Pages

Monday, October 29, 2012

Carske mandarine



Ima još jedna fotografija tako s leđa, ali s gola, pa se vide sve modrice i podlivi po liniji ramena, na laktovima i duž kičme.
I ipak će ostati u privatnoj arhivi. Egzibicionizam mi nije stran, ali ta je prešla sve granice dobrog ukusa. A i mogla bi da navuče neke patološke slučajeve prilikom pretrage fotografija na Guglu.

A majica je za dete od 6 godina i opet mi je malo velika.


Photobucket



Elem, uzme se jedna mandarina, ili ako nema - pomorandža, stavi u šerpicu, naspe voda i stavi na ringlu.
Proključa i ključa sledeća 3 minuta.
Sve je vrlo precizno.

Zatim se pažljivo izvadi kutlačom i preseče nožem na 4 dela. Oljušti se kora i pojede što pre.
Obratiti pažnju da se ne ispečete.

Ovo je recept za brzo uklanjanje modrica i varikoznih vena.
Kineski.

Carski voćnjak mandarinastog drveća niko nije smeo da pipne, kazna je bila smrt. A ceo rod se čuvao samo za najbolje ratnike.

E sad znam i zašto.
I stvarno funkcioniše. I to u roku od par sati.

A sada znam koliko je zemlja u stvari mekana i dobra i topla... u odnosu na parket i beton, i parkinge gde se ubijamo u i između automobila, i sale gde se ubijamo na sve moguće zamislive i nezamislive slučajeve.

Posle se nešto razmišljam... Na proleće treba da postanem baba. Dobro, ok pun naziv mi je polu baba bivša zla maćeha, ali smo skratili na polubaba. Možda je krajnje vreme da se "uozbiljim"?

Ili ipak ne...





Saturday, October 27, 2012

Služim kraljicu



Prilikom poletanja uvek slušam istu stvar.
I oni mi se smeju.
I mene je baš briga.






Tuesday, October 23, 2012

Veliki vojvoda


Ponovo je izašao za mnom.
I to je bilo već treći put... za ovih par godina.
Znala sam scenario. On krene uz mene, onda na izlazu danserije ponudi mi da se prošetamo... u pravcu Bulevara, tamo gde ima stan, pa možda da svratimo do njega. Ja, po pravilu, ljubazno odbijem, onda me on nagovara, pa se ubeđujemo, pa pokuša da me zagrli...
Dakle, standardno.

Veliki vojvoda je sedeća zvezda broj 5 ove godine duplirana u jugoistočnom delu doma i to u toku devetog meseca. Devetog lunarnog, znači u oktobru. Svi smo bili spremni za haos, ali ne toliki.

Naravno ja sam divlja kada mi je hladno, pa sam tek divlja kada moram da se akam sa majstorima, pa sve to nafilovano velikim spremanjem stana za slavu, pa ide kuvanje, pa milo komuniciranje sa tetkama i babama, komšijama i poznanicima (Još jedno parče torte? Ma, kakvo tvoje parče, nego reci kadćese udaješ?... A da ipak razmislite o torti?)

Prvi draft je prikrajčen, fale još dve strane. Onda sređujem plan B, već biramo špeditere, proveravam zakone na Netu, proveravam kako ide osiguranje tovara u međunarodnim vodama, nerviram se čitajući državne zakonske mere o zaštiti izvoza u kriznom periodu (a kad nije bio krizni?), sanjam o putovanju.
Sanjam kako me jedan muškarac veličine trokrilnog ormana čeka na aerodromu.
Kako ga tražim pogledom i kako ga nalazim.
I kako on mene odmah vidi.
I kako mi prilazi da me zagrli, da mi uzme torbe.
I da me vodi kući.

Ali veliki vojvoda je jedna gadna sedeća zvezda koja može maestralno da se iskoristi, osim sada kada je duplirana. O, da ti sve matrične fengšuiovske zvezde.

I tako meni stoji prvi draft od pre dvadeset dana nezavršen.

I ne igram nekako od tog doba, te sam na svu moju divljinu dodala i to.
I izbubetana sam i u stravičnim modricama od svake borbe sa parketom. I znam gde mi svaka koska viri iz tela i po red rebara sa svake strane. U ovom što sada radim nema strunjača, nema nikakve zaštite, sve je realno, ulični stil.
I taman naučim da se u trku bacim naglavače, uradim kolut i ustanem... na parketu, kada me zakuca veliki vojvoda duplo pakovanje. 

U sred vangli sa vodom, u sred jurnjave i rasporeda ko šta radi, javili su joj termin za operaciju. I tu sam počela lagano da ključam znajući da će sve slavske pripreme meni sesti na leđa. Ali pojma nisam imala koliko je taj vojvoda jedan gnjavator.
I odvela sam je u zoru, popela uz stepenice, sačekala, uzela joj stvari. I sišla dole da završim na šalteru i da je čekam, da je vratim slepu kući.
Tri sata u glavnoj čekaonici. Prvo mi je bilo loše, muka, povraćalo mi se, onda sam preslušavala sve moguće hipnoze na plejeru i spavala zagrlivši se sa bočnim zidom, buđena svako malo spektakularnim razglasom. Posle sam izvrtela svu muziku koju imam. Na kraju sam pevala, valjda na samo otvaranje usta, ko će ga znati, bila sam komplet luda. Ko god da me je gledao, a bilo je par njih, zaključio bi isto. Dok me konačno nisu pozvali da je vodim sa dnevne hirurgije.

Gore sam naletela na mladoga hirurga. Mili je izbezumljeno očekivala moju reakciju, s obzirom da se letos oduševila istim. Dotični se nasmejao dok sam besomučno vitlala hodnikom a iz ranca mi je odzvanjala mapet šou tema. Tu sam, ne mogu da te nađem, urlikala sam usput. I dotični mi je pokazao put. I to je sav moj utisak.
Vratila je taksijem.
I posle je počeo pakao.

Infuziju je odbijala, a i da nije vene su joj toliko slabe da je i najobičnije vađenje krvi kod nje akcija od dva sata sa sve padanjem u nesvest i bezbroj podliva.
Jedva sam je podigla.
Jedva sam trčala po lekarima, apotekama, prodavnicama, pijacama, bankama.
Jedva čistila, prala, kuvala, davala joj terapiju.

I potvrdila sama sebi da to nije moj život.

Uspela da od rođenog deteta iskukam dva slobodna termina za treninge i na njima zmajevala. Kada je trebalo da primim udarce bilo je beskrajno lako. Samo udri majstore, izbij mi tenziju, mislila sam u povlačenju. Ofanzivno... bila sam opasna.

I sve se kao sredilo do pre neki dan, mada je bilo malo sumnjivo. Mili je dobila u zadatak da je prebaci taksijem na kontrolu, dok sam ja zarađivala proteine i minerale naše nasušne, račune i nabavke. I taman tada zazvonio je mapet šou i njen cvrkut da je odvedena na novu operaciju i da... nikad kraja.

Ima taj jedan trenutak kada prolazim lavirintom zastakljenih hodnika između zgrada i odeljenja i vidim tananu
prepodnevnu jesenju svetlost. I mislim kako skoro ništa nežnije nisam pogledala.
I posle ona scena kada pronalazim odeljenje, sestra mi samo rukom pokaže ka sobi i prvo vidim Mili kako sedi, a onda vidim nju u krevetu sa zavojem i podlivima na šakama.
Opet su je bezuspešno bušili.

I želim da sednem, da je držim za ruku, da joj kažem da je gotovo, da se ne plaši. Vidim kako su joj išle suze iz drugog oka i kako je drogirana sedativima... ali nikad kraja.
Bacam stvari na stočić u uglu, dajem detetu da jede i pije, pa se okrećem i ponovo vitlam hodnicima, te šalter, te trk do apoteke, pa se vrati po otpusnu listu, pa onda...
Ne smem ni da joj predložim da provede noć tu, mada su joj to već nudili. Znam da se plaši da ću je ostaviti, znam da je izbezumljena. Ispod slojeva hemije čitam strah u njoj.
Milin čudesni hirurg dolazi da me vidi. Onda ide bezvezna priča da li sam ja starija ćerka, a Mili mlađa (koga briga) i sve u tom smislu. Ne mogu, premorena sam, ne umem da glumim u tim trenucima.

-Zašto si bila tako... tako vojnička prema njemu?
-Ma daj, pusti me. On je ionako tvoja ljubav, za mene je majmun koji nije hteo da mi objasni šta ćemo dalje sa rupturom srednje kapsule.

I Mili me mrzi.
Ja mrzim grč u grudima.
I te sate koje provodimo uz nju pokušavam da se otvorim, ali mi ne ide.
Pokušavam da se setim tačne neurološke tačke koju koristimo za udarce, ali nema svrhe.
I ima taj čovek... Taj jedan što ume da čvakne sa dva prsta i produva sve dizne i sva rebra i grudnu kost.

Ali ništa.
Nas dve trenutno imamo moju majku, Durgu koja razvaljuje prvu noć i prvi dan bitke sa demonom, jedan božanstveno lep pogled na mali vrt pozadi bolnice i velikog duplog vojvodu kog nikako da izbacim iz života.

Nekoliko sati kasnije pokušavam da je obučem i shvatam da ne može da stoji na nogama.
Ponovljenu ponudu da ostane u bolnici brzo odbijam, ali tražim kolica.
I ide beskrajno ubeđivanje sa sestrom da ću stopostotno vratiti kolica, da me ne interesuju, da ne kradem... kolica, da...
Na kraju sam dobila kolica.

Lift, pa manevrisanje i izalaz, ponovo manevrisanje pa rampa na dole. Kažem joj da se dobro drži. Vidim da je registrovala. Zastakljeni hodnici gde zastajem na tren da ponovo pogledam svetlost, Mili izjavljuje da bi tu mogla da radi, ja joj kažem daleko joj lepa kuća, predlažem da ipak ukrademo kolica kad su toliko važna, smejemo se i nastavljamo.

Ima neke ironije u svemu ovome, razmišljam dok teram ka drugoj zgradi kroz koju ćemo samo proći. Nas dve se godinama zevzečimo kako želimo da se vozamo u takvm kolicima. I toliko se zevzečimo da smo milion puta prošle godine kibicovale kolica blaženopočivše komšinice. Moja majka, sa druge strane, dobija jezu samo kada ih pogleda. I evo, ona je prva ušla.

I druga rampa uzbrdo, malo je reći da sam crkla, pa hodnik levo desno, pa treća rampa uzbrdo, pa ponovo hodnici levo desno do izlaza i do Milinog borbenog cvrkutanja u pokušaju da zaustavi taksi.
Posle su me čekale da vratim čuvena kolica. I mislila sam lako ću dok pod ispod mojih nogu nije počeo da se talasa kao plastelin, a grč u grudima pojačava kao da me stežu žicom. Verovatno bih i pala da se nisam zaglavila u liftu na poslednjoj deonici.
Što mi je i donelo par minuta odmora.
Ponekad su loše stvari samo naizgled loše.


Dakle, standardno...
On krene uz mene, onda na izlazu danserije ponudi mi da se prošetamo... u pravcu Bulevara, tamo gde ima stan, pa možda da svratimo do njega. Ja, po pravilu, ljubazno odbijem, onda me on nagovara, pa se ubeđujemo, pa pokuša da me zagrli...
Tada dođe do jednog vrlo suptilnog koškanja sa mojim otporom.

I tada prekidam otpor, on se približava i niodakle (a u stvari iz ramena) doleće moj aperkat i tras. Tečem oko njega, davljenje, tri neurološke tačke sa po tri prsta i odmičem se.
On pada.

I ostaje da leži u ulazu ka danseriji.
Ja lagano odlazim ka centru.

Neko je morao da popije po njokalici zbog ovog kineskog vojvode.
Pa zašto ne on?
Da je bio pristojan bila bih i ja.
Ja sam samo ogledalo.

Uvek sam samo ogledalo.








I da, posle sam punog srca napravila ceo slavski posni ručak, sa sve predjelima, glavnim jelima i tortom.

Punog srca.

Sunday, October 21, 2012

Tuesday, October 16, 2012

Koreanske bakice, deca i prijatelji




Rekla sam joj taman pre no što je pošla u muzičku, ali sve je kao otpalo pošto joj je klavir bio zakazan u 4.
On je krenuo da se nađe sa ortakom u centru i tek tamo je saznao.
Ona je završila čas, izašla i skrenula ka trgu.
On je uleteo u gomilu i uhvatio se sa bakicom.
Ona je uletela u gomilu i nju je uhvatila druga bakica.
Promašili su se za 1 metar.
Onda se vratila kući i besomučno pretraživala tjub.
Sutradan sam ja otvorila fejs i videla njegov snimak.
I nju na istom snimku.
I sad se smeju i ona i on.

Lepo je kada imam prijatelje na neočekivanim mestima.






Ona mala sa belom jaknom i roze rancem, i onaj veliki sa bakicom.


Sunday, October 14, 2012

Predlog za nedeljno popodne uz mali ekran


O boginji, čarobnjaku i budali.
Fenomenalan stariji bolivudski film sa sve pevanjem, igranjem i klanjem.

Inače, trozubac uopšte ne izgleda tako... dekorativno.
Što nikako ne znači da nije najopasnije oružje koje je ikada postojalo.
Ili će ikada postojati.






Thursday, October 11, 2012

Durga 16.10.-24.10.2012.



Držimo formaciju dok smo na slonovima.
A kada siđemo krv je do kolena.

Ona dolazi sa planine na tigru.
I u tišini je čekamo.

Tada pomislim kako će mi biti potrebne 3 strelice za gađanje nosoroga samo da ga sredim.
Ali bacim pogled i shvatam u trenutku da je već pobeđen.

I pogleda on mene, osmehne se.
I gotova sam.




Sunday, October 7, 2012

U sumrak



U prošli ponedeljak.
Tada se desilo.

Otišla sam sa mesta gde sam se vratila.
Vratila se na mesto sa koga sam otišla.

Grmelo je.
Ali znala sam da će se to desiti.

I poslednji dani leta.
I moj okret.
I to je to.

I samo za trenutak bacila sam pogled kroz prozor u sumrak.
Milioni leptirova su bili nošeni od zgrade dole ka reci.


Srce mi je puno.
Duša mi je plovna.






Wednesday, October 3, 2012

Sunce



Znaš, dok optrčim, odradim, izregulišem, napreskakujem se ograda, nakotrljam se po betonu, razvezem sve i svuda, pa spremim kineski recept za modrice i spakujem poklone...






... omašim pesmu.

Ali ne omašim dan.






Volim te... prase jedno.