Pages

Monday, March 30, 2015

9 aviona


To je bilo na jučerašnji dan, pre 16 godina.
Pričala sam joj kako je ekipi - pilot, kopilot i mehaničar jasno rečeno da mogu da budu oboreni svakog momenta, ali su znali da nema druge opcije.
Prvi JATov avion je poleteo pošto je dan pre toga pogođen civilni hangar gde su se krila dva MIGa. Paklenih 12 minuta do ulaska u rumunsko teritorijalno nebo.
I pozdrav njihove kontrole leta i sigurno sletanje.

Posle toga na svakih 5 minuta poletao je po jedan od naših jadnih i bednih devet putničkih aviona. Među njima i jedan jedini DC10.
Sa po tri muškarca u svakom.
Sa po 12 kritičnih minuta.
Do Rumunije.

Tako su spasili našu putničku flotu.

Pričala sam joj i kada je pogođena fabrika usisivača, pa su ljudi plakali.
I kako se čas posla sredi celo elektro snabdevanje, a sačuva tehnika.
I kako je zbog kašnjenja vojne kompozicije pune nafte pogođen putnički voz, pa je ceo dan preko radija ponavljano da se javi neko ko može da prepozna mrtvo telo dečaka od 11 godina.
I kako su srpske železnice posle toga radile bolje od japanskih, ali samo do potpisivanja kapitulacije.
I o babi koja je izašla iz komšijinog podruma gde se smestilo celo malo selo. Otišla je da napravi deci palačinke i više ih nikada nije pravila. Od najveće seoske kuće ostala je samo rupa puna leševa.
I o mrtvoj ženi u Nišu, trudnoj sedam meseci.
Prizor koji se ne zaboravlja.

I bio je ovako lep prolećni dana kada sam je šetala u kolicima gore iznad na Bulevaru mira. Knjige o računarima sam sakrila u gornjem delu i brzo ih izvadila i ubacila kroz prozor vojnog džipa koji se na tren zaustavio. Pored vozača je bio naš venčani kum koji će sledeće dane i nedelje provesti na vojnom aerodromu smišljajući načine da sačuva tehniku i da preživi.

Tih dana su i hladnjače prepune leševa ulazile u Srbiju i namenski se potapale po jezerima. Godinu dve suša i pad vodostaja otkriće sve.
Politika je prljava rabota. I zahteva mozak, savršeno vladanje matematikom i obraz kao đon.
I nebitno je na kojoj si strani kada ti je teritorija države na nezgodnom mestu predviđenom za izgradnju dve strane vojne baze.
Mali si i ništavan.

Tu noć kada je gađana Slobina kuća samo sam kroz san čula prelet raketa, kao u igricama. Ona je spavala između nas dvoje za svaki slučaj. I u snu, ne budeći se, bacila sam se preko nje, da ona preživi ako nas pogode. U istom trenutku se bacio i njen otac što je rezultovalo takvim udarcem njegova glava o moju glavu da smo se momentalno probudili i počeli da smejemo.

I posle sam joj pričala kako je putnički avion sa Martijem Ahtisarijem poleteo nazad, a ja sam u očekivanju novih bombardovanja okrenula kolica od muzeja i pošla lagano kući.
I kako me je zaustavio vojnik, mlad momak koga smo sretale danima kako se vrti po iskopanim kanalima u našem kraju. I kako mi je dodao Mecu Pecu koji nam je ispao iz kolica.

Posle su došle godine gladi, kriminala.
I ostalo mi je u svesti da samo pamtim to kada je proleće lepo, kada se ljudi pomažu i kada čujem prijateljski glas sa one strane sigurnosti.
Drugo je nebitno.








Monday, March 23, 2015

Subotom sam tamo



 U klubu koji je nekada bio dečiji tržni centar.

 Sada... je magijsko mesto.

 Realno.

 I volim baš to vreme - popodne.

 I pažljivo ga pratim.

 Uči nas i da letimo.


Proverava.



Maltretira.


Propituje.


Par dana kasnije kao žuti mravi ovde se useljavaju tangerosi. I nisam uz njih. Oni imaju toliko svojih mesta po gradu, zašto uzimaju hiphoperima ovo malo što su osvojili.


Uostalom, tango mogu da usavršavam do besomučnosti i tamo u matorim godinama. 


Za ovo mi upravo ističe vreme.
I zato i jesam tu.
Tamo.
Pozadi slike.
Da stojim uz njih.
Iza njih.






Thursday, March 19, 2015

Samo jedan od oblika političke manipulacije


Tri dana ona meni uvaljuje testove za popunjavanje.
Na kraju je pitam kroz smeh da li ima posla samo sa narkomanima i samoubicama, pošto se pitanja svode otprilike na to... Osim onih kontrolnih zbog kojih se sporadično osmehnem.
Pa satima odgovaram koliko litara ovoga i onoga mogu da smestim u buriće te ili te zapremine, ako konac košta 18 dinara, a ja imam 60 - koliko mogu da kupim. Ima i onih koje sam već radila dok je Mili tek ulazila u matematiku.
Nas dve se sada mlatimo sa Njutnovim fluksijama kao uvodnom pričom u diferencijalni i integralni račun, a što će joj opet funkcijama obojiti ostatak života. I eto ponovo, kao za kaznu, računam jabuke i kruške, dugmiće i čokolade.
Dani su musavi, sati se vuku kao ona kornjača od čije trke sa Ahilom je i počela cela zavrzlama konvergencije, a ja odgovaram koliko većih gradova mogu da nabrojim u državi/ci, ko su vojskovođe u poslednjem javnom svetskom ratu i šta je zajedničko banani i grožđu.
I zašto sam toliko brza, kako ona kaže.

Ne znam, odgovaram joj i lažem. Mislim da bi savet da pogleda Idiocracy shvatila kao uvredu. Ljudi jesu sve gluplji i gluplji. Ili sam realno postala brza. 
Ne znam.

-Zašto je zemljište skuplje u gradu u odnosu na selo?
-Zbog infrastrukture.
-Kada se desio Prvi srpski ustanak?
-Hahaha. Trauma iz doba osnovne škole. Zaklela sam se tada istoričarki da neću da naučim makar me oborila... Negde početkom 19. veka. Recimo 1804. napr...
-Šta je to demokratija?

Osmeh mi se razvlači preko lica dok se prisećam kako Mili i ja dobijamo nedeljne doze državne realnosti preko Tjuba, a zahvaljujući lekcijama profesora Kesića. I kako se u svim gradskim streljanama zakoni proučavaju na realnim primerima iz devedesetih (znaš ono... se sećaš kad je Pera Robija stigao sa ratišta, a Mita Debil ga je čekao da raščiste neke stare račune... I otišo tako Pera uveče u kafanu, kad eto ti Mite...) i kako Mili učim novijoj srpskoj istoriji iz koje rezultuje današnjica, baš nekako isto kao da je diferencirala po Njutnovim fluentama... ili Lajbnicovim sasvim svejedno.




-Dobro, upitno me pogleda ona. Šta je to demokratija?

A ja se smejem celih pet minuta.
Imam vremena.
Može mi se.




Saturday, March 14, 2015

These are the days it never rains but it falls


Sramota me je što sam tolike svoje bajkere upozorila na ove dane.
Poslednja kvadratura Urana i Plutona.
Pa pomračenja.

Sramota me je što živim u državi u kojoj se tragedija koristi za politička prepucavanja.

Noćas su upaljeni reflektori na oba stadiona da budu svetionici jednom helikopteru punom požrtvovanih muškaraca i bolesnom bebom starom samo 5 dana.
Nije uspelo.

Da je moglo on bi to uradio.
Da je postojala mogućnost da se spusti na bilo koji od stadiona, a da usput ne udari u neku od stambenih zgrada on bi to uradio.
Nije moglo.

Nema dalje priče.



Thursday, March 12, 2015

Fest


...i sve ono što ide uz njega.
Traljav pokušaj vaskrsa domaćeg filma i moj još traljaviji pokušaj ozbiljne kritike.




Thursday, March 5, 2015

Pin up


Ako ne prođem Dobračinom to veče da li će proleće stići u grad?
I da li ću uspeti da ga prenesem sa Senjaka ka centru?
I sapletem se negde usput u visokim štiklama, pa ga pustim da mi pomogne i tako mu omogućim da počne priču.

Ako ne prođem Dobračinom to veče kako ću moći da proverim da li me vara osećaj da me tu čeka neko?
Neko ko odavno želi da mu donesem proleće.
U jednoj sasvim neobaveznoj, potpuno nebitnoj rokabili noći.