Pages

Tuesday, November 19, 2013

Još neko?



Sredim ja tako kičmu negde u sredu, odem na roditeljski u Mokranjac u četvrtak i shvatim da mi treba kran kako bih ustala sa stolice posle sat vremena mahom nebitne priče. Jedva dobauljam do kuće.
U petak se izbezumim i taman kad sam odlučila da blaženo odležim vikend Mili utrči u kuću sa zahtevom da u subotu ja utrčim na banjičku pijacu i donesem joj najveće i najšire muške crne gaće (aka šorts), ali sa jakim lastišem, jer "fizikantkinja" više neće da je trpi u trenerci.
Sa neopevanim bolovima spremim se kao čovek u subotu i taman ja na vrata a ono Mili u kuću, izbezumljena, sleđena.

Nedeljka je pokušala da se ubije.
Dva puta.

Prvi put je popila dve table bensića (koje njena majka rekreativno koristi), a posle ispiranja želuca i vraćanja kući, i taman kad je majka na pet minuta otišla do prodavnice, uzela je nož i isekla se tri puta na levoj i dva na desnoj ruci. Krv na sve strane, hitna pomoć, previjanje i prebacivanje na Psihijatriju za decu u krugu Kliničkog centra.

Nas dve idemo do pijace, pa produžavamo u posetu. U troli prvo meni kreću suze, onda njoj. Dodavanje maramica, krijemo se da nas ostali ne vide. Mili joj bira voće, slatkiše, budalaštine.
Kičma me ubija na Autokomandi. Skršiću se.

Mili se preslišava moj tekst za časopis o pregledu za sledeću godinu. Venera je prva uletela od 14. do 18. i najavila ono što će se dešavati baš oko Nove godine, a onda cela sledeća ide rokenrol, pogotovo u aprilu.
Mene toliko boli da želim samo da legnem, na pamet mi ne pada da vrtim tranzite po glavi.
-Misliš da će uspeti da se ubije sledeći put?
-Nemam pojma, veruj mi.

Ramišljam o uzroku. Bila je na Goliji sa školom, neka biologija za vikend, neko istraživanje. Ok. Možda joj je neko nešto rekao, možda ju je neko polomio od batina, možda silovao. Možda sve kombinovano.
Pitam Mili šta bi ona radila u toj situaciji, daje pravi odgovor, samo što je ispravljam u vezi tuširanja. Nema tuširanja, brišu se dokazi.

Kako ulazimo u dr. Subotića pokazujem joj olindranu tablu Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu, a ona se smeje.
-Mene ovde nećeš videti, naći ću sebi pravi medicinski fakultet, a ne ovu bedu.
Želim joj sreću.

Stojimo ispred vrata, čekamo da nam otključaju. Sestra nas vodi kroz hodnike, sve je čisto, sasvim lepo za jednu dečiju ludaru. Osoblje je potpuno normalno, što je potpuno nenormalno za ustanove te vrste.
I otvara nam vrata.

U tom trenutku više ne mogu da kontrolišem suze.
Vidim joj ubogaljene ruke.
Grlim je.
Ona je moje dete.
Jedno od moje dece.
Plačemo.
Svi redom.








Izabereš tako gadnu karmu da ti otac bude beo, a majka crna u jednoj dronjavoj zemlji, pa guraj.

Ili ćeš proći ili se skršiti.
Možda ima neke mudrosti i u tome da budeš skršen.
Više puta.

Ja u međuvremenu čekam da mi još neko sedne na kičmu, pošto nije skroz polomljena.
Ali malo mi fali.

Friday, November 15, 2013

Trijumf volova



Samo ga je nekako poduhvatio i podigao. Pokazivao je to ranije, ali ja nisam obraćala pažnju. Nije ni bilo bitno. Moja naučna fantastika je da podignem dete starije od 4 godine, a ne muškarca za najmanje toliko težeg od mene.
Preneo ga je par metara i zavalio na susedni zid odakle je ovaj skliznuo na beton gde je dobio serijal šutiranja.
Glava, rebra, bubrezi, redom.

Letos je bilo... interesantno.
Letos je bilo za dlaku.

Nekako u to doba pričala sam joj i pokazivala kako je radila velika Dama, gospođa fon Rifenštal. Prošle smo kroz sate i sate snimljenog materjala. Zanimala ju je fotografija, taj starogrčki san o čistoti, o snazi. Na to se nadovezala priča o nacizmu, o bedi koja je iz želje za boljim životom izrodila monstruozne godine.
Par meseci kasnije gledajući partijski skup u Areni prva je ushićeno pokazala prstom na ekran i rekla vrlo ozbiljno da je ovo bio posao za Damu. Osetila je istu energiju.
Onda se okrenula ka meni i znala sam da je shvatila da su ovo trenuci kada se dešava transformacija, kada stvari mogu vrlo opasno da se deformišu... ili isprave.

A leto... i svi oni mamlazi o kojima sam sporadično slušala i sporadično pratila šta rade su se ukazali ispred mene, ispred nas.
Sve te sitne boranije, nacionalno ostrašćeni, ekonomski neupućeni, žive vatre sa malo mozga, mnoge stvarno sitne boranije zeznute činjenicom da imaju po više velikih ega i po manje apostola te se nikako ne daju udružiti (za sada i na sreću) počele su da iskaču.

Par doživljaja stvarno za dlaku gde gledam kako se moji u trenutku raspoređuju u formaciju ubacujući u zaštićene delove nas fizički manje ili manje sposobne. Par doživljaja gde tamo neki vođa planira vrlo otvoreno da iskoristi mene kao jedinu ženku u suparničkom čoporu ne bi li počeo haos.
I kako je narečena ženka vrlo obazriva i uspešno zaobilazi eksplozivne situacije.

Nikom nisam ispričala, nikom zucnula.
I vladao je vrlo osetljiv mir.  


Ne znam kako se prepoznaju, meni su svi isti.
Valjda po majicama, po tetovažama. Možda imaju neki tajni pozdrav, boju duksa, jakne, šta li.
Možda se znaju sa stadiona, iz kafana, podzemnih prolaza.

I lagala bih kada bih rekla da sam sa dolaskom jeseni potpuno zaboravila.
I da sam htela ne bih mogla.
Skladište oružja, racija, hapšenje. Nisam verovala, sa njim sam odrasla.
Nisam verovala, držao je to sve tu blizu, mogli smo da se razletimo na sve strane.
Nisam verovala i onaj drugi za kog sam mislila da je potpuno bezopasan, a znala sam ga sa druge strane, bio je sa njim. Proveravali su me. Koliko znam, ili ne znam.
Sitne boranije napunjene testosteronom.

Ali želela sam da zaboravim, da ne vidim, da me ne dotiče.
I uopšte mi nije bilo jasno zbog čega se sve desilo.

Vraćali smo se zajedno, pričali, smejali se.
Hodali blizu jedno drugog, prosto je falilo par sekundi ili par milimetara da me zagrli, onako neobavezno, kao prijateljski.
I likovi su izleteli pred nas.

To su trenuci kada nemam vremena da razmišljam, da unesem svest i sa njom strah.
Praznina u kojoj vreme usporava.
I sve stoji samo se ja krećem.
Samo se nas dvoje krećemo kao u koreografiji.

I nema krvi, ničeg na nama.
Oni leže, jedan se ne pomera.
Nastavljamo do prometne ulice.

Na svetlu me gleda, moje lice i ruke.
Nema ničeg.
Ni na njemu.
Proverava kako dišem.
Dišem.
Hodamo.
Počinjemo da se smejemo.

Na vlažnim pločnicima razliva se svetlo semafora.
Ali nema krvi.
Ne naše.





Plaši me ono što sledi.
Budućnost.

Monday, November 11, 2013

U sazvežđu orla



Nekada se zodijački znak škorpije zvao orlom.
I zna se ta stara priča kako škorpija postaje orao, pa feniks.

Ovo su dani kada moji omiljeni muškarci i žene slave rođendane.
Priča o transformaciji.
Priča o tome kako se uništi staro da bi se rodilo novo.

Stara priča.
Jedina moguća.







Tuesday, November 5, 2013

Pozdrav




Posle 9. otvara se taj vremenski prozor od 32 dana kada treba da odradim neke stvari.
Pomračenje tropski u Škorpiji to uvek znači jednu stvar - neko mora da skonča da bi neko drugi disao.

I biram sivo odelo, ispod bela košulja.
Tamno plavu kravatu ostavljam nezavezanu ispod sakoa.
Ravne muške cipele.

I rukujem se sa Šengom.
Desna ruka.

Ona u koju je dan pre izbrojan novac i uručeno sudsko rešenje.
I koja je zaustavila kiseo osmeh strane koja gubi.
Moja zemlja, moje kuće.
Ruka je čekala zvuk papira.

I ista ruka koja se rukuje u novom danu.

I ona koja dan kasnije baca grumen zemlje iza jedne žene.


Parcijalna su pomračenja, ali mnogo gadno padaju.
Ili mnogo dobro.










Sunday, November 3, 2013

Put do srca



-Mrtvi ljubavnici se najduže pamte, reče žena sa Mesecom u Škorpiji muškarcu sa Suncem u Škorpiji.
-I najviše vole, odgovori joj on.

Onda su izvukli mačeve i počeli.
Njena desna ruka, ali je uvežbana i za levu.
Njena slezina, njegova jetra, njena materica.
Njegova creva, pa želudac, pa na gore.

A zna se - put do srca vodi preko stomaka.