27. Savremena teorijska alhemija - G.I. Gurđajef

U istoriji alhemije 20. veka ostalo je zabeleženo nekoliko kolosalnih umova koji su se bavili teorijskim i alegorijskim problemima ove hermetičke nauke. To su bili Fulkaneli, Gurđajef, Uspenski, Lubic i Jung.


Georgije Ivanovič Gurđajef (1866 - 1949) je mističar i vrlo značajan spiritualni učitelj i u svetu alhemije. Rođen je u Jermeniji kao delu tadašnjeg Ruskog carstva, i iako je proputovao svet i otvarao i zatvarao škole ezoteričnog hrišćanstva, svoj rad je uvek nazivao jednostavno „rad“ ili „četvrti put“.


Moderni mističar

Svoju obuku Gurđajef je počeo vrlo mlad u „bratstvu Sarmaung“ posle čega je došao u posed mape „pre-peščanog Egipta“, a zatim je pošao na put po centalnoj Aziji, naravno Egiptu i nekim delovima Evrope. Vratio se u Moskvu 1912. godine i kako je sam pisao „počeo sam i završio u Moskvi“, tu je počeo da širi svoja učenja. Odmah je pridobio učenike, a 3 godine kasnije njegovoj grupi se pridružio i P.D. Uspenski. U doba ruske revolucije on se seli po gradovima na obali Crnog mora i neometano nastavlja svoj rad. U Tbilisiju 1919. godine sa desetak odabranih saradnika, mahom bračnih parova, postavlja fundamente svog učenja. U to doba oni postavljaju i balet „Bitka čarobnjaka“ baziran na njegovom „mističnom plesu“ najverovatnije poteklom iz sufističke prakse i iste godine osnivaju Institut za harmonični razvoj čoveka. Godinu dana kasnije zbog izmenjenih političkih uslova Gurđajef se sa svojim učenicima Uspenskim i Tomasom de Hartmanom povlači sve do Istanbula u kome će ova trojka doživeti dervišku incijaciju „sema“ u okrilju jednog sufističkog manastira.
Život ga zatim vodi u Berlin, Pariz, London, pa ka severnoj Americi. Svuda je sticao sledbenike kako među bogatim i uticajnim ljudima tog doba, tako i među najsiromašnijim. Ali mišljenja o njegovom radu su uvek bila podeljena, od onih da je on živi svetac do toga da je oholi razvratnik ili mentalno oboleo. Istina je da je preživeo izuzetno tešku saobraćajnu nesreću i da se protivno svim medicinskim predviđanjima izlečio i nastavio svoj rad, čak i u doba Drugog svetskog rata u Parizu, gde je i preminuo par godina po oslobođenju.

Gurđajef je, iako je njegova filozofija danas tretirana kao „hrišćanski ezoterizam“, svoja učenja bazirao na orjentalnim uticajima, bazično na budizmu. Tvrdio je da osoba ne može da dostigne prosvetljenje dok je stanju „budnog sanjanja“, dok se ponaša kao mašina podložna spoljnim uticajima. Do god neko nije svestan smrti svakog svog časa i svestan da su ljudi koje vidi, sreće i naročito oni koje voli smrtni – ne može da se nazove prosvetljenim.
Tvrdio je da su mnoga religiozna i uopšte spiritualna učenja izgubila tokom vremena svoja osnovna značenja i da u tom obliku više ne mogu da služe čovečanstvu na stazi evolucije. I baš iz tog razloga, po njemu, dešavale su se i dešavaće se „masovne psihoze“ kao što su svetski ratovi.
U najboljem slučaju preživele etablirane religijske škole i sekte mogu samo jednostrano da razviju posvećenike. A čovek se sastoji iz fizičkog, mentalnog i duhovnog, što duhovni „centri“, kako ih je nazivao, negiraju. I kao rezultat sve ove staze vode ka padu, a ne prosvetljenju.

Ove “staze“ Gurđajef je redukovao kao staze fakira, monaha i jogina, i ponudio „četvrti put“ koji bi mogao da bude adekvatan za ljude zapadnog sveta. Umesto odvojenog usavršavanja tela, uma i duha, ovaj mistik je propovedao balansirano razvijanje celokupne osobe. Učio je da su viša znanja, viša energetska tela, kao i unutrašnji razvoj ne mogući, već neophodni, ali da se samo i jedino razvijaju osvešćivanjem, to jest buđenjem. Svoja tumačenja Biblije i svetih tekstova je davao na potpuno drugačiji način od uobičajenih i tvrdio je da je moral određen karakteristikama lokalne kulture i da se baš zbog toga ne treba pokoravati njemu, već unutrašnjem osećaju koji svako od nas poseduje.
Da bi u svojim učenicima probudio taj osećaj primenjivao je različite vežbe koje vrlo podsećaju na japansku zazen filozofiju poteklu od budizma i plesove i danas poznate kao Gurđajefovi pokreti. Neke od njih možete pogledati i preko YouTube kanala na Internetu.






Za „unutrašnji“ alhemičarski rad i razvoj i dan danas je najznačajniji njegov „enneagram četvrtog načina“. U pitanju je geometrijska slika koja se tretira kao koan ili mandala, i može da se „čita“ kao raspored nota, planeta, osobina, elemenata, mehaničkih, električnih ili hemijskih struktura...