Pages

Thursday, September 26, 2013

Styles separate men


Ima ta stara priča da ako šaran preživi punih četrdeset godina u reci, na dan svog rođendana iskače i postaje zmaj.
Ima to kod Kineza, ali začudo, ili ne toliko začudo, i u našoj tradiciji jugozapadne regije.
Biće da uvek važi.
 
 
Spremala sam se za taj dan da ga provedem učeći od Mad Maxa.
Pretprošle godine sam želela da vidim šta taj čovek ume da izvede, ali su okolnosti bile protiv mene.
Ove?
Nemam pojma.
Pare izgleda ne mogu da me uvedu u salu.

Treba da smislim gde da odem i kako da provedem taj dan.
To iskakanje iz reke je najteži deo.
Posle sve ide daleko lakše.






Tuesday, September 24, 2013

It never rains but it falls



To su ti dani.


 
Bilo je i mučnijih i dužih, ali sada sam u srcu Sade Sati perioda kada mi Saturn drlja preko Meseca drugi put.



Proći će, sve prođe.
Ostaće mi znanje latinskog, ako je za neku utehu.



Nije ni to loše.




Sunday, September 22, 2013

Kako je Mun lingerovao over Sava Centar



I kako se moja oklopna zimska jakna pretvorila u lepršavu šifonsku haljinu u boji breskve.
A njena bela jakna i duks i kapa u haljinu u boji kajsije.
Sa mečing cipelama za standardne plesove.

I kako smo potrčale jedna drugoj i počele se da se vrtimo dok nas je ciljao reflektorski spotlajt.

I kako je ušuškavam u krevetu kao da je beba i kažem joj:
-Pričaćeš mi sve tumarou.
-I vil, aj sigurno vil.

U kući mi je ponovo bombajski engleski.
U srcu mir.






Friday, September 20, 2013

Jesenje popodne



Beli Traveller bus se okrenuo i ide put severa.
Sa one strane mora.

I tamo i ovde
slušamo istu stvar.

Još dva dana.





Monday, September 16, 2013

Stravično ledena zora u septembru



I beli "Traveller" bus.
I ona ulazi.




Gledam kako zora lagano ulazi u grad i u povratku razgledam lica ljudi koji žure na posao.
Jutro ima sasvim drugačiju energiju.




I posle nebrojene poruke, ulazak u Uniju, čekanje wifi signala, otvorena strana na fejsu gde se privatno dopisujemo. Moj osmeh kada mi poželi dobro jutro, moje "cile, prase, sunašce, srećice, mile, duto, mentolu i ostalo".
Njen osmeh kad joj pošaljem ovo...








Moj um je ovih dana u tom autobusu.

Saturday, September 14, 2013

Lepi dani u avgustu



Ili kako sam (damski) provela letnji raspust,




opraštajući se od nekih stvari i počinjući neke druge stvari.


Thursday, September 12, 2013

U rana jutra - pretprošla epizoda


Kao što su naši čitaoci Nedeljnog TV magazina već bili obavešteni nova sezona mega sapunice "U rana jutra" bila je dovedena u pitanje zbog pregovora između KireT. Ision vodeće glumice u ulozi Evanheline i producenata serijala.
Kira T. Ision je, kako smo eksluzivno saznali iz tajnih izvora, producentima predala ultimatum ili da je debelo plate ili da se intelektualni nivo serijala podigne na podnošljiv nivo (a bilo bi idealno obe te stvari).
I naravno, oko isplate honorara nije bilo ni govora, štaviše gospođa Ision je morala da doplati kaznene poene za nepoštovanje ugovora, ali je tim scenarista dao sve od sebe da ovu sapunsku operu dovede na nivo podnošljivoti.

Gospođa Ision je zauzvrat morala da obriše dva saopštenja za javnost u kojim bi mogla dalje da bude kompromitovana i da otvori svoj blog i za druge zainteresovane kako bi mogli neometano da pogledaju i da se ne prepoznaju.

Elem, šta se dešavalo u pretposlednjoj epizodi:

Evanhelina je, kao što to i godinama radi, u nedeljno podne otišla u šumu da odradi svoj redovan trening (a koji je uključivao win chung zagrevanje, vežbe pokretljivosti, različite sisteme qi gonga sa bosim nogama, kao i mačevanje). U toku početka samog treninga dok je radila vežbe kao gorila stigla joj je poruka. Evahelina je mučno odskakutala do telefona i pročitala poruku svog prijatelja Roberta - Skačeš po šumi kao pravi majmun. Istog trenutka Evanhelina se zaledila od straha sećajući se najuspešnijih scena japanskih horor filmova gde žrtvi obično stigne poruka "Bye, bye...", a onda u sledećem uglu snimanja vidimo katanu i vrat žrtve. Onda puste neku opersku ariju i kamera počne da se podiže na kranu snimajući beživotno telo na tlu.
Ovog puta Evanhelina je pomislila u sekundi da njen prijatelj i trener Roberto u šumi drži trening izabranim članovima kluba, te da će sledeća scena biti Emanuelova ruka oko njenog vrata, zatim dok kako pada unazad diže pogled u vis i vidi Kristijana kako sa lipe skače pravo na njen stomak, a zatim sa svake bočne strane prilaze Mario i Dezirio i šutiraju je sve u 16 (17 ili koliko god je potrebno). Zatim sledi potencijalni Robertov dolazak sa prigodnim naravoučenijem kako uvek, ali uvek treba da ima kontrolu nad okolinom. No, ništa se nije desilo.
Sa popriličnom dozom straha Evanhelina je otkucala poruku pitajući ga gde su, a on je na to odgovorio da su tu iznad. To je njoj bio znak da nastavi sa svojim aktivnostima uljuljkujući se u lažnoj nadi da je niko ne posmatra. Po završetku svog treninga iskrala se i izašla iz šume što je neupadljivije mogla.
Sutradan je pokušala što je diskretnije mogla da se uključi u redovan trening i da ostane neprimećena, ali Roberto ju je odmah spazio i istom prilikom počeo da se vrlo grubo šali na njen račun. Suština cele priče je bila da će Evanhelina sada videti svog Boga, sada kada se javno ukazalo šta sve može da izvede koristeći svoje telo i koliko dugo može da izdrži. Na kraju svega Robertu je palo na pamet da sama Evanhelina održi početni deo treninga sledeći put. Nije da nije, mislila je ona o svom egu, ipak se nije osećala apsolutno sigurnom da izvede takav zadatak.
Sutradan se posle odrađenog posla našla u Nienteotro aveniji sa svojom prijateljicom Rosom Salvahe koja je uz put odbijala da prepusti pijačne cegere svojoj ipak mlađoj prijateljici. Zbog nedostatka mesta u njihovom kafiću Evanhelina je Rosi predložila da odu do Kostalnog kafea preko puta kancelarija. Što će se pokazati bitnim detaljem. Pola sata kasnije tu se slučajno pojavila i Liliana Marisol koju Evanhelina nije videla pa ima oko 2 godine. Liliana je odlučila da poseti daleku orjentalnu zemlju i tu održi svoju izložbu, kao i da istom prilikom promeni muža, jer je ovaj bio poprilično dotrajao.
Evanhelina ga je potpuno razumela pošto imaju zajedničke (i sulude) škorpionske aspekte i odbila je velikodušnu Marisolinu ponudu da joj ova pokloni svog muža. Naimenovani se dočim i javio saopštivši da se puca oko hotela gde je smešten i u kom vodi biznis pregovore (po principu ko prvi stigne zauzima tržište). Ovde ne treba zanemariti činjenicu da se nalazio (i još uvek se nalazi) u jednoj velikoj državi protiv koje vojna alijansa vodi krvav rat već duže od decenije. On se, eto, nadao da je to gotovo, ali se debelo prešao.
Naša junakinja se setila nekih svojih tajnih kanala i prijateljstava vezanih za tu teritoriju kako bi pomogla Marisolinom mužu, što je ovu i dalje inspirisalo da pravi duhovite opaske u vezi Evanhelinine idealne ljubavne situacije sa gospodinom Marisolom, pocrtavajući njihove lunatičke crte karaktera i upoređujući im horoskope istom prilikom. Treba li reći da se u celoj priči Rosa najviše zabavljala udobno zavaljena u stolicu, ispijajući kapućino po čijoj površini je ljubazni garcon iscrtao srce i tri zrna kafe. 
Sat vremena kasnije opraštajući se Marisol je Evanhelini spomenula jednu knjigu za kojom su obe tragale godinama. Evanhelinu je momentalno obuzela tuga, pošto se setila svega i shvatila da do baš te knjige neće moći da dođe sigurno sledećih par godina.
Ali, o kako se prevarila.

Sledećeg dana Evanhelina je smislila idealno zagrevanje, izbacujući najveći deo kineskih mahalica iz repetoara. Kako je trening počeo Roberto joj je prepustio vođstvo. Ona je svoju mušku ekipu upozorila da pravilno rade statičko zagrevanje ne bi li izbegli povrede u toku daljih vežbi, ali niko je nije shvatio ozbiljno. I počeli su. Pokazala im je prvu laganu stvar i kolona je krenula. Pet metara dalje prvi je pao Rodrigo, kome je "nešto puklo u preponi", dva minuta kasnije Duarte joj je prišao i ozbiljno saopštio kako je upravo merio puls i kako mora momentalno da legne. Zatim se Begonio ušinuo, a Dezirio je zamolio da ipak promene vežbe da se ne bi prehladili. Ne treba zanemariti ni činjenicu da je Nadahor pola stvari uradio pogrešno jer nije umeo da spusti gluteus. E moji gaučosi, e moji tangerosi, razmišljala je Evanhelina o svojim žestokim, a ipak nepokretljivim momcima sa tugom. Sutradan uveče na vencuelanskom čuvenom Muerte festu Nadahor će se požaliti Soledad kako ima ozbiljnu upalu mišića, kakvu ne pamti. Iste večeri sama Evanhelina će na tango času u toku priprema za gančo proklinjati svoju želju za pokazivanjem znanja i moliti sopstvene noge da joj oproste i ovaj gaf.

Vraćajući se kući te noći ju je sačekao mejl nepoznate Anemari iz susedne Kolumbije.
U mejlu je bila magična knjiga.


Šta je pisalo u magičnoj knjizi? Ko je Rafaela Alonsio? Da li ta osoba zaista postoji i kakva je njena veza sa fizičarem izbeglim iz jedne države srednjeg istoka? Kakav se to zaplet sprema i da li je naša junakinja upala sasvim neplanirano i sasvim pogrešno u čvorište svetske zavere?... Pogledaćemo u sledećoj epizodi.







Tuesday, September 10, 2013

Brutal



Čudni su ovi dani.
Hiperventiliram.
Panika.

Ona izlazi iz države bez mene po prvi put.
Imamo saglasnost da je izvedu, imam spucanih oko 1000 rahmetli evara na celu akciju.
Imamo sate i sate održanih predavanja šta da rade, gde da idu, kako da se ponašaju.
Da se drže najmanje u ekipama po troje.
Da se ne odvajaju.

I zora kada je budem ispraćala i kada autobus krene...
Dišem, dišem.
Ali ona je moja, moje blago. I ne sme da joj fali dlaka sa glave.

Dišem.
Dišem.





Sunday, September 8, 2013

Nedeljom u šumi




Nisam zaboravila ono Suzukijevo "da je mačevanje korisnije od čitanja knjiga".
Nisam ni mogla, jer tu knjigu živim.

Kombinujem tango korake dok puštam mač da mi pokaže put.
Koristim svaki trenutak da dišem, da se valjam po zemlji, da se smejem.

Da izmislim sebi muškarca sa kojim mogu da izvedem ovo. 





Wednesday, September 4, 2013

Znam




Znam da dolaziš i čitaš.
I znam čak i kako si ušao prvi put.
Kroz fotografiju.

Neću te pitati zašto si me tražio i zašto su moje slike bile tako bitne.
Nemoj me pitati zašto sam ostavila uzane prolaze za onog ko stvarno želi da me pronađe.

Ovo mesto koristim kao hram, kao podsetnik o odrastanju mog deteta i mom odrastanju sa njom, kao wc šolju, kao jastuk ispod kog plačem, kao kamen za u glavu, kao poligon za metafizike, alegorijske tekstove, traljave romane i još traljavije eseje. Ima tu teškog sektašenja, stravičnih povreda kanona zbog kojih ću večno goreti u paklu (pod uslovom da za sekundu poverujem u to), ozbiljnih tekstova o alhemiji i još ozbiljnih prevoda nekih drevnih spisa. Ima tu i mojih modrica, podliva, večitog provlačenja ispod mača, plesnih cipela, promašenih ljubavi i par sasvim realnih recepata za kuvanje. Eto i to ume da mi se desi.

Kada pišem priče uvek ih kreiram na tri nivoa. Za neupućene, da misle da čitaju nešto suludo, umobolno, ali nešto što teče kao muzika. Za one srednje koji ponešto naziru i za one najređe koji čitaju kroz redove. Dolaze i takvi. Znaju tačno šta traže i šta će naći.
I produže dalje.

Možda si i spomenut u nekim rečenicama. Možda sam baš mislila na tebe, ali nikada nećeš biti sasvim siguran.
Možda u nekom drugom univerzumu mi možemo da...
U ovom - ne.
U ovom možemo da budemo poznanici, ljudi koji se sreću i rade zajedno neke stvari.
Ponekad prijatelji.

Danas je sve redovno.
Večeras se otvara novo/staro tango mesto u gradu i od sinoć znam da se neću napirlitati i pojaviti tamo.
Podseća me na nešto staro. Da, traumatično.
A sve svoje stare traume redovno obilazim, prevrćem ih da se ne ucrvljaju, da ostanu sveže i aktuelne.
Samo što danas nemam živaca za to.
I ne idem tamo.
Idem ovde.

Sve je redovno i dolazim na redovno mesto.

Pravićeš se da ne znaš da ovo postoji.
I praviću se da nikada nisam shvatila da si pažljivo čitao neke moje lične stvari.
Samo ćeš u prolazu zastati na sekundu pored mene i produžićeš dalje.
A ja ću u onom smeru odneti vrlo diskretan osmeh.
I jedno "znam da si to ti".

Samo to.


Monday, September 2, 2013