Pages

Saturday, December 29, 2012

Vašarske narodne igre


Hm... ove godine smo zaobišle otvaranje vašara, a kako vidim i ostale dane njegovog gostovanja.
Umesto toga na njeno pitanje: - A zašto to radiš? Samo hraniš tamo neke muškarce.
Odgovorila sam filozofski: - Zato što je zabavno.
-Zabavno?
-Zabavno. Hajd pokušaj i ti.

I onda smo (sam ja) umesila testo za perece i slane štapiće.
Potrebno je:
500gr brašna, 500gr slanog suvog sira (kod nas feta), 250gr margarina (po receptu, u nas putera), 1 jaje, kašičica soli, kašičica sode bikarbone,  i za premazivanje pre pečenja + 1 jaje i kašika ulja.

Umešati dobro sve sastojke (osim poslednja dva) i ostaviti u frižideru da odstoji 2 sata.
Zatim razvući oklagijom i vaditi oblike.


Photobucket


Sa perecama smo se spetljale, te smo se vratile na profi štapiće, to jest kriškice.

Zatim premazati jajetom razmućenim sa kašikom ulja.
A mi smo posule kimom, pošto svi posipaju susamom.

Peći u zagrejanoj rerni na 180 C oko 20 minuta.


Photobucket



Seljački keks, gurabije, provansalski ili dečiji keks je išao uz njeno držanje predavanja (meni) kako postupka treba da se držim kao Svetog pisma, te je ona umesila ovo testo.

Potrebni sastojci: 300gr brašna (koristile smo tip T - 400 meko i to je tačno to, začudo ne oštro), pola kašičice soli, 180gr putera, 200gr šećera, 1 ulupano jaje, 60gr čokolade za kuvanje.
Elem, za ovu vanglicu išle su te mere i plus 2/3 i to je onda ispalo 2 puna pleha za pečenje.


Photobucket


Dobro umutiti puter, pa postepeno dodavati šećer da se dobije gladak krem. Umešati zatim dobro jedno ulupano jaje i pomešati sve to sa mešavinom brašna i soli.
Na drugoj strani otopiti čokoladu na pari.

Testo podeliti u tri dela. U jedan dobro umešati čokoladu, a u drugi (naš primer) cimet. Dodavale smo po osećaju i probanju, i nismo omašile.
Sve tri loptice uvijene ostaviti u frižideru na 15 minuta.


Photobucket


Po isteku čuvenih 15 minuta koje provedosmo u nekim tajnim razovorima i javnim smejanjima i zaključnim pitanjem: - A kad ćemo ponovo ovako da pravimo?
-Ha, šta sam ti rekla? Vidiš da jeste zabavno...

Razvući loptice testa pa vaditi oblike. Mi smo ovde kombinovale cimet sa belim, i beli i crni deo. I svašta se tu dobilo.
Peći na 10 minuta na 180 C.


Photobucket


A onda se spakovasmo i po onoj prelepoj kiši (pun Mesec na 8 Raka aktivan od 10:21am GMT i taman mi je vrlo lepo pao na onaj moj mučeni Mesec po kom trenutno ore Saturn) odosmo na naš vašar.


Photobucket


I ja još u fazonu neće mene, jer biraju ekipe za natezanje konopca.


Photobucket


Kad ono hoćeš cvrc. Posle Žaretovog izbora Šuki me uze kod sebe.


Photobucket


Nisu mužjaci baš normalni.
Ali zato ih i volim.


Photobucket


I naravno, rođeno dete me je ovekovečilo taman ispred Urketa i malog Vukana sa kojima zajedno ne mogu da dostignem ni 120 kila (žive vage). E mudri Šuki, našao si da sastavljaš najlakšu ekipu za najzahtevniji posao.
Malog Vukana ću inače pamtiti i po tome što me je prostro u sekundi na parket pre nedelju dana i tako mi omogućio da osetim sve svoje lumbalne i cervikalne pršljenove, te sve trase rebara pozadi.
Šta zna dete šta je žensko telo.


Photobucket


I kao što je i red na svakom narodnom okupljanju zapevao je i guslar.
Ovaj ima 12 godina i određenu vrstu časti, što je vrlo lepo.
I retko.


Photobucket


I tu negde iz pozadine ukapirah da peva pesmu o našem čoveku koji je posekao samuraja.
I o Rusko-japanskom ratu.
Eh... Kamui, koliko je vremena prošlo.
Koliko "hoshi no suna" faza pored nas.


Photobucket


Posle je išao napad na jednog u krugu.
Noževima, motkama, pesnicama, čime god poželimo.
S leđa ili otvoreno, svejedno.
Sve dok nisu poželeli da gledaju kako se kolju dve žene.
Odradila sam to sa Sandrom.























Te sedosmo da podelimo nagrade.


Photobucket


I za kraj da probijemo zid.
Nije mi baš bilo najjasnije o čem se radi, te mi je objašnjeno zašto je slobodna desna ruka, a levom treba da zaglavim o struk partnera. Na sreću (i na iskustvo u tim situacijama) stala sam s kraja ekipe. I tek sada shvatila koliko sam manja i uža od svih njih.


Photobucket


I par sekundi kasnije kazalo mi se šta znači probijanje zida.


Photobucket


Preživela sam.







I time je zaključena ova godina.


Photobucket


Posle smo nastavili u kafani.
Vangle su vraćene prazne.
I to bi bilo to.

Sada se spremamo za nobles proslavu,
gde fotografisanje nije dozvoljeno.

I to bi onda zaista bilo to.
Za ovu, onu, bivšu i smaknutu godinu.























P.S. Dodatak od 01.01.2013.
Kada se već blamiramo - idemo do kraja.


Kolegine fotografije sa G+ albuma i naravno...








Thursday, December 27, 2012

Na Tvoj dan



Oduvek Te volim.






I koju god ulogu da mi dodeliš izvršavam.






Poslednjih par godina sklonio si od mene neke stare težnje i učenja.

Deca su velika, briga o njima je iza mene.
Molitva i fokus su iza mene, tamo ispod drveta.
Kao i prosute posudice sa povrćem i pirinčem.

Dao si mi živo meso.
Uzela sam živo meso.

I nisam se otrovala.

Uvukao si me u sve tri gune.
Preživela sam.
I dalje Te volela.

I sada, tu negde pozadi formacija oklopljenih slonova, konjičkih jedinica, pešadije, i ja koračam.
Nekako naoružana.
Služim Tebi iz crvene gune.

I misli su mi čiste.
I misli su mi usmerene na čisto.
I misli su mi u beloj guni.


I dok koračam u formaciji smrt korača uz mene.
Ali i život.
I umem da sprečim, umem da izlečim.
To je Tvoj poklon u crnoj guni.

Moje srce pripada Tebi, i jetra, i oba bubrega, i mozak, i creva.
I sve iluzije.

Ti jesi ja.
I ja ne postoji ako nije Ti.


Oduvek Te volim.
Samo to i umem.









Monday, December 24, 2012

Saturday, December 22, 2012

Smak



Svet se smaknuo samo malo.
Samo za taj jedan milimetar unutar mog srca.

Ona priča i dalje i ja je slušam, kao pažljivo. Odgovaram, duhovito upadam, ali deo tog smicanja boli negde unutra.

-...Jesi ti bila tog dana?
-Nisam. Bila sam u ponedeljak, četvrtak i petak. Radili smo dubinske udarce.
-E pa, radili su i u utorak.. I kažem ti, došli su ti likovi, njih osam, u nekim nazovi patriotskim majicama. I počeli da se kurče.
-Kako misliš - kurče?
-Ma, izazivali su tuču. Pusti, debili. E onda ih je izmešao sa našima i uglavio u dubinske udarce. Pet minuta kasnije samo su se pokupili i nestali.
-Aha.. Ček samo da navučem košulju pa idemo.

Ali ja nemam košulju.. srećnog čoveka.
I tako će i ostati makar do proleća.

I u tom trenutku shvatam kako sam prosula vreme, izuzetno dragoceno vreme.
Da je trebalo da se nađem na tom mestu tačno tada kada mi je srce diktiralo. Ali ne, ja sam morala da vagam, da procenjujem, da se srceparajuće opraštam, da budalim...
I prošlo je kritično vreme.
A ostala je košulja srećnog čoveka.

Samo što su te košulje nevidljive.

Saturn mi stoji na Mesecu i radi egzaktnu opoziciju na Mars.
Izdržavala sam pritisak, bila hrabra i duhovita.
Dan pre samog aspekta imali smo ozbiljnu povredu u dođou, i jednim krajem svesti bila sam zahvalna što taj moj aspekt nije udario baš mene.
Drugim krajem svesti - bilo mi je žao.
I prišla sam da pomognem. Valjda me je Susun do sada dovoljno izdresirala.
Par minuta kasnije prišla mi je mala, sela do mene i ozbiljno upitala:
-Jesi ti zaljubljena u njega?
Okret ka momku, on se zbunjuje, gleda jednu, pa drugu.
-Nisam sunce, ali ko zna.., nasmejala sam se.
Nasmejao se i on, i bilo mu je lakše.
Ženska medicina.


I razmišljala o tome kako će na proleće kada Soni ubica stigne u ove krajeve taj aspekt ponovo biti na nebu, na svačijem nebu. I kako treba da im najavim i da angažujemo neku kliniku da dežura u toku obuke. Biće ozbiljnih povreda.

I razmišljala sam o tome kako više ne mogu da izdržim. Kako mi je teško, kako me pritiska.
I kako imam samo tu jednu nevidljivu košulju.

Brat mi umire.
Otac mi umire.
Onaj čovek nije moj čovek.
Onaj posao snova nije moj posao.
I ovaj život je baš takav kao kad ti Saturn sedne na Mesec pa dubinski zvizne Marsa preko puta.
I to baš na datum smaka sveta.

I smakne mi svet.
Za milimetar.
Ali duboku u srcu.





Thursday, December 20, 2012

Hrast



Osvrnem se na čas, uprkos onom "ne okreći se sine".
Osvrnem se na čas, na sekundu kraće od Lotove žene.
I preživim.


Lepo je bilo.
Krvavo, ali lepo.







Tuesday, December 18, 2012

Sklekoviti dani



Tražila sam ekskluzivno pravo da ja radim samo upola sklekova u odnosu na mužjake.
I dobila svoje ekskluzivno pravo.

Stvari su se izmicale kontroli.
U danseriji sam, ako zaobiđem Životinju, bila najopasnija i vala najjača.
Nijedan partner više nije mogao da me vodi, a da ne počnem da mu se najstrašnije otimam.
Neki dugogodišnje bezobrazni likovi su dobili i tu čuvenu škorpionsku (hladno serviranu  "ko čeka taj dočeka, a em se i najslađe smeje") osvetu i to je to.

Red je pronaći ženstvenu haljinu za onu zgradu iza debele ograde sa bodljikavom žicom i kamerama po obodu.
Red je obući sebe u nešto lepo električno plavo i dugačko, sečeno ispod grudi sa lepršavom suknjom.
I red je obući mladunče u nešto isto tako lepršavo, ali možda u boji prolećne trave ili graška, sa naglašenim strukom i starinskom šnalom u kosi.
I biti žensko.
I igrati valcere sa ekselencijama.
Nežno.

Par dana pre toga bio bi red da napravim vanglu mojih omiljenih provansalskih božićnih kolača i da ih odnesem na opuštenu (-Imamo gitaru, živu muziku. -A ko peva? - Pa mi, normalno.) "momci i ko uspe da navata neku ženku" žurku i da se smejem, igram salsu sa klincem koji me je lomio ovih nedelja i da hmmm... uživam u još...

Odličan kraj godine, nikad bolji.

Sutra je i Džoniju rođendan, baš na svetog Nikolu.
I taj će biti odličan.


Biram haljinu, sklekova sam se kurtalisala na pola i više ne razmišljam da li ću početi da izgledam ovako.
Samo pevam.






Saturday, December 15, 2012

U banana republici



Čika Nikola je osuđen na 3 meseca (godinu dana uslovno).

Za one koji ne znaju ko je Nikola Aleksić i kojim krvavim poslom se bavi u ovoj traljavoj državici postoji moj tekst o Kodeksu alimentarijusu i njegov intervju o poraznoj situaciji u Srbijici.

Ok, razumem da velika firma štiti velike interese, ali državu ne razumem.
I posle neka mi samo neko kaže da treba da se ponosim činjenicom što sam pripadnik ovog naroda.

Čika Nikola je u zatvoru.
Neko je za to uzeo kesu sa 30 srebrnjaka.
I to je sve.





Wednesday, December 12, 2012

The Phaselock Code



U ekspediciji koja treba da se penje na Mont Everest nalazi se i geofizičar Hart. Malo je uplašen i uzbuđen, ali se sve čini sasvim u redu.
I onda počinju da se dešavaju haosi raznih vrsta. Serija vrlo-bliskih-smrti dešavanja odvešće ga u neke pećine, u neke budističke manastire i u neka, vrlo specifična stanja svesti. Tu na graničnom prelazu "bardo" Hartu će se obratiti i sama planina kao živo biće.

Knjiga Phaselock code je pisana sa vrlo jakom naučnom pozadinom, no priča vrlo brzo prelazi u paranormalni manir, i u to u trenutku priznanja sposobnosti uma da menja realitet koristeći telekinezu i prekogniciju. Hart očajnički u toku svoje borbe na život i smrt traži i objašnjenja pokušavajući da uklopi misticizam sa kvantnom fizikom.

Rodžer Hart je bio profesor na Oregonskom univerzitetu i to na fakultetu za istraživanje okeana i atmosfere. Radio je kao istraživački geofizičar u kišnim šumama Ekvadora i Brazila, i bio član američke ekspedicije na Mont Everest. Jedan glečer na Antarktiku nosi njegovo ime, a u međuvremenu je živeo i radio u preko četrdeset država sveta. Takođe je napisao veliki broj stručnih radova, kao i mnogobrojne novinske članke.

Moglo bi se reći ozbiljno-neozbiljan čovek.


I kako na sajtu Amazona, gde se prodaje njegova knjiga Phaselock code, kažu - autor je vrlo jasan gde je bio, ali čitaoci nikada ne mogu da budu sigurni gde ide.

Odlično štivo za ledene zimske dane i šoljicu čaja od đumbira. 




 

Thursday, December 6, 2012

Upravnik vremenom




Razmišljam o onima koji su mi prethodili.
I o onima koji treba da se rode.

Staviš jedan krst uz poznato ime,
dodaš prostor za nepoznato.

"I svemiri narastaju kao mehurići i ponovo nestaju u moru uzročnosti..."

A za svaki svemir kreira se i posebno vreme.
I poseban upravnik - Kala Bhairava.