Pages

Monday, April 30, 2012

Izbori u Srbiji maj 2012.





Počela sam da pišem vrlo ozbiljan, gorak i izuzetno nekulturan tekst, i sve obrisala.

Zašto mi je potrebno da mi ponovo neko zazvoni na vrata, pita me kako sam, a onda mi onako sasvim slučajno napomene da uvek zna gde je moje dete?

Ima u Orvelovoj '84. ona jako dobra rečenica - da "oni" uvek precizno znaju šta je to čega se svako od nas užasava.


Na izbore ću izaći.
Neću crtati.
Neću prekrštavati papir.


Za nekih dvadesetak godina očekujem da će generacije mladih Kineza rođenih ovde preuzeti kontrolu i početi sa korektnim upravljanjem državom.
Samo što će tada za mene biti kasno.


U međuvremenu kopaću na svaki način da izađem iz ove zemlje. I ako ne uspem ja, uspeće moje dete.

Neka se spasi bar jedna od nas.

I neka ode i ne osvrće se.




Photobucket



P.S. Zahvaljujem se uredništvu Blica, koje je svojom bedno jeftinom kampanjom protiv Nikolića, a za Tadića, uticalo na to da između katastrofalnih lica i partija na listiću moj glas ode Tomi.


Friday, April 27, 2012

31. Alhemičarsko dostignuće novog doba




Dejvid Hadson je treća generacija farmera iz Arizone, što bi i ostao da ga život nije naterao da se bavi hemijom i fizikom i posle višedecenijske potrage nagradio najvećim otkrićem transmutacije hemijskih elemenata.


Zemljište u Arizoni gde je Hadson porodično nasledio imanje bilo je vrlo posno i naravno malo isplatljivo za uzgoj bilo koje kulture. Glavni problem koji je njegova porodica imala bio je preveliki procenat natrijuma zbog čega su iz obližnjeg rudnika u cisternama dovozili sumpornu kiselinu i injektirali je u zemljište u tačno određenoj srazmeri. Pošto je opšte poznato da je Arizona područje sa izuzetno malo padavina, iza cisterni sa supornom kiselinom išao je traktor sa ugrađenim sistemom za navodnjavanje. I kako je voda izlivana po zemljištu odmah posle kiseline radnici i Hadsonova porodica su mogli da posmatraju kako sve iza njih izgleda kao da ključa. U tim trenucima stvarao se natrijumsulfid koji bi voda razređivala i odnosila. Za to vreme su morali da vode računa pošto imaju i dosta kalcijumkarbonata u zemljištu i da će time oboriti PH vrednost tla i da nijedna biljka neće moći da raste - da koriste supstancu koja će stabilizovati PH tla.

U potrazi za pravom supstancom i stalnim nadgledanjem zemljišta Dejvid Hadson je stalno nailazio na mineralne naslage nepoznatog porekla. U to doba nije znao ama baš ništa o hemiji, samo onoliko koliko je mogao da pročita u poljoprivrednim časopisima, ali je posle nekog vremena shvatio da on zapravo i nema zemljište već sprašeni stenski, tojest mineralni materijal. Zato mu je palo na pamet da uzme uzorak da ga pomeša sa kiselinom i dobio je crnu tečnu frakciju. Ovu frakciju su izlili na novine i ostavili na Suncu da se suši. I kako je počela da se suši – eksplodirala je.

Kako nešto što je bazično metal može da eksplodira pitali su se svi. Ne znajući praktično su izveli prve stepene alhemičarske faze nigredo. Eksperiment su ponovili ovog puta u metalnom buretu koje se razletelo na sve strane od jačine reakcije. Ono što su primetili ovog puta nije bila samo eksplozija već i implozija materjala, što je nemoguće po sadašnjim zakonima fizike u takvim uslovima. Treći put su u sred svega postavili grafitnu olovku i kada se reakcija desila olovka je ostala netaknuta, dok je grafit u njoj nestao. Sada su tek bili u šoku. Izvanredno svetlosno zračenje, ekstremno oslobađanje toplote, ali bez gasa. To sve nije moglo da se objasni. Zato je Hadson uzeo uzorak svog zemljišta i odneo ga u lokalnu laboratoriju na analizu. Analizu koja je samo potvrdila da se radi o kombinaciji gvožđa, silicijuma i aluminijuma. U redu, ali ova kombinacija metala ne može da eksplodira zar ne?, pitao ih je Hadson sada potpuno sluđen. I hemičari su to potvrdili. Sledeće mesece proveo je raspitujući se ko je najveći stručnjak za analizu metala i pronašao je takvu osobu na Univerzitetu Kornel, i ne samo osobu već i vrlo preciznu i komplikovanu aparaturu. Rezultat je potvrdio da se radi o gvožđu, silicijumu i aluminijumu. Ali Hadson je ostao pri zdravorazumskom rezonu da metali ne eksplodiraju. Zato su uzorak odneli u susednu laboratoriju gde su ga očistili od bukvalno svih tragova gvožđa, silicijuma i alumijuma. I opet je nešto ostalo. Analiza je ovog puta pokazala da ne postoji ništa, da nema apsorbcije ili emisije, što je za hemijsko-metaluršku, pa i svaku običnu analizu nemoguća stvar. Hadson se razočaran vratio u Arizonu gde je sam nastavio metalurške eksperimente. Ono što je bilo čudno je da dok je otapao uzorak svog tla u olovnoj posudi sam uzorak bi probio dno posude. Teže od olova?, postavilo se novo pitanje. Ako bi ubacli zlato i srebro u osnovnu supstancu ona bi te metale „apsobovala“ i više nijednim postupkom nisu uspevali da ih vrate, kao da ih je pojela.

Ovo je samo rezultovalo raspravama između Hadsona i nebrojenih hemičara po najboljim laboratorijama. U pitanju su bile kasne sedamdesete godine prošlog veka i Hadson je bio svestan da mu je potrebna daleko preciznija spektroskopska mašina, što je i pronašao u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj koja je bila najbolja po pitanju metalurgije u tom trenutku. Teorijski Rusija je imala najbolje ideje i Hadson je uspeo da nagovori ljude u nemačkoj laboratoriji da primene ruski napredni postupak. Prvih 15 sekundi mašina je očitavala... pogađate već – gvožđe, silicijum i aluminijum sa retkim tragovima kalcijuma, titanijuma i to je bilo to. Ali dalje očitavanje je pokazivalo da postoji materija, ali da je „ništa“. U 70-oj sekundi, baš kako je knjiga Sovjetske akademije nauka i pisala, odjednom se pojavio paladijum, zatim platina, osmijum, pa rodijum, i iridijum. Mašina je ovo očitavala u tačnim razmacima spaljivanja uzorka i emisije elektrona baš kao što je i čuvena knjiga najavljivala. Eksperiment je ponavljan mesec dana i rezultati su ostajali isti.


ORMES

Sledeći korak je bila neutronska aktivacija. Za tu svrhu mu je poslužila najsavremenija laboratorija u Londonu koja je radila direktne analize protona i neutrona elemenata. Uzorak je u čuvenoj 70-toj sekundi pokazao retke metale nabrojane iznad u tekstu, ali u ogromnoj koncentraciji. Čuveni afrički rudnik tog doba je iz utrobe Zemlje eksploatisao rudu sa ovim sastojcima, ali je Hadsonov uzorak imao 75 puta veću koncentraciju. Sada su naučnici imali geološko neslaganje.
Sledeće tri godine Hadson će provesti uz najbolju američku laboratoriju tog doba gde će naučnici zblanuto shvatiti da rodijum koji su ekstraktovali kao rodijum i izveli nad njim seriju analiza u poslednjoj prestaje da bude rodijum i postaje gvožđe. Ali i to gvožđe u toku nekog hemičarskog koraka provere takođe prestaje da bude gvožđe i postaje alumijum...

U sledećem slučaju rodijum je postao ugljenik, pa danima nije bilo ničeg, pa se rodijum ponovo pojavio. Od Hadsona se u ovom trenutku tražilo da patentira svoj „pronalazak“ je je rodijum daleko skuplji od zlata na svetskom tržištu. I tako su u martu 1988. godine patentirani orbitalno reorganizovani monoatomski elementi, skraćeno ORMES ili ormus. I desio se najveći pomak u hemiji kada su shvatili da je Mendeljejev periodni sistem elemenata samo dvodimenzionalni prikaz kosmosa, da zapravo ovaj sistem ima tri dimenzije i da tamo daleko iza tabele postoji nešto što je osnova svakog elementa i što u zavisnosti od uslova sredine transmutira. Čudesno otkriće ako uzmemo u obzir da su u pitanju niskotemperaturne nuklearne reakcije, što se ni u jednoj od najsavremenijih laboratorija fizike nije uspelo.

Alhemičarski Dejvid Hadson je i ne znajući otkrio „so metala“, ako se sećate osnovnog alhemičarskog trojstva – so, sumpor i živa. Ova „so“ povećava svoju atomsku masu prilikom oksidacije i čak se u nekim kombinacijama sa vodonikom ponaša kao čuveni mistični atoeter grofa od Sen Žermena.

Već u očajanju Hadson je sa svojim radnicima iznajmio najbolju mašinu termografski metrički analizator na kome su izveli serije svih mogućih eksperimenata koji su im padali na pamet. Zagrevali su i hladili uzorak desetine puta, uopšte ne znajući da u stvari rade Opus Magnum. U početnim trenucima supstanca bi isparila, pa bi se kondenzovala, pa bi bila teža od olova, a onda u nebrojeno ponovljenom postupku prosto bi nestala, pa bi se opet pojavila, pa bi poletela u vis i sa sobom ponela celu zatvorenu posudu koja je zapravo i bila retorta, a što bi se na aparaturi pokazalo kao negativno očitana težina. I uz to zagrejana supstanaca je pokazivala superprovodljivost.

Kasnija istraživanja po pitanju fizike su pokazala da u zavisnosti od frekvencije ovi ormes atomi pokazuju ili ne pokazuju elektrone, kao da elektroni tuneliraju kroz dimenzije menjajući tako prostor/vreme. I isto tako sama supstanca ume da emituje svetlost, bukvalno kao tečnu svetlost i to brzinom zvuka, a da unutar nje u tom trenutku uopšte ne postoji elektricitet. A kada supstanca počne da emituje elektro-magnetno polje, to polje se apsolutno ne ponaša uobičajeno. Nema južni i severni pol, nema polove uopšte, a ima obrtni moment, i ako se približi nekom drugom polju bukvalno ga „pojede“. Kvantni fenomen. A zbog ovih osobina Hadson je imao ozbiljne probleme sa Američkim ministarstvom odbrane prilikom patentiranja.

Do 1993. urađena su opširna geološka, fizička i hemijska istraživanja, osnovana je kompanija sa rudnikom ove „supstance“, a Hadson je tek od 1994. dobio državnu dozvolu da javno govori o svemu. Zanimljiv detalj je da je od svog ujaka 1992. dobio knjigu o alhemiji, i to od ujaka koji ga je jedva naterao da je pročita. I da shvati da ima alhemičarsko belo praškasto „zlato“, zlatno staklo i baš ono zlato koje se spominje vezano za hebrejsko Drvo života, ono što daje život. Posle decenija trčanja po svetskim laboratorijama, sticanja vrhunskog znanja iz fizike, hemije i elektro-tehnike Dejvid Hadson je počeo da se smeje. Trebalo je da bude običan siromašni farmer iz Arizone, a postao je i ne znajući najveći alhemičar ovog doba.

Danas su ORMES zlato, srebro i ostali elementi široko poznati. ORMES zlato se prodaje preko Interneta i pored toga što su se pojavile kopije Hadsonov proizvod je najkvalitetniji i najsigurniji. Uz dalja eksperimentisanja po pitanju proizvodnih tehnologija ORMES je danas najpoznatiji kao prehrambeni suplement za različita teška oboljenja gde pokazuje izuzetne rezultate.






So metala smo, čini se, konačno pronašli. Sada nas čekaju još dva koraka do stvaranja Kamena mudrosti to jest univerzalnog leka i hrane besmrtnika. I iako se serijal tekstova ovde završava alhemija kao neuništivi feniks doživljava nove inkarnacije i nove vrhunce.

Wednesday, April 25, 2012

Shamrock diaries 17 - Milton Erikson



Počela sam da je spominjem dan ranije, još u toku šamanizma. I kako smo radili bilo šta što ima veze sa lečenjem ja bih stalno upadala sa onim "a šta da radim sa trudnom ženom", "kako da povedem trudnu ženu". Nekako je trudna žena bila etalon za svaki mogući slučaj sa kojim bi mogli da se sretnemo.

I Mila se pojavila. Skoro gola, naoružana cigaretom i trudna do zuba.

U početku sam je gledala kao čudo, ali smo par sati kasnije pronašle zajednički jezik.

I provele smo i sate i dane zajedno.
Učeći uvođenje u trans.

A "trans je prirodna pojava", rekao veliki Erikson.

Mislila sam, onako iskreno, umreću od dosade, ali i to je trajalo dok nije počeo da nam priča Eriksonov život. Njegovu borbu da preživi, presudu da sada kada više ne može da bude farmer postane lekar i onaj događaj koji...

Džo je bio seoski đilkoš, lopov, maltretirač i sve redom. I tako je dan ranije iz seoskog magacina nestalo puno stvari, svi su sve znali, a Džo se pravio blesav sedeći ispred lokalne birtije i ispijajući pivo.
Erikson je bio klinac u tom trenutku, samo jedan u gomili koja je Džoa zainteresovano posmatrala iz daljine.

A onda naravno, tamo u daljini na putu se ukazala Irma, seoska lepotica. Jedrila je ponosno, isijavala zadovoljstvo i očaravajući miris trava i Džo se kao po komadi ukočio i zablentavio pravo u nju.

Onda se predomišljao, skupljao hrabrost i konačno odlučio u momentu kada se ona približila. Skočio je sa stolice i u tri koraka našao ispred nje. A onda je zamuckujući pozvao na subotnju igranku.

Irma je za trenutak razmislila, pogledala ga pravo u oči i odgovorila:
-Samo ako se budeš ponašao kao džentlmen.

Nedelju dana kasnije Džo se zaposlio na farmi njenog oca, zatim je zbog svog vrednog rada i savršenog osećaja za organizaciju postao glavni čovek, a godinu dana kasnije Erikson je vitlao sa ostalim klincima na njegovoj svadbi sa dotičnom Irmom.

Džo nije bio ni svestan da je Eriksonu dao prvi metodološki princip - prava rečenica u pravom trenutku čini čudo.


A mi smo posle x sati čoporativno otišli na ručak u nešto što je samo spolja izgledalo kao Džoova birtija, no (advokatska preporuka, a to je debela preporuka) hrana je bila ne savršena, već taman po Eriksonovoj metodici.
Revanš, da ne zaboravim.





Posle vežbanje prisajedinjenja pozi, disocijacije, traženja indikatora transa,..., utilizacije i povratka..., pa proces završetka.

Ovde mi se savršeno nacrtala manipulacija glasom, pa smo vrlo brzo počeli da analiziramo političare. Neki od njih su eriksonovski majstori.

Utilizacija je tako moćan koncept, a toliko prirodan.

No, veče pre toga je radio na celoj grupi, čisto da nam pokaže kako ćemo grupno ući u trans a da i ne primetimo. I uspeo je, na svima osim meni.
Sećam se da je prva rečenica bila - Sada možete izabrati da obratite pažnju na moje reči, a možete izabrati i da ne obratite. I za mene je to bio jasan signal da pogledam stanje svojih noktiju i zanoktica, da se setim Mili i priupitam da li je uradila teoriju, i matematiku i hemiju, ili će i to da me sačeka kada se vratim kući.
I kako sam podigla pogled shvatila sam da su svi obeznanjeni.
Aha, na meni ne radi, razmišljala sam gledajući u pod i nadajući se da me nije primetio.
Ali me jeste primetio.


Sledeće veče kada je trebalo da se uradi individualna seansa pogledao me je i nasmejao se - Hajde da pokušamo sa tobom.
-Hajde, odgovorila sam.
I počeli smo.

Samo je govorio, dok je moj zadatak bio da gledam u dugme na ketleru tamo na pomoćnom stolu. Tu je finta, stiglo mi je do mozga. I namerno sam se opirala, ali ne zadugo. Više nisam mogla da izdržim i sa zadovoljstvom sam ga poslušala kada mi je sugerisao da mogu da zatvorim oči.


Jedan deo moje svesti je bio tu, ali sve ostalo nije. I taj jedan deo svesti je bio apsolutno prisutan kada me je ostavio u transu i objašnjavao svima ostalima šta se dešava u meni.
A kako je počeo da me vraća posumnjala sam da ću ikada izaći iz tog stanja. 3,2,1, sve je bilo toliko blizu, sve osim mojih moždanih funkcija. No, na 1 otvorih oči i povratih se sebi.
Par minuta kasnije bila sam ona stara.


Sledeći eksperimentalni kunić je izabran, ali od svih stručnijih kojima sam bila okružena niko se nije usudio ni da pokuša. A tamo gde se pametan plaši da kroči, budala srlja. Ja sam preuzela kormilo.


Uvela sam je vrlo lako i potpuno neočekivano, a onda mi je mozak stao.


Iskreno, meni je bio lako. Mene je vodio profesor sa višedecenijskim iskustvom, a njoj sam morala da se poklonim što mi se tako olako prepustila. Nisam smela da napravim grešku.
I nisam znala šta je "njen problem", osim onih trenutaka kada smo se družile po pauzama. I tu u tim trenucima stravičnim brzinama tražila sam ključ. I pronašla ga.

Ako sam i zabrljala samu metodologiju, razmišljala sam, ako već ne mogu da se setim šta da radim, a imam osobu u transu, pa hajde da joj...
I tačno sam to i uradila.

Negde na pola postupka krajem oka videla sam da mi se prepustila i žena, psihijatar po profesiji, vrlo zainteresovana za ono što znam. Ok, sada vodim dve, budala koja je gigantskim koracima brljivo gazala po umovima se okuražila.
A profesor me je pustio da idem do kraja.

Uradila sam ceo proces i zajedno ih vratila. I vladao je muk.



Pola minuta kasnije bila sam obasuta prijavama novih klijenata koje sam glatko odbila sprdajući se da su moje usluge previše skupe za njih. On se nasmejao, a onda mi je vrlo pažljivo i sistematično poređao greške. A onda sam na te snimljene greške ja dodala moj spisak. Odlično smo se razumeli.


Ali je priznao da ga zaista zanima moj način rada.

Ostatak večeri do duboko u noć proveli smo pričajući o Šaubergeru, o Rudolfu Štajneru, o Laponiji, Inuitima, Čukotki, Kamčatki...

Poželela sam da moj život krene kao njegov. Da odem negde na dve nedelje, a da ostanem dvadeset godina.
Poželela sam takav život. Ne isti, sličan, ali moj.
     
Dok sam ga ispraćala u noć.

Obećali smo da ćemo se ponovo sresti.
Tada kada Veliki Voron odluči.







Sunday, April 22, 2012

Umetnost svakako




Baš je lepo što te podsećam na te stihove.
Ali, ne hvala.





Tamo negde u toku ovog ledenog februara spazila sam na ulici momka kako, valjda je bio dan zaljubljenih, nosi jedan izmrzli ljiljan uvezan ružičastom trakom.
Mislim da odavno ništa lepše nisam videla.

Poželela sam isti takav.
Od nekog kome značim.

Ne, ne, sve je ok. Ja imam problem sa tim kako srpskim mužjacima treba po nekoliko godina da shvate koga vole i ko im znači.
I taj problem nameravam i da rešim.
Ali ne ovde.


Hvala i na pitanju. Svi smo dobro. Danas smo u streljani ceo dan. Inače, glancam boken i spremam se za sezonu na otvorenom.
A kada odložim mač - tada sam žensko.

I strastveno volim ono što je moje.
Samo moje.

Naročito vreme.


I ne odgovaram na sms poruke i mejlove.

Thursday, April 19, 2012

Monday, April 16, 2012

Shamrock diaries 16 - Fazno stanje svesti



On skreće preko sve tri trake u Vojvode Mišića i staje ispred mene.
Ivan koči u džipu pozadi i vidim kako mu pokazuje svašta i psuje.

-Ženo, šta čekaš?! Ulazi u kola!

Ja zurim.
Zurim u svoje šake.


Prvo smo radili regulaciju. Čokir zmije do prostora Velikog Vorona. I ako zamisliš iz čokira medveda manifestuje se u čokiru tigra.
Posle disanje čangaja.

Sve kao uvod u putovanje.


Razmišljala sam o gradskim stanicama na kojima stojim i čekam. O popodnevima na autoputu.
O Suncu tamo, u onom pravcu.

O 18-tici koja nikako ne stiže iz pravca Novog Beograda, a viđam je stalno kad god čekam 46 ili 55.

Zurila sam u svoje šake. I ništa se nije dešavalo.


Pitala sam ga za lulu. Rekao mi je da ne zaboravim da kupim mrežicu koja ide na dno.
Kakvu crnu mrežicu, pa ja tu tehnologiju pojma nemam.
Ali jednog dana vidim sebe kao mudru babetinu sa sve smrdljivom lulom međ zubima i kesom biljaka za dimljenje.
Posle smo pričali o crvenoj muhomorki i programu koji ona ubacuje u svest.
Meni to liči na čod.
Njemu čod liči na to.

-To je starije od svega, pa zamisli i od čoda.

A onda se uozbiljio. Uneo mi se u lice i pripretio da nikada ne zaboravim - ako knjiga tvrdi nešto, a biljka mi kaže suprotno - treba da verujem biljci. Ne postoji autoritet veći od nje po pitanju herbalizma.

-A za animalizam...

-Pitaj svoje pratioce, smeje se on. Vidim da imaš jakog sivog vuka uz sebe.
-To svako zna, prevrćem očima, pa i oni koji ne treba. Pogotovo oni.

-Imaš i jaku zmiju... odozdo.
-To mi je od dede, konstatujem.



Bleki i ja se sledeće veče u sparingu dogledamo ispod rukavica. Razrađuje strategiju kako da mi smakne ruke i odvali me vezanim kroše-aperkatom. Čitam ga kao otvorenu knjigu.
Ja gledam njegove oči.
Dišem čangaja.

Gledam mu oči.
Fiksiram.
Dišem čangaja.

Iza mene se podiže zmija.
Dišem čangaja.

Sve se magli na desetak sekundi.
Bleki pada.

Glavni dotrčava, meri mu puls, gleda ka meni, pa ponovo ka njemu.
-Nisam ga ni dodirnula, kažem mu.
-Nije, Kej se ubacuje, ja sam gledao. Veštica...

Sledeće jutro stojim na Slaviji. Možda je pola osam, možda je sedam. Sunce je jako.
Stojim.


-Otkotrljaš se iz tela, to je sve. Bitno je samo da si spremna ujutru odmah po buđenju. Nema otvaranja očiju, ništa. Prvi tračak svesti i izlaz.

-Kako da znam da sam u faznom stanju, da nisam u bardou?
-Ako si u fazi vratićeš se.
-I telo treba da mi je na sigurnom dok se ne vratim? Zbog oštećenja...
-U kakvim ti to ratnim uslovima živiš da stalno postavljaš takva pitanja?


Bleki leži na podu sa otvorenim očima, fiksiran pogled. U nesvesti je. Ja klečim kraj njega, nežno mu uzimam glavu u krilo.
-Biće sve u redu. Za par minuta vratiće se u normalu.


-Ne znam kako da vam to objasnim najkraće, ali verujte mi, živim u ratnim uslovima.


Stojim na Slaviji već poduže vreme. Nema trola. Nijedne. Razmišljam o tome kada je pravo vreme da krenem u prve berbe. I kako da znam da nisam na nečijem zemljištu, da me ne pojuri seljak. Možda bi bilo najbolje da idem u brda, ali onda moram da dobavim neke karte i gps, i sklopim celu strategiju, korak po korak.
Vidim kako neka velika ptica kruži nad trgom. Ne razumem šta bi to toliko moglo da je zanima ispod mreže kablova, ali gledam dalje. Pola minuta kasnije ptica se spušta u centar na glavu spomenika. Gleda me, a onda širi krila.

Imam znak, zurim u svoje šake.


-Kada si u fazi pitaš. Prosto pitaš ono što te interesuje, ali...
-Uvek ima "ali", kolutam očima.
-Moraš da uradiš proveru. Taj neko, bazično produkt tvoje svesti ili produkt univerzalne svesti, ako bismo hteli da budemo precizniji, ili svesti koja prožima sve dimenzije, može i da se šali sa tobom.
-Zašto bi se neko šalio ako pitam ozbiljne stvari?
-Ne znam, on se zagonetno smeška, pitaj svoju svest.



Prsti na rukama mi izrastaju kao pipci, onda se otvaraju kao cvetovi, pa se rasipaju u sitan svetlucavi prah. Sada, mislim, sada pre no što se vratim u telo.

-Reci mi šta da joj dam?

Gigantska orlušina u sred srede Slavije prestaje sa mahanjem i krivi glavu u jednu stranu.

-Molim te, kako da joj pomognem?

-Daj joj uplandicu x folium, ne officinale radix, ceo trg se trese od tog kreštavo gromkog glasa.

-Sine Brutuse, pa zar i ti na latinskom?!

-...Uplandica x folium, glas se gubi u pojačavajućoj grmljavini.

Ogroman talas se kotrlja iz pravca Makenzijeve i znam da ne mogu da pobegnem. Dok podiže automobile i čupa bandere znam. Brojim. Četiri - sećam se svog tela, tri - talas se opasno približava, dva - udah, jedan - bam.

Vraćena sam u telo.

Stojim na autoputu već pola sata u čekanju autobusa. Bogte, kako sam ovo uspela da izvedem u sred bela dana, pitam se zabezeknuto.



To veče posle treninga on skreće preko sve tri trake u Vojvode Mišića i staje ispred mene.
Ivan koči u džipu pozadi i vidim kako mu pokazuje svašta i psuje.


Ja zurim.
Zurim u svoje šake.

-Ženo, šta čekaš?! Ulazi u kola!
-Da li si ti normalan? Hoćeš da pogineš?, vezujem se i gledam ga dok se on okreće na drugu stranu i uključuje u srednju traku.
-Pravo da ti kažem, bilo mi te žao večeras. Kako su te svi gledali... kao da si neko čudo.

Ćutim.

-Taj tvoj šamanizam, je l' te to stvarno udara?
-Pravo da ja tebi kažem, sada samo mogu da budem u veštičijoj fazi. Šamanizam nastupa tek kada prestanem da imam mogućnost da rađam decu.
-Je li?, on se smeška. -Ja sam uvek mislio da su veštice jako interesantne.
-Mhm, zatvaram prozor dok moj veliki sivi vuk pokušava da se u trku ubaci unutra.
-Pa... pričaj mi malo o tome. Je l' igraš gola kad je pun Mesec?
-Zavisi od toga sa kim igram.

I dok ulazimo u Gazelu vidim pozadi kako se sivi transformiše u sokola i uzleće za nama.

Dovoljno blizu, a dovoljno daleko.
Tačno u pravi čas.

Dok dišem čangaja.




Thursday, April 12, 2012

Subotom u bloku 70



Dolazim jednom mesečno.
Popodne, onda kada sam pošteđena treninga.

Sedim na klupi.

Kada imam para kupim nešto da jedem.
Kada nemam onda nemam.

I onda samo sedim.




Tuesday, April 10, 2012

Shamrock diaries 15 - grleno




Sunce, hajde da živimo u Tuvi.

Ja ću da radim na kopovima kobalta, a ti ćeš da svako jutro unosiš izmet jaka za grejanje.
Živećemo u superluksuznom šatoru sa najnovijim modelom moskviča iz '79. parkiranim ispred.

Popodne kada se vratim, pa izvadim akumulator iz kola i unesem ga u naš topli i podloženi dom, smejaćemo se dok ručamo zajedno i pijemo čaj.

Kuvaćeš ti odličan čaj od jakovog maslaca, samo što ću tu i tamo morati da vadim pokoju čupu dlake iz šoljice.

Uveče ćeš ti na jednom mestu da propovedaš budizam, a ja ću šamanizam preko puta.
Pa ćemo se takmičiti koja može jače i bogatije grleno da peva.

Ujutru ćemo zajedno vući akumulator do kola.


A vikendom ćemo obilaziti Altajsku i Podsibirsku oblast.






Sunce, hajde da živimo u Tuvi.


Thursday, April 5, 2012

Špansko-turska serija



Rekao mi je da se to dešava kada su u pitanju velike ljubavi.
Besmrtne.

Jedan ode, samo se prekine i to je to.
Onaj drugi ga voli večno.

Ovde u ovoj verziji.
Ovoj sezoni serijala.

I uvek.


Pre neko veče sam igrala glavnu žensku ulogu u nemačkoj seriji.
Učili smo preuzimanje taoca bez oružja.
Pokupiš prvu ili još bolje najbitniju osobu u okruženju i koristiš je kao štit da izađeš u slobodu ili da promeniš uslove pregovora.

Bilo je crvenih ruku, dislociranih kukova i udavljenih vratova.
Lepo je bilo igrati Urlike Majnhof.
Ali Andreasa Baadera, mog Andreasa još nisam pronašla.
Na sahranu nisam otišla.


Besmrtne ljubavi moraju da se prekinu.
To je prosto pravilo.


Zamlaćujući se hipnozama raznih vrsta shvatila sam neke teško shvatljive stvari. Isključiš deo svesti, pa taj deo svesti više ne registruje neke stvari ili osobe u okruženju. One su za nju providne.
A onda...

Ne, nemam ništa protiv sahrana za one koji vole takve stvari.
Samo ja tamo ne idem. Dosadno je i gubljenje vremena.


Par dana ranije srela sam ga u jurnjavi po VMA. Treba mi lekarski pregled za ppl, klasa II. I u sred sklapanja finansijske konstrukcije i u sred kombinovanja gde da idem na simulator srela sam ga.
Bio je u civilu.
A i bio je tu.

Trebalo je da je negde tamo, jugoistočna Azija ili već ko zna gde, ali bio je tu.

Nisam pitala, nikada to ne radim.
Žurila sam.

Serija u nastanku?
Ne, sve manje verujem u nju. Ali sam odlazeći odlučila jednu stvar. Kada se pojavi moj muškarac on će znati da sam ja njegova žena. Biće mu jasno kao dan. I neće me ganjati nekim usranim pričama, neće se folirati, niti predomišljati. I nikako me neće maltretirati da mu gledam horoskop. Boleće ga briga za horoskop, ja ću biti njegov horoskop i gotova stvar.
Kada se pojavi moj muškarac - znaće. Sve će znati. I neće oklevati, neće prestati, neće stati, gađaće u pravu metu iz svih raspoloživih oružja.

Ali ne mora da bude besmrtna ljubav. Uopšte nije potrebno.
Neka bude neka sitna, mala i topla i da traje.
Ma, neka bude ogromna i neka traje.

Ona je mogla da izdrži besmrtnu ljubav tolike decenije.
Ja nemam snage za to.


Videla sam je skoro, na igralištu ispred zgrade. Prvi prolećni dani, ja jurcam kao ćurka da dobavim najjeftiniju staklenu aparaturu za parnu destilaciju, razgledam šta je izašlo iz zemlje na svetlost, preslišavam se (i na latinskom)... A ona sedi i gleda me.
Dobacila sam joj poljubac i produžila.

Odlično je izgledala za nekog ko je godinu dana ranije jedva preživeo moždani udar.


U toj španskoj seriji ona pola veka živi bez njega. Gaji decu, gaji unučiće, gaji tuđu decu. Blaga kao plavo nebo, dobra kao hleb.
Sitna, mala žena.

Da ona nije posadila jelku pre trideset godina naš blesavi gavran ne bi preživeo onu godinu dok je bio povređen.
Da nje nije bilo mačke bi stradale.
Da nje nije bilo ne bi bilo ni kolača.
Da nje nije bilo sa kim bi Mili analizirala Šeherezadu i potresala se zbog zabranjenih istambulskih ljubavi.


Nema žaljenja, nemam za čim da žalim.
Sahrane izbegavam.

U trenutku prelaska u bardo deo svesti koji je bio ukinut u toku "materjalnog" života ponovo se aktivira i tada se na "onoj strani" vide svi oni važni, svi oni voljeni.
Nikada nisu ni odlazili, nikada nisu napuštali scenu... serijala.

I ako su oni zapravo samo projekcije stvarnih osoba koje su postojale, ako nisu "stvarni", ako su oni "stvarni" otišli dalje da realizuju sledeće karme, možda je i ona projekcija mog sveta u toku trajanja ovog univerzuma?
Možda sam ja samo njena projekcija?

A možda smo svi ipak samo jedno, u različitim nivoima postojanja, u različitim stepenima svesti.

U različitim tkanjima.


U večerašnjoj epizodi latino serije ja biram nekog usput u danseriji i igram salsu. Onda se okrećem i vidim nju ...i njega kako igraju uz mene.

I vidim sve moje brkate pretke i njihove divlje i pitome žene. I sve one za kojima sam bacila grumen zemlje, i one koje sam mrzela, i one za kojima sam isplakala oči.
I sve realnosti u kojima stvaram, održavam i rušim. U kojima kreiram milione života i opsenih prizora.
U kojima se udaljavaju i vraćaju u mene.
U tkanje.

I blagoslovim sve svoje bivše, sve stare i tužne ljubavi.
Mahnem im svima.
I samo igram.

U nekoj besmrtnoj seriji iz ove sezone.
(Na programu večeras tačno u 20:00h.)






No me ames para estar
en tierra, quiero alzar el
vuelo, con
tu gran amor por el azul del cielo..