, pobogu Mili kol’ko puta treba da ti ponovim da neću kokice...). A on tamo na reci prolazi...

Mani me patetke. Opasnost je u vazduhu i osećam je svakom svojom ćelijom. I moram da se sprdam. Moram jer se bojim.

Koagulacija. Sublimacija prečišćenog fermenta iz destilacije.

Stvari su se zakomplikovale čim smo se prebacili na afrički deo puta. Vojvoda je par puta namerno, svega mi Hermese, prošao toliko blizu Paracelzusa da sam mislila da mu je to kraj. I bilo me je briga sve dok istu stvar nije pokušao da uradi sa nama. Vuk je izbezumljeno skočio, no na sreću prozori su pod rešetkama. To je bilo negde u blizini Smare. Samo vetar i pesak, i umor, i volja. Moramo da izdržimo.

Ali što smo više odmicali osećala sam da to nije moj kurs. Na nebu mi se učinilo da vidim nešto čudno. Dva sunca? Sol niger? Na onu stranu, govorilo mi je nešto u glavi, tamo treba da ideš. A i vuk je počeo da se ponaša neuobičajeno. Ili bi divljao, pa sam morala da pazim da ne zakači rezerve sa gorivom i vodom, i da me ne izujeda; ili bi ležao skupljen na sedištu po ceo dan, suve njuške i praznog pogleda.
Ja nemam dobar kurs.

Nije to bilo na prečac, dugo sam razmišljala. Šta sam drugo i mogla da radim sve te kilometre. Tamo na deonici ka Ataru odluka je donesena i naše vozilo je samo skrenulo ka srcu Sahare, ka crnom suncu. Na trenutak sam čula uspaničeni Flamelov glas iz radio-stanice. Ali samo trenutak... dok nisam pokidala kablove. Vuk i ja se vraćamo kući.

From this are & do come admirable adaptaions whereof ye means (Or process) is here in this.

Setila sam se... svega. Kako sam ikada i mogla da zaboravim? To se dešavalo u maju. Precesija je bila u Biku, spremali smo se za prelaz u Ovna. Ozirisov Ba je Ovan, Hermese. Zamisli?... Vidiš da slučajnost ne postoji. Svake godine u to doba on bi ušao na jedan ulaz u hram, a ja na drugi. Da poteče voda, da se rodi novo. Da sačuvamo ljude od gladi.
U tim trenucima nema ničeg drugog. On i ja smo sami. Nebo i zemlja.

I nema potrebe tu da stojiš. Idi tamo i okreni glavu.
Zato i jesi trostruko veliki, zato što znaš kada treba da se udaljiš jer... spajaju se nebo i zemlja. Nil treba da poteče preko zemlje – Orao preleće preko Bika dok sunčev disk među njegovim rogovima pravi zvuk Ra.

Hence I am called Hermes Trismegist, having the three parts of ye philosophy of ye whole world.

Pravo da ti kažem, i vrlo iskreno, mrzim te orjentalne simboličke priče. Ako sam već ja zemlja, ako sam pasivni princip, ako sam yin... pa zašto pobogu moram da se polomim oko njega. Njega koji je aktivan, yang princip, a u stvari samo sedi tamo, čeka i umire. Kao Trnova Ružica. Pa na šta to liči? Nema smisla, stvarno.

Jer, Set je zatvorio Ozirisa u sanduk i pustio ga niz reku. I znam, tačno znam da u ovom času Oziris umire.

Zašto sam baš ja morala da nateram zmiju da ugrize Ra, ne bi li mi rekao svoje tajno ime? Zašto ja moram da držim iscelitelje i magičare pod svojom zaštitom? Zašto ja čuvam od ujeda škorpije? Zašto je meni dat u brigu Imseti? Gledaj Hermese, ja štitim Imsetija boga posude u kojoj se čuva jetra. Ja se kraj mrtvog Ozirisa pretvaram u zmaja da bih ga obletela i vratila u život. Da, onog zmaja, onaj put – Via Draconis.

Zašto je sve naopako kada su Venera i Mars u recepciji?, pitam se sa besom dok uz tresak spuštam haubu. Pobednička kočija je upravo ispustila svoju motornu dušu, i vuku i meni je ostalo samo da peške nastavimo put.
Ali on ne može da stoji na nogama, moraću da ga nosim.
I kao i uvek u jednoj ruci nosim dete, u drugoj oružje.
Težak mi jeste, ali znam da moramo da izdržimo... jer život i smrt jesmo nas dvoje... A Nil mora da poteče.
Drži se Horuse, šapućem mu dok koračam dalje. Još samo malo... Od Spike ka Sirijusu.

Na mleku i krvi preživljavamo.
Jer on pije njeno mleko, a ona pije njegovu krv.

Adfar sumnjičavo gleda Morenijusa. Zašto bi jedan Rimljanin učio veštinu? I to sada kada je imperator najavio progon magičara? Ja ne znam, ja sam samo jedna od služinčadi i jedva čekam da padne noć i da se izgubim tamo u mračnim ulicama Aleksandrije... A Adfar i ne sluti da svu zaštitu dobija od mene...

Idemo Horuse, blizu smo, nastavljam da mantram dok se uz oblak prašine kraj nas zaustavlja kočija i u momentu hvata uspaničenu Persefonu. Odakle sad ona tu?
Kočija nastavlja desetak metara i odjednom propada kroz zemlju. Venera ulazi u svoj podzemni ciklus.
Bacam za njima tri zrna nara i nastavljam dalje. Zevsa mu Hermese, ne rekoh li ti kako mrzim te simboličke priče? I to sada kada se vuk transformiše u šakala, kada osećam kako ga boli, kad je sav njegov bol i moj bol.

I znam. Opet sam se setila. Bilo je to one godine... On je čekao u hramu, a ja sam sedam puta oprana u mleku, namazana kanom i tirkizom i namirisana uljima krenula ka ulazu. Za mnom su koračali njegovi sveštenici, obrijani do glave, precizno prateći svaki moj korak. Jer... svaki korak nosi značenje, i kako je gore tako je i dole. I svaki korak mora da se proračuna u zvezdama.
Ali, ja sam bila ta koja je napravila grešku. Svaki moj korak bio je meren zlatnim lancem zavarenim za alke na mojim gležnjevima. I po pravilu samo je on mogao, i morao da ga pokida.
Ali ja nisam htela tako.
Na sred staze sam stala i pokidala ga sama, na užas sveštenika.
Htela sam da mu dođem kao slobodna žena, ali znaš i sam slobode nema.

Nema slobode... Samo sam uništila ciklus.

I sedam godina, sedam mršavih krava, morala sam da izdržim kaznu.

Brodski dnevnik: Peti dan. Približili smo se sistemu Sirijus. Sunce je odavno napravilo separaciju od Neptuna i vreme je da se probudim. Ovde napuštam brod. Komandovanje i navigaciju prepustiću Hermesu...

Desilo se kada je opasnost utihnula. Ponovo sam pogledala kroz njegove oči. Ali ovog puta poželela sam da se oslobodimo oboje. Da se prekine veza, da padne lanac.
Napolju se spremala oluja i ja sam počela da plačem.
Po prvi put za sve te godine.

That wch I have said of ye operation of ye Sun is accomplished & ended.

I tamo negde na jugu, sa planine krenula je voda. Čaplje su uzletele najavljujući preokret. A reka se kotrljala kroz pustinju.
Seljaci su potrčali da počnu da obeležavaju parcele. Prva geodezija. A kad premere zemlju koliko im još treba da izmere i nebo?
A šakal i ja smo utrčali među decu, da se valjamo u blatu, da se ponovo smejemo... Da osetimo slobodu.


I nema druge magije, ponovo ti tvrdim mladi brate, od ljubavi. I nema druge sile i drugog načina.
Ali kada je dobiješ na dar prenesi je dalje, da se uveća, da obasja još nekog.
To ureži u ploču od zelenog granita.

Da se prenese u novi dan.
U novi osmeh.

No comments:

Post a Comment