Kako napraviti nuklearni reaktor u kućnim uslovima

Ma kakav CERN? Kakvi bakrači?
Ma i da se nema žute banke, lepo se počne na Kickstarter-u i fino... parica po parica...

31. Alhemičarsko dostignuće novog doba

Dejvid Hadson je treća generacija farmera iz Arizone, što bi i ostao da ga život nije naterao da se bavi hemijom i fizikom i posle višedecenijske potrage nagradio najvećim otkrićem transmutacije hemijskih elemenata.


Zemljište u Arizoni gde je Hadson porodično nasledio imanje bilo je vrlo posno i naravno malo isplatljivo za uzgoj bilo koje kulture. Glavni problem koji je njegova porodica imala bio je preveliki procenat natrijuma zbog čega su iz obližnjeg rudnika u cisternama dovozili sumpornu kiselinu i injektirali je u zemljište u tačno određenoj srazmeri. Pošto je opšte poznato da je Arizona područje sa izuzetno malo padavina, iza cisterni sa supornom kiselinom išao je traktor sa ugrađenim sistemom za navodnjavanje. I kako je voda izlivana po zemljištu odmah posle kiseline radnici i Hadsonova porodica su mogli da posmatraju kako sve iza njih izgleda kao da ključa. U tim trenucima stvarao se natrijumsulfid koji bi voda razređivala i odnosila. Za to vreme su morali da vode računa pošto imaju i dosta kalcijumkarbonata u zemljištu i da će time oboriti PH vrednost tla i da nijedna biljka neće moći da raste - da koriste supstancu koja će stabilizovati PH tla.

U potrazi za pravom supstancom i stalnim nadgledanjem zemljišta Dejvid Hadson je stalno nailazio na mineralne naslage nepoznatog porekla. U to doba nije znao ama baš ništa o hemiji, samo onoliko koliko je mogao da pročita u poljoprivrednim časopisima, ali je posle nekog vremena shvatio da on zapravo i nema zemljište već sprašeni stenski, tojest mineralni materijal. Zato mu je palo na pamet da uzme uzorak da ga pomeša sa kiselinom i dobio je crnu tečnu frakciju. Ovu frakciju su izlili na novine i ostavili na Suncu da se suši. I kako je počela da se suši – eksplodirala je.

Kako nešto što je bazično metal može da eksplodira pitali su se svi. Ne znajući praktično su izveli prve stepene alhemičarske faze nigredo. Eksperiment su ponovili ovog puta u metalnom buretu koje se razletelo na sve strane od jačine reakcije. Ono što su primetili ovog puta nije bila samo eksplozija već i implozija materjala, što je nemoguće po sadašnjim zakonima fizike u takvim uslovima. Treći put su u sred svega postavili grafitnu olovku i kada se reakcija desila olovka je ostala netaknuta, dok je grafit u njoj nestao. Sada su tek bili u šoku. Izvanredno svetlosno zračenje, ekstremno oslobađanje toplote, ali bez gasa. To sve nije moglo da se objasni. Zato je Hadson uzeo uzorak svog zemljišta i odneo ga u lokalnu laboratoriju na analizu. Analizu koja je samo potvrdila da se radi o kombinaciji gvožđa, silicijuma i aluminijuma. U redu, ali ova kombinacija metala ne može da eksplodira zar ne?, pitao ih je Hadson sada potpuno sluđen. I hemičari su to potvrdili. Sledeće mesece proveo je raspitujući se ko je najveći stručnjak za analizu metala i pronašao je takvu osobu na Univerzitetu Kornel, i ne samo osobu već i vrlo preciznu i komplikovanu aparaturu. Rezultat je potvrdio da se radi o gvožđu, silicijumu i aluminijumu. Ali Hadson je ostao pri zdravorazumskom rezonu da metali ne eksplodiraju. Zato su uzorak odneli u susednu laboratoriju gde su ga očistili od bukvalno svih tragova gvožđa, silicijuma i alumijuma. I opet je nešto ostalo. Analiza je ovog puta pokazala da ne postoji ništa, da nema apsorbcije ili emisije, što je za hemijsko-metaluršku, pa i svaku običnu analizu nemoguća stvar. Hadson se razočaran vratio u Arizonu gde je sam nastavio metalurške eksperimente. Ono što je bilo čudno je da dok je otapao uzorak svog tla u olovnoj posudi sam uzorak bi probio dno posude. Teže od olova?, postavilo se novo pitanje. Ako bi ubacli zlato i srebro u osnovnu supstancu ona bi te metale „apsobovala“ i više nijednim postupkom nisu uspevali da ih vrate, kao da ih je pojela.

Ovo je samo rezultovalo raspravama između Hadsona i nebrojenih hemičara po najboljim laboratorijama. U pitanju su bile kasne sedamdesete godine prošlog veka i Hadson je bio svestan da mu je potrebna daleko preciznija spektroskopska mašina, što je i pronašao u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj koja je bila najbolja po pitanju metalurgije u tom trenutku. Teorijski Rusija je imala najbolje ideje i Hadson je uspeo da nagovori ljude u nemačkoj laboratoriji da primene ruski napredni postupak. Prvih 15 sekundi mašina je očitavala... pogađate već – gvožđe, silicijum i aluminijum sa retkim tragovima kalcijuma, titanijuma i to je bilo to. Ali dalje očitavanje je pokazivalo da postoji materija, ali da je „ništa“. U 70-oj sekundi, baš kako je knjiga Sovjetske akademije nauka i pisala, odjednom se pojavio paladijum, zatim platina, osmijum, pa rodijum, i iridijum. Mašina je ovo očitavala u tačnim razmacima spaljivanja uzorka i emisije elektrona baš kao što je i čuvena knjiga najavljivala. Eksperiment je ponavljan mesec dana i rezultati su ostajali isti.


ORMES

Sledeći korak je bila neutronska aktivacija. Za tu svrhu mu je poslužila najsavremenija laboratorija u Londonu koja je radila direktne analize protona i neutrona elemenata. Uzorak je u čuvenoj 70-toj sekundi pokazao retke metale nabrojane iznad u tekstu, ali u ogromnoj koncentraciji. Čuveni afrički rudnik tog doba je iz utrobe Zemlje eksploatisao rudu sa ovim sastojcima, ali je Hadsonov uzorak imao 75 puta veću koncentraciju. Sada su naučnici imali geološko neslaganje.
Sledeće tri godine Hadson će provesti uz najbolju američku laboratoriju tog doba gde će naučnici zblanuto shvatiti da rodijum koji su ekstraktovali kao rodijum i izveli nad njim seriju analiza u poslednjoj prestaje da bude rodijum i postaje gvožđe. Ali i to gvožđe u toku nekog hemičarskog koraka provere takođe prestaje da bude gvožđe i postaje alumijum...

U sledećem slučaju rodijum je postao ugljenik, pa danima nije bilo ničeg, pa se rodijum ponovo pojavio. Od Hadsona se u ovom trenutku tražilo da patentira svoj „pronalazak“ je je rodijum daleko skuplji od zlata na svetskom tržištu. I tako su u martu 1988. godine patentirani orbitalno reorganizovani monoatomski elementi, skraćeno ORMES ili ormus. I desio se najveći pomak u hemiji kada su shvatili da je Mendeljejev periodni sistem elemenata samo dvodimenzionalni prikaz kosmosa, da zapravo ovaj sistem ima tri dimenzije i da tamo daleko iza tabele postoji nešto što je osnova svakog elementa i što u zavisnosti od uslova sredine transmutira. Čudesno otkriće ako uzmemo u obzir da su u pitanju niskotemperaturne nuklearne reakcije, što se ni u jednoj od najsavremenijih laboratorija fizike nije uspelo.

Alhemičarski Dejvid Hadson je i ne znajući otkrio „so metala“, ako se sećate osnovnog alhemičarskog trojstva – so, sumpor i živa. Ova „so“ povećava svoju atomsku masu prilikom oksidacije i čak se u nekim kombinacijama sa vodonikom ponaša kao čuveni mistični atoeter grofa od Sen Žermena.

Već u očajanju Hadson je sa svojim radnicima iznajmio najbolju mašinu termografski metrički analizator na kome su izveli serije svih mogućih eksperimenata koji su im padali na pamet. Zagrevali su i hladili uzorak desetine puta, uopšte ne znajući da u stvari rade Opus Magnum. U početnim trenucima supstanca bi isparila, pa bi se kondenzovala, pa bi bila teža od olova, a onda u nebrojeno ponovljenom postupku prosto bi nestala, pa bi se opet pojavila, pa bi poletela u vis i sa sobom ponela celu zatvorenu posudu koja je zapravo i bila retorta, a što bi se na aparaturi pokazalo kao negativno očitana težina. I uz to zagrejana supstanaca je pokazivala superprovodljivost.

Kasnija istraživanja po pitanju fizike su pokazala da u zavisnosti od frekvencije ovi ormes atomi pokazuju ili ne pokazuju elektrone, kao da elektroni tuneliraju kroz dimenzije menjajući tako prostor/vreme. I isto tako sama supstanca ume da emituje svetlost, bukvalno kao tečnu svetlost i to brzinom zvuka, a da unutar nje u tom trenutku uopšte ne postoji elektricitet. A kada supstanca počne da emituje elektro-magnetno polje, to polje se apsolutno ne ponaša uobičajeno. Nema južni i severni pol, nema polove uopšte, a ima obrtni moment, i ako se približi nekom drugom polju bukvalno ga „pojede“. Kvantni fenomen. A zbog ovih osobina Hadson je imao ozbiljne probleme sa Američkim ministarstvom odbrane prilikom patentiranja.

Do 1993. urađena su opširna geološka, fizička i hemijska istraživanja, osnovana je kompanija sa rudnikom ove „supstance“, a Hadson je tek od 1994. dobio državnu dozvolu da javno govori o svemu. Zanimljiv detalj je da je od svog ujaka 1992. dobio knjigu o alhemiji, i to od ujaka koji ga je jedva naterao da je pročita. I da shvati da ima alhemičarsko belo praškasto „zlato“, zlatno staklo i baš ono zlato koje se spominje vezano za hebrejsko Drvo života, ono što daje život. Posle decenija trčanja po svetskim laboratorijama, sticanja vrhunskog znanja iz fizike, hemije i elektro-tehnike Dejvid Hadson je počeo da se smeje. Trebalo je da bude običan siromašni farmer iz Arizone, a postao je i ne znajući najveći alhemičar ovog doba.

Danas su ORMES zlato, srebro i ostali elementi široko poznati. ORMES zlato se prodaje preko Interneta i pored toga što su se pojavile kopije Hadsonov proizvod je najkvalitetniji i najsigurniji. Uz dalja eksperimentisanja po pitanju proizvodnih tehnologija ORMES je danas najpoznatiji kao prehrambeni suplement za različita teška oboljenja gde pokazuje izuzetne rezultate.






So metala smo, čini se, konačno pronašli. Sada nas čekaju još dva koraka do stvaranja Kamena mudrosti to jest univerzalnog leka i hrane besmrtnika. I iako se serijal tekstova ovde završava alhemija kao neuništivi feniks doživljava nove inkarnacije i nove vrhunce.

30. Alhemija – osvrt i sadašnjost

Od transmutacije zvezdanog praha do transmutacije duha unutar čoveka ima li razlike i ima li kraja tom putovanju?


Serijal tekstova o alhemiji započet je iz moje lične želje da što je detaljnije moguće proučim ovu čudnu, ponekad nazvanu „kvazinauku“, a ponekad precenjenu i često zloupotrebljavanu. Nekoliko godina učenja i tridesetak objavljenih tekstova kasnije shvatila sam da stojim tek na početku. Povratne informacije čitalaca su mi značile mnogo, ali i one su se kretale od potpunog nerazumevanja i kritika da određena učenja prenosim na komplikovane i nerazumljive načine, pa do toga da sam previše površna i da o svakoj pojedinačnoj temi treba napisati poseban i daleko ozbljniji naučni esej.

Zajednički alhemičarski put sa čitaocima Astrologosa počela sam suštinom fizike. Mi jesmo materijal sastavljen od zvezda i svaki element u našim telima nekada je bio deo nekog sunca, nekada je transmutiran od početnog helijuma i vodonika u teže elemente. Spustiviši se iz početaka kosmosa na čvrsto tlo Dalekog istoka zajedno smo putovali ka zapadu. Prvo preko Kine gde smo shvatili da je baza svakog proučavanja Trojstvo, proton, neutron i elektron ili otac, majka i dete. I gde smo posmatrali kako Li Čin Jun otkrivši tajnu zlatnog eliksira u svojoj 249. godini života satima drži predavanja i obuke, i svoje učenike vodi na planinarske ekspedicije.
Put nas je vodio dalje ka Indiji, gde smo prešavši Himalaje mogli da posmatramo Bogara kako u jednoj pećini meditira već 300 godina i gde smo ulazili u ogromne laboratorije i istovremeno metalurške pogone i pomagali prilikom hemijskih procesa spravljanja najčistijeg čelika, najlepših boja, kozmetike i lekova. Ovu magičnu zemlju napustili smo uz karavan Marka Pola dok su nam sa obala Malabara mahali jogini - momci od svojih dvestotinak godina i nazdravljali nam tinkturama od žive i sumpora.

Stigavši u Egipat – Kemet, tu crnu zemlju i taj crni izvor iz kog je zapadna alhemija crpla znanja i inspiraciju hiljadama godina, i po kome je i dobila svoje „zvanično“ ime – al kem-ija, stali smo ispred Smaragdne table Hermesa Trisgemistosa i poklonili se crnoj Bogorodici starog sveta – boginji Izis (Izidi) čiji principi su bili i ostali stubovi današnje medicine, hemije, astronomije/astrologije i čija nas majčinska i supružnička požrtvovanost uči da nema veće magije od ljubavi i da osnovni alhemijski rad „Operacija Sunca“ počinje i završava unutar srca. Za sobom je ostavila kapitalni dokument „Izis svom sinu Horusu“ o posvećenosti, znanju i unutrašnjoj vatri.

I dok su se pred nama smenjivali rukopisi Lajdenskog i Stokholmskog papirusa vekovi su se prostirali pred našim očima dok smo u Egiptu proučavali rudnike bakra i uvoz nubijskih metala, postupke beljenja bisera i dupliranja zlata uz pomoć tracijskog kadmijuma. Tu na granicama Gebel planina mogli smo da posmatramo dolazak Aleksandra Velikog i izgradnju Aleksandrije pod vođstvom Ptolomeja. I tu u tim zavučenim uličicama oko najveće biblioteke starog sveta sanjali smo velike snove o Adfaru i njegovim učenicima, o Mariji propovednici i njenim suludim, ali i danas korišćenim termodinamičkim eksperimentima i o Kleopatri, samo malo manje čuvenoj od nekadašnje vladarke.
I naučili smo kako ekonomija carstva može da se zaruši alhemičarskom proizvodnjom plementih metala i kako hrišćani ubijaju Hipatiju, jer je bila i previše lepa i previše pametna, a veliki hram Serapiona gori, kao što je nekada gorela i biblioteka. I kako u tom „novom“ dobu svako bavljenje okultnim/metalurškim ili medicinskim istraživanjima može da nas košta glave.





I ponovo smo na putu sada ka Damasku. I dok se osvrćemo vidimo kako uz trgovačke karavane umorni i izgladneli, ali sa plamenom u očima koračaju i najveći umovi i istraživači nakadašnje Aleksandrijske velike škole. U potrazi su za novim domom i sigurnim utočištem gde će moći da rade na suštinama energija i odgonetnu najveću tajnu.
Pod pretnjom smrću Morenijus uspeva da kalifu dokaže transmutaciju i novo poglavlje počinje. Sada prolazimo kroz redove učenjaka koji danonoćno prevode knjige sa grčkog na persijski i upravo dok se podiže islamska imperija sa njom izrastaju i Geber, Razis i Avicena. I sa njom izrasta hemija kakvu je znamo i danas, i alopatska medicina, i zakon o održanju masa, i zakoni formiranja geoloških ležišta, i ratna eksplozivna mašinerija.


Osvrt u juče

Nekoliko stotina godina kasnije pobednički ćemo ući u Evropu i to preko severa Afrike. Alhemičarske spise unosićemo preko Jevreja, i oni će biti ta tajna spona između muslimana i hrišćana. I onda, kada se činilo da celim svetom vlada mrkli, najmrkliji naučnički mrak, svetlost Kamena mudrosti sijala je u ledenim kulama zamkova. Uz Paracelzusa smo prošli i ratove i bolesti i vaskrsenja. Nikolas Flamel je zlatom optočio toliko mnogo crkava po Parizu i nahranio toliko mnogo sirotinje. I nije uspeo da izbegne „kletvu“ besmrtnosti. Još uvek se viđa ponekad na ulicama Pariza i još uvek je na njegovom licu tuga.
Bazil Valentin nas je poveo u vožnju „Pobedničkom kočijom“ suvog puta antimona i time udario temelje za modernu hemijsku industriju i sjajne korake za današnju alhemiju. A uz toliko istraživača naučili smo kako se planete i zvezde vezuju za hemijske elemente, kako se kreću energije i kako svako od nas ima svog malog homunkulusa nastalog iz taloga retorte. Jedno izuzetno mudro stvorenjce kada je raspoloženo i jednog malog gnjavatora koji krade dugmiće i gricka vredne laboratorijske spise u trenucima rastrojstva. I što je još važnije, utvrdili smo za sva vremena osnovne faze velikog Opusa – nigredo, albedo i rubedo, sa dodatnom četvrtom „šarenom“, sada nazvanom plazma fazom procesa, i danas primenjivanim postupkom za istraživanje superprovodnika/superizolatora.
Uz doktora Dija i Edvarda Kelija ukrali smo, pardon, sasvim slučajno pronašli bočicu najčistijeg Eliksira i onda sa njom bežali u Prag, centar tadašnjih magičara. A uz Isaka Njutna bezuspešno smo noćima i noćima destilovali osnovne supstance otkrivajući onako usput i mehaniku kosmosa.

Razumevanje kvintesencije i memorije vode naučilo nas je postulatima homeopatije, a zatim smo se udaljili od alhemije jer je u doba uzdizanja dijalektičkog-materjalizma odjednom postala toliko sramotna i toliko nenaučna.
Ali i to je trajalo samo do Fulkanelija i Gurđajefa, i Uspenskog. I sve dotle dok se nije pojavio stari i novo inkarnirani alhemičar Karl Gustav Jung koji nas je poveo na ono najduže i nateže putovanje, u korene sopstvenog bića, u prvobitnu svetlost Duha.


Danas i sutra

U Rimu u rano popodne u malom skrajnutom kafeu grof od Sen Žermena je izvadio bočicu Atoetera i pokazao je gospođi Blavacki. Godinama kasnije pomagao joj je u toku manifestovanja i sklapanja teozofskog sistema vrednosti. A njegovi potezi stotinama godina unazad i unapred boje političku sliku Evrope i sveta.
Skoro jedan vek kasnije od tog popodneva pitam se da li je on bio taj koji je sedamdesetih godina objavio sjajnu knjigu o mineralnim lekovima i njihovom spravljanju u kućnim uslovima. I pored masovne i više decenijske potrage autor ove male knjige na francuskom nikada nije bio identifikovan. Ili je možda baš on Rubedus Petrinus, portugalski alhemičar koji se drži suvog puta antimona i uz skulpturu crne Bogorodice sa detetom čeka istrajne na putu svetog Santjaga od Kompostele. Intervju koji sam želela da uradim sa njim pre nekoliko godina sada je postao samo zamagljeni san, jer Petrinus je povukao svoj sajt i vrlo ozbiljan forum, naravno zatvorenog tipa i naravno samo za ozbiljne praktične alhemičare. Celokupna dokumentacija vrlo retkih srednjovekovnih knjiga nestala je istom prilikom. I što duže razmišljam o tome shvatam koliko sam bila srećna što sam uopšte uspela da zavirim u tu kolekciju i pročitam neke čudesne spise.

Na sreću sjajni sajt Adama Meklina http://www.alchemywebsite.com/ ne samo da postoji već se i grana svakog meseca na levity serveru. Kao i mnogi drugi profesionalni alhemičarski sajtovi koji se bave spravljanjem i prodajom eliksira, homeopatskih lekova i kozmetike. Treba istaći i činjenicu da Indija danas prednjači u ovoj „industriji“ i ostvaruje ogromnu zaradu. Isto tako sada su svima dostupne i nebrojene knjige, kako za slobodno preuzimanje sa Interneta, tako i one štampane u skorije vreme sa konkretnim receptima izvodivim i u kuhinjskim uslovima.

Pozdravljajući onih šest momaka koji u jednoj pariskoj garaži upravo sada rade na Opusu magnumu, čitavu armiju alhemičarskih fanatika u SAD, nekolicinu poznatih u Brazilu i Argentini, mnogo tajanstvenih u Španiji, Portugaliji, Engleskoj, Škotskoj pa na dalje sve do Indije i Kine, i ona dva brata na Novom Zelandu koji danonoćno rade na destilacijama, trebalo bi da konačno završim ciklus tekstova o alhemiji.
Ali... Posao još uvek nije gotov.





O tome kako ova umetnost može da zarobi čoveka čak i kada ga ne interesuje i šta je najznačajniji pomak u hemiji u poslednjih stotinu godina moći ćete da pročitate u sledećem, ovog puta poslednjem tekstu o alhemiji.

Zahvaljujem se Astrologosu na prostoru koji je omogućio za ovaj serijal tekstova i još više čitaocima koji su bili sjajna pratnja na ovom dugom putu.

29. Savremena teorijska alhemija - Karl Gustav Jung

Alhemija je predstavljala istorijsku vezu sa gnosticizmom i zbog toga je bila kontinuitet između prošlosti i budućnosti. Utemeljena u prirodnoj filozofiji Srednjeg veka, alhemija je formirala most između gnosticizma sa jedne strane i moderne psihologije nesvesnog sa druge.
...Prvo je trebalo da pronađem dokaz za istorijske prefiguracije mojih sopstvenih unutrašnjih iskustava.Što će reći, morao sam da pitam sebe „Gde i kada su se određene moje pretpostavke već pojavile u istoriji?“ Da nisam uspeo u potrazi za tim dokazima nikada ne bih uspeo da oblikujem svoje ideje. Zbog toga je susret sa alhemijom bio odlučujuć za mene, jer mi je obezbedio istorijsku bazu koja mi je do tada nedostajala.
(„Sećanja, snovi, refleksije“ K.G.Jung)



Karl Gustav Jung (1875 - 1961) je najveći psiholog/psihijatar savremenog doba i verovatno jedan od nekoliko izabranih istraživača ljudske duše i Duha u celokupnoj istoriji zapadnog sveta. Rođen je u Švajcarskoj u imućnoj porodici, sa ocem pragmatičnim sveštenim licem i „problematičnom“ majkom koja mu je, po Jungovim rečima, obezbedila prva proučavanja duševnih problema, naročito neuroze i dodira sa onostranim.
U periodu 1895 – 1900 studirao je medicinu na Univerzitetu u Bazelu, a 1902. dobio je lekarsku licencu na Univerzitetu u Cirihu. Do 1909. radio je kao psihijatar u Bolnici za mentalne bolesti u Cirihu gde se zajedno sa kolegom Eugenom Bleulerom upoznao sa Frojdovim tehnikama psihoanalize. 1912. posle 6 godina prijateljstva sa Frojdom, koji je bazirao svoja istraživanja u pravcu nagona, Jung se odvaja, krećući se ka spiritualnom u svojim istraživanjima i učenjima, i otvara novi pravac - analitičku psihologiju.

Od 1944. predavao je medicinsku psihologiju kao profesor Univerziteta u Bazelu. U braku sa Emom Raušenbah stekao je petoro dece, održavao predavanja u Evropi i Americi, bio je član naučno-istraživačke ekspedicije u Keniji i Ugandi, ali je najveći deo svog života i kolosalnog opusa proveo živeći povučeno u Kiznahtu na obali Ciriškog jezera gde je i preminuo 1961. godine. Iza njega su ostali ispisani tomovi i tomovi knjiga i radova o arhetipovima, kolektivnom nesvesnom, sinhronicitetima, analizama snova... Pored toga bavio se alhemijom, astrologijom, sociologijom, umetnošću i religijama, svim onim temama koje su simbolisale i procesirale ljudsku psihu.

Jungov rad na samom sebi, kao i na njegovim pacijentima, uverio ga je da naši životi imaju dublju značenje od samog pukog egzistiranja u materjalnom svetu. A naš osnovni zadatak je da pronađemo svoju svrhu. Uporedo proučavajući hrišćanstvo, hinduizam, budizam, gnosticizam, taoizam... Jung je shvatio da je svaki život transformativni put koji je nazvao „individuizacija“, i da se on nalazi u mističnom srcu svake religije.





Smatrao je da je neophodno proći kroz proces „individuizacije“ da bi osoba postala potpuna. Ovaj proces je zapravo i psihološki i fiziološki proces integrisanja svesnog i nesvesnog, dok oba ova dela ličnosti zadržavaju svoju relativnu autonomiju. Individuizacija je zbog toga i centralni koncept analitičke psihologije. To je put na koji polazimo da sretnemo sebe i Božansko u isto vreme.
Do kraja svog života neumorno je istraživao i pisao, a u poslednjim godinama bio je iskreno zainteresovan i za koncept susreta sa vanzemaljcima i njihovim vezama i uticajima na naše duše.


Reinkarnirani alhemičar

Jungovo interesovanje za ezoterične sisteme se pojavilo ubrzo po započinjanju profesionalne kliničke prakse. Prvo ga je 1912. privukao gnosticizam i kako je sam govorio „osetio je kao da je konačno pronašao krug prijatelja koji ga razumeju“. Naravno, u to doba brojni gnostički dokumenti još uvek nisu bili otkriveni, ali i u fragmentarnim i nesigurnim spisima Irineja i Hipolita, kao i u skriptu „Pistis Sophia“ Jung je pronašao izuzetne izvore inspiracije.
Kako je gnosticizam ranohrišćanski pravac koji je naizgled potpuno istorijski nestao, Junga je decenijma mučila misao kako da poveže ovu religioznu tradiciju sa vremenom u kome je živeo i u kome se gnostička simbolika i problematika (a koja je u tesnoj vezi sa religijom Egipta, Vavilona, Asirije, dakle obiljem predhrišćanskih kultova) vrlo često pojavljivala u kliničkim slučajevima koje je tretirao i u njegovom istraživanju arhetipova.

1926. sanjao je san u kome je bio vraćen u 17. vek i to u život u kome se bavio alhemijom završavajući veliki Opus. Analizirajući taj san konačno je shvatio da je veza između gnosticizma i psihologije savremenog doba zapravo alhemičarska tradicija koja se nikada nije istorijski „zagubila“. U četvrtom intervjuu po redu u serijalu za televizuju koji je snimao 1957. godine Jung je rekao: „Alhemija je, neko bi mogao i tako da kaže, sve osim hemije. To je specifičan duhovni i filozofski pokret, upravo kao gnosticizam. I zato sam pročitao svu raspoloživu literaturu, latinsku i grčku. Proučavao sam je jer je izuzetno zanimljiva.U pitanju je duhovni rad star preko hiljadu i osamsto godina, u kome je pohranjeno sve što je tada moglo da se sazna o prirodi arhetipova... Većina tih tekstova je štampana samo u periodu Srednjeg veka, većinom na latinskom. I naravno, imao sam da završim jedan beskrajno veliki posao, ali su rezultati bili vredni toga, jer su mi pokazali razvoj naših nesvesnih ličnih veza sa kolektivnom nadsvešću i različitosti naših svesti unutar nje, i zašto se podsvest bazira baš na mitološkim slikama... “


Iza najvećeg psihijatra zapadnog sveta ostala su „Psihologija i alhemija“ i „Misterium Coniunctionis“ kapitalna dela teorijske i duhovne alhemije. Štaviše, Misterium Coniunctionis („Sveto venčanje“) poslednja je njegova knjiga koja je objavljena, i koja se bavi mnoštvom mitoloških slika i situacija kroz istoriju, a koje se tiču spajanja Sunca i Meseca, muškog i ženskog principa, kao i alhemičarskih faza unutar naše svesti.





I ako je u 17. veku radio na Opusu Magnumu, a u 20. se rodio da nastavi svoj rad iznošenja Kamena mudrosti na svetlost svesti, da li ga možemo očekivati ubrzo ponovo da nastavi tamo gde je stao?... Posao još uvek nije završen, a putovanje se nastavlja.

28. Savremena teorijska alhemija - P.D. Uspenski

U istoriji alhemije 20. veka ostalo je zabeleženo nekoliko kolosalnih umova koji su se bavili teorijskim i alegorijskim problemima ove hermetičke nauke. To su bili Fulkaneli, Gurđajef, Uspenski, Lubic i Jung.



Novi model razmišljanja

Pjotr Demianovič Uspenski (1878 - 1947) je ruski ezoterički filozof koji je bio učenik Gurđajefa i koji se odvojio od njega 1924. godine da bi počeo da propoveda sopstvene ideje, tvrdeći da je Gurđajefov sistem nekompletan i neadekvatan.
Iako je karijeru počeo kao novinar, čak izveštavajući u toku Prvog svetskog rata i sa fronta, Uspenskog je sudbina odvela na putovanja po Indiji, Cejlonu i Egiptu, da bi ga, baš kao i Gurđajefa, vratila u Moskvu, gde su se ova dva vodeća filozofa svog doba i srela. Pod uticajem svog učitelja napisao dela „Četvrta dimenzija“ i „Tertium Organum“, ali je najpoznatiji po knjizi „Novi model svemira“ objavljenoj 1931. Neki idu čak i toliko daleko da tvrde da je Gurđajef bio samo nepoznati fakir dok ga zapravo Uspenski nije „uzneo“ na poziciju spiritualnog učitelja, ali bez obzira na to Uspenski je pošteno priznao da je svim svojim srcem stajao uz učenje svog prijatelja sve dok se okolnosti nisu promenile.

„Tertium Organon“ je zanimljivo delo u kom Uspenski negira aristotelovske logičke postavke identifikacije i u kom zaključuje da postoji i „viša logika“ u kome (pojam ili objekat) A jeste A, ali je A i ne-A. Ovde, čak i ne znajući, Uspenski filozofski praktično priprema teren za nastupajuću, može se reći i evolutivnu, fazu nauke koja se ogleda u novim prodorima na polju kvantne fizike. Do ove knjige dolazi i Nikolaj Besarabov koji je odnosi u Ameriku i daje na čitanje arhitekti Klodu Bragdonu koji je umeo da je pročita u originalnom ruskom izdanju. Bragdon je prevodi i počinje da propoveda učenja Uspenskog, a prilikom gradnje Privredne komore u Ročesteru on inkorporira ovu filozofiju oblikujući zgradu kao „hiperkocku“. Najinteresantnije u celoj priči je da sam Uspenski uopšte nije znao da je postigao toliki uspeh u Americi sve dok ga Bragdon nije konačno locirao u Istambulu i isplatio mu autorska prava.

Predavanja koja je Uspenski držao u Londonu postala su inspiracija za umove kao što su Oldos Haksli, T.S. Eliot i grupaciju koja je bila poznata kao „ruska avangardna scena“. Na tim predavanjima, u svojim knjigama i novinarskim esejima koje je pisao Uspenski je detaljno razrađivao različite ideje, čak se bavio i „utvrdio“ granice između pojmova erotika i pornografija. Međutim, najviše se bavio prostor-vremenskom problematikom. Pod Gurđajefovim uticajem razvio je polemiku o „četvrtoj dimenziji“, ne kao o vremenu kako se to uobičajeno smatra, već kao o dodatnom prostornom pravcu.
Po odvajanju od Gurđajefa nastavio je da se bavi podučavanjem „četvrtog načina“, ali je vremenom priznao da ovaj pristup nije dovoljan i da je i sam imao poteškoća da doživi „sećanje samog sebe“ vežbu za koju je Gurđajef tvrdio da je krucijalno važna za transformaciju osobe i koja se suštinski svodila na to da se nikakva pažnja ne poklanja događajima u spoljnoj sredini, već samo onom što se dešava unutar same osobe. Uspenski je, posle neuspešnih pokušaja, odbio da je primenjuje i podučava.
U svom korenu ova vežba je nastala još u doba Rozekrojcerovaca i tretirana je kao jedan od neophodnih sastojka za izvođenje manifestacije. Samo-sećanje i samo-posmatranje su dva uslova, a Uspenski je kasnije počeo da insistira najviše na trećem – ne iskazivanju negativnih osećanja.
Bez obzira na detalje, ostalo je zabeleženo da je Uspenski prosto osećao da je vreme da napusti Gurđajefa i pođe ka svojoj sudbini. Ova dva neverovatna čoveka su se poslednji put sastali u jednom pariskom kafeu 1931. posle čega je Uspenski sa ženom otputovao za Ameriku iz koje se vratio po oslobođenju da bi preminuo 1947. Gurđajef je ovog puta sledio svog učenika te je ovu dimenziju postojanja napustio 1949.


Tri ili sedam

Filozofiju Uspenskog su obojila učenja Alberta Ajnštajna – Opšta teorija relativnosti, Bernarda Rimana, nemačkog matematičara koji je u 19. veku razvio ne-euklidsku geometriju bez koje Ajnštajn ne bi mogao da nastavi svoje ideje, zatim nešto kasnije Teorija kvantne mehanike Vernera Hajzenberga i Karla Fridriha Gausa, ponovo matematičara koji je na Uspenskog imao veliki uticaj. Zahvaljujući i samom Uspenskom kao i švajcarskom matematičaru Ojleru kasnije su razvijene Teorija stringova i M teorija koje su bazirane na Ojlerovoj gama funkciji.
Uspenski je u svetu alhemije poznat po pozivanju na „zakon od tri“, koji je, interesantno je primetiti, doslovno poštovao i Nikola Tesla. Po Uspeskom „Sveta afirmišuća sila“ i „Sveta poništavajuća sila“ rađaju „Svetu usklađujuću silu“. Otprilike isto onako kao što su kod Hegela teza, antiteza i sinteza. Ili sumpor, kao duh života, so – bazična materija i živa koja spaja visoko i nisko, takozvana Tria Principia.
„Zakon od sedam“ uči nas da postoji fundamentalni dinamički proces između svemira (makro-nivo) i individue (mikro-nivo) i da je ovaj proces u neprekidnom stanju transformacije. Proizilazeći iz Apsolutnog proces kosmičke kreacije evoluira u određenom poretku povećavajući svoju kompleksnost i gustinu. Ovaj proces, kako su ga stari Grci nazivali „Zrak kreacije“ može da se poredi (ili je deo njega ako ga tako posmatramo) poretka sedam muzičkih tonova. Učenje naravno svoj koren ima u pitagorejskim filozofijama u kojima je centralna podstruktura svemira matematička po svojoj prirodi, a sam svemir se može posmatrati kao jedan jedini organizam.

Za razliku od Pitagore i Platona, Uspenski dodeljuje planetama po jedan muzički ton tako da Zemlja zvuči kao Do, Mesec je Re, Merkur Fa, Venera Sol, Mars La, Jupiter Si, a Saturn Do sledeće skale. „Prvi šok“ se dešava između Do i Si, dakle između Saturna i Jupitera, kada „svestan rad“ može da nam obezbedi dovoljnu količnu energije da nastavimo razvitak. A „drugi šok“ nastaje između Mi i Fa, između Merkura i Venere kada biramo „namernu patnju“ da bi se samoostvarili. Ovi „šokovi“ korespondiraju sa trenucima prosvetljenja, prvo kada shvatimo da smo materjalno utemeljeni, što se dešava dok smo u stadijumu fetusa ili u vrlo ranom detinjstvu, i kada prihvatimo da su svesna žrtvovanja neodvojive stepenice napredovanja u životu. Naravno, pored ovog duhovnog aspekta, ovo učenje o „Zakonu od sedam“ se vrlo zgodno primenjuje kako na savremene izazove modernih nauka, tako i na hiljadugodišnje napore alhemičara da prodru u suštinu Velikog opusa.


U nastavku film "U potrazi za čudesnim" baziran na učenjima Uspenskog i Gurđajefa.
I kako to obično biva život se pobrinuo da u filmu glavnu ulogu nosi neko koga poznajem toliko dugo...

27. Savremena teorijska alhemija - G.I. Gurđajef

U istoriji alhemije 20. veka ostalo je zabeleženo nekoliko kolosalnih umova koji su se bavili teorijskim i alegorijskim problemima ove hermetičke nauke. To su bili Fulkaneli, Gurđajef, Uspenski, Lubic i Jung.


Georgije Ivanovič Gurđajef (1866 - 1949) je mističar i vrlo značajan spiritualni učitelj i u svetu alhemije. Rođen je u Jermeniji kao delu tadašnjeg Ruskog carstva, i iako je proputovao svet i otvarao i zatvarao škole ezoteričnog hrišćanstva, svoj rad je uvek nazivao jednostavno „rad“ ili „četvrti put“.


Moderni mističar

Svoju obuku Gurđajef je počeo vrlo mlad u „bratstvu Sarmaung“ posle čega je došao u posed mape „pre-peščanog Egipta“, a zatim je pošao na put po centalnoj Aziji, naravno Egiptu i nekim delovima Evrope. Vratio se u Moskvu 1912. godine i kako je sam pisao „počeo sam i završio u Moskvi“, tu je počeo da širi svoja učenja. Odmah je pridobio učenike, a 3 godine kasnije njegovoj grupi se pridružio i P.D. Uspenski. U doba ruske revolucije on se seli po gradovima na obali Crnog mora i neometano nastavlja svoj rad. U Tbilisiju 1919. godine sa desetak odabranih saradnika, mahom bračnih parova, postavlja fundamente svog učenja. U to doba oni postavljaju i balet „Bitka čarobnjaka“ baziran na njegovom „mističnom plesu“ najverovatnije poteklom iz sufističke prakse i iste godine osnivaju Institut za harmonični razvoj čoveka. Godinu dana kasnije zbog izmenjenih političkih uslova Gurđajef se sa svojim učenicima Uspenskim i Tomasom de Hartmanom povlači sve do Istanbula u kome će ova trojka doživeti dervišku incijaciju „sema“ u okrilju jednog sufističkog manastira.
Život ga zatim vodi u Berlin, Pariz, London, pa ka severnoj Americi. Svuda je sticao sledbenike kako među bogatim i uticajnim ljudima tog doba, tako i među najsiromašnijim. Ali mišljenja o njegovom radu su uvek bila podeljena, od onih da je on živi svetac do toga da je oholi razvratnik ili mentalno oboleo. Istina je da je preživeo izuzetno tešku saobraćajnu nesreću i da se protivno svim medicinskim predviđanjima izlečio i nastavio svoj rad, čak i u doba Drugog svetskog rata u Parizu, gde je i preminuo par godina po oslobođenju.

Gurđajef je, iako je njegova filozofija danas tretirana kao „hrišćanski ezoterizam“, svoja učenja bazirao na orjentalnim uticajima, bazično na budizmu. Tvrdio je da osoba ne može da dostigne prosvetljenje dok je stanju „budnog sanjanja“, dok se ponaša kao mašina podložna spoljnim uticajima. Do god neko nije svestan smrti svakog svog časa i svestan da su ljudi koje vidi, sreće i naročito oni koje voli smrtni – ne može da se nazove prosvetljenim.
Tvrdio je da su mnoga religiozna i uopšte spiritualna učenja izgubila tokom vremena svoja osnovna značenja i da u tom obliku više ne mogu da služe čovečanstvu na stazi evolucije. I baš iz tog razloga, po njemu, dešavale su se i dešavaće se „masovne psihoze“ kao što su svetski ratovi.
U najboljem slučaju preživele etablirane religijske škole i sekte mogu samo jednostrano da razviju posvećenike. A čovek se sastoji iz fizičkog, mentalnog i duhovnog, što duhovni „centri“, kako ih je nazivao, negiraju. I kao rezultat sve ove staze vode ka padu, a ne prosvetljenju.

Ove “staze“ Gurđajef je redukovao kao staze fakira, monaha i jogina, i ponudio „četvrti put“ koji bi mogao da bude adekvatan za ljude zapadnog sveta. Umesto odvojenog usavršavanja tela, uma i duha, ovaj mistik je propovedao balansirano razvijanje celokupne osobe. Učio je da su viša znanja, viša energetska tela, kao i unutrašnji razvoj ne mogući, već neophodni, ali da se samo i jedino razvijaju osvešćivanjem, to jest buđenjem. Svoja tumačenja Biblije i svetih tekstova je davao na potpuno drugačiji način od uobičajenih i tvrdio je da je moral određen karakteristikama lokalne kulture i da se baš zbog toga ne treba pokoravati njemu, već unutrašnjem osećaju koji svako od nas poseduje.
Da bi u svojim učenicima probudio taj osećaj primenjivao je različite vežbe koje vrlo podsećaju na japansku zazen filozofiju poteklu od budizma i plesove i danas poznate kao Gurđajefovi pokreti. Neke od njih možete pogledati i preko YouTube kanala na Internetu.






Za „unutrašnji“ alhemičarski rad i razvoj i dan danas je najznačajniji njegov „enneagram četvrtog načina“. U pitanju je geometrijska slika koja se tretira kao koan ili mandala, i može da se „čita“ kao raspored nota, planeta, osobina, elemenata, mehaničkih, električnih ili hemijskih struktura...

26. Savremena praktična alhemija

U toku 18. i 19. veka alhemija je bila marginalizovana i zaista nije bilo novih iskoraka, sve dok nova dostignuća fizike sa jedne, kao i nova duhovna otvaranja sa druge strane, nisu tada nazvanu „proto-hemiju“ vratili na njeno pravo mesto.

Poslednju četvrtinu 19. veka obeležilo je oživljavanje alhemije što se desilo kao reakcija na rigidni naučno-istraživački stav koji je tada dominirao. Najviše zahvaljujući jačanju teozofskog pokreta koji je potencirao spiritualni i okultni pogled na život, kroz ceo zapadni svet ponovo se prikupljaju i ozbiljno izučavaju alhemičarski spisi. A W.A. Ajton je bio i jedan od prvih koji su ponovo započeli praktične eksperimente. Početkom 20. veka i upravo zahvaljujući Raderfordovim eksperimentima vezanim za transmutacije atoma broj eksperimentatora se ubrzo povećava. 1926. Pojavljuje se i čuvena Fulkanelijeva knjiga „Misterije katedrala“. Iako je ova knjiga formalno opisivala samo alhemičarske procese i simboliku utisnute u gotske katedrale, priče o Fulkanelijevim mitskim uspesima u potrazi za Kamenom mudrosti su počele da se šire kroz Evropu.


Novi početak

Arčibald Kokren, po zvanju fizioterapeut, pokreće u Londonu 1930. godine profesionalnu alhemičarsku laboratoriju u kojoj proizvodi ulja metala i koristi ih za lečenja. Svoje nadahnuće dobija iz radova Bazila Valentina, Džordža Riplija i Rejmona Lula. Desetak godina kasnije objavljuje knjigu „Alhemija ponovo otkrivena i sačuvana“ (može se slobodno preuzeti sa Interneta pod imenom „Alchemy Rediscovered and Restored“ Archibald Cockren) u kojoj je vrlo jasno opisao opštu istoriju i generalne procese. Mada je otvoreno pokušavao da dovrši Opus magnum, Kokren je najveći deo svog vremena i uspeha dao proizvodeći lekove. Priča je naglo prekinuta u toku rata kada je nastradao od bombe u sred svoje laboratorije.
U Francuskoj je 1948. Arman Barbo obnovio proces Mutus Liber iz 17. veka. Ovo je uključivalo ciklično ponavljanje destilacija suvog bilja u rosi, o čemu je Barbo otvoreno i pisao u svom delu „Hiljadujutarnje zlato“, objavljenom 1969. Njegove težnje su bili lekovi, a ne transmutacija. Nekako u isto vreme Rožer Karo je štampao seriju knjiga pod imenima edicija Alhemičarske plejade i Alhemičarske podudarnosti gde su se pored opisa eksperimenata mogle pogledati i precizne fotografije svake faze i njihove kolorne promene.
A najvažnijom figurom praktične alhemije 20. veka smatra se Albert Rajdel koji je objavio delo Alhemičarski praktikum (Uputstvo za praktičnu laboratorijsku alhemiju) 1960. godine. On je u Solt Lejk Sitiju osnovao Istraživački centar Paracelzus gde je počeo obuku i predavanja. Procese je sveo na sparigičnu pripremu supstanci iz biljaka koristeći najmoderniju laboratorijsku i hemičarsku opremu. I sva njegova predavanja sa obaveznim praktičnim radom bila su toliko popularna da je na svakom imao po više od stotinu studenata. Kasnije pod njegovim nadzorom osnovani su centri ovog tipa i u Nemačkoj i Australiji.
Suština Albertusovog, kako su ga nazivali studenti i poklonici, rada bila je priprema medikamenata, kako za bolesti, tako i za očuvanje zdravlja, ono što mi danas generalno nazivamo suplementi. Glavna tehnika njegove sparigične pripreme bila je zagrevanje Soli, Sumpora i Žive da bi se odvojili iz suštine supstance u jedinstvenu formu, a zatim ponovno sjedinjenje. Ovaj proces se dakako ponavljao dovoljan broj puta dok ne bi dostigao savršenstvo u svojoj medicinskoj potenciji.
(Zainteresovani se mogu podsetiti teksta o Kineskoj alhemiji gde je ova osnovna alhemičarska filozofija detaljnije objašnjena. Generalno i vrlo grubo opisano, razdvajanje, pa ponovno sastavljanje supstance možete shvatiti ako ga uporedite sa procesom nastanka čokolade. Kakao zrno se melje, obrađuje i iz njega se odvaja kakao prah i kakao buter. U kasnijoj fazi ove „supstance“ se ponovo spajaju uz neke dodatke, ali sada nemamo više obično kakao zrno već čokoladu, transmutiranu osnovnu supstancu.)

Jedan od svetski najpoznatijih (i javnih) alhemičarskih časopisa bilo je društvo LPN (Le petit Philosophe de la Nature) koje je osnovao Žan Diboa 1979. godine, a koje je steklo nebrojeno mnogo poklonika širom planete. Diboa je preuzeo različite elemente mnogih autora i praktičara i vrlo ih koherentno sklopio u nizove lekcija koje su postale baza rada LPN-a. U toku devedesetih godina prošlog veka LPN je počeo da se objavljuje i u Americi, gde je za kratko vreme stekao veliku popularnost i pomogao u misiji daljih istraživanja, štampanja novih knjiga i obučavanja mladih praktičara. Ono što je LPN razlikovalo od svih dotadašnjih društava bila je potpuna javnost i iskrena otvorenost u radu koja je omogućila njegovo trajanje. Na žalost ovo društvo je prestalo da postoji pre par godina, ali se još uvek može relativno lako doći do njihovih primeraka knjiga ili brojeva časopisa.

25. Alhemija tokom 19. veka

19. vek je period uzleta industrije koja je počela primenom parne mašine i svoj vrhunac dostigla otkrićem motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Život se ubrzao i primat u filozofskom, sociološkom i praktičnom načinu razmišljanja zauzeo je dijalektički materjalizam.

Obično se smatra da naučni način posmatranja pojava obavezno uzima u obzir i objektivnost, i da su naučnici osobe koje nemaju ni malo tolerancije prema bilo čemu što se razlikuje ili odvaja od glavne struje napretka. Međutim, već pred kraj 19. veka naučni analitičari postaju daleko prijemčiviji za alhemičarske ideje. Ovo možemo pripisati „progresu“ historiografije, ali isto tako moramo se zapitati ko se uopšte u međuvremenu bavio čitanjem, pisanjem, praktičnim radovima i njihovim objavljivanjima u ovom periodu.


Zvanični naučni stav

Za mnoge je alhemija zaista problematična jer se ne pokorava „standardnim“ kauzalnim pojavama, što se recimo pokazalo i u slučaju biografa Isaka Njutna koji je doživljavao užasne trenutke otkrivajući da njegov lični heroj i stub naučne misli ima i alhemičarske spise u svojoj arhivi. U svojoj knjizi Dejvid Brevster o tome i piše sledeće: „Ne možemo razumeti kako je um tolike snage i toliko plemenito zauzet geometrijskim apstrakcijama i materjalnim svetom mogao uopšte da bude toliko zanesen da se bavi proučavanjem kojekakvih alhemičarskih pesmičica i svega onoga što samo budalaste može da zanima.“
Hemičari su se takođe sa gnušanjem odnosili prema počecima svoje struke. Tomas Tompson je u svojoj „Istoriji hemije“ izdatoj 1830. godine napisao da hemija ima nečasne početke uronjene u iluzije, sujeverje i da je i nastala upravo zahvaljujući fanaticima i prevarantima. A na isti način je i Henri Noad u svojim „Lekcijama iz hemije“ (1838. god.) podučavao da ako ništa drugo iz ovih niskih početaka treba izvući makar moralnu korist, šta god to trebalo da znači.
Tompson je u svojoj knjizi takođe i „sahranio“ alhemiju i to krajem 18. veka, kako je sam zaključio, i sledećih nekoliko decenija verovalo se da je to završena priča.
Opšta moda deduktivnog, suvoparnog stila zvaničnog prezentovanja u odnosu na alegorijski i metafizički izraz alhemije bila je dokaz da je nauka jednom za svagda jasna i da se klanja pred kapijom otvorene komunikacije. Standardi i moralnost pristupa koji su promovisani često su u praksi postajali nešto sasvim suprotno. Ali je postojao i onaj mali broj naučnika zainteresovan za alhemiju baš zbog osećaja da modernoj hemiji nešto ozbiljno nedostaje.
Međutim, kao što to u životu obično i biva neki od najvećih naučnih umova tog perioda kao što su Hemfri Dejvi i Majkl Faradej nisu skrivali svoje divljenje ka ovom filozofsko-naučnom pravcu. A Vilijam Vevel, izuzetan hemičar i matematičar, priznao je da su se neki produkti alhemije pokazali izuzetno korisnim, a da je sama ova nauka utrla put mnogim drugim naučnim pravcima.


Atomsko doba

Situacija je počela da se menja već pred kraj 19. veka. Dok je Marija Kiri u bednoj pariskoj perionici na jednom gorioniku kuvala džem za zimnicu, a na drugom topila rudarski otpad izdvajajući radijum, dotle je Ernest Raderford u Kanadi skretao čestice. Ovo je bio epohalni trenutak kada se u svesti čovečanstva podigao veo neznanja i pokazao nam da su fizika i hemija zapravo jedna nauka. Ideja „univerzalne materije“ tada je dostigla svoj momentum i M.M.Patison Mjuer je u svojoj knjizi „Suština alhemije i hemijski elementi“ postavio pitanje da li u prirodi postoji jedno prvobitno stanje materije iz kog nastaje čitav univerzum raznolikosti. A samo otkriće radioaktivnosti i elektronske transmutacije elemenata, kako je to Raderford formulisao, potvrdilo je esencijalnu istinu alhemičarskih traganja.
U ovom periodu takođe, ponovo su se pojavili mnogi alhemičarski spisi, od kojih su neke pisali i sami hemičari. A kao sociološki fenomen i dokaz uticaja ove drevne nauke na svest nastaje i okultni pokret koji svoj vrhunac dostiže upravo u tom periodu kroz spiritističke, mesmerijanske i mnoge druge pravce koji kroz fuziju nauke ili kvazi nauke i duhovnosti pokušavaju da otkriju suštinu postojanja duše i celokupnog univerzuma.

24. Homeopatija 2

Krajem 18. veka nemački doktor Samuel Haneman i alhemičar je predložio homeopatiju kao novi medicinski pravac. Homeo na grčkom znači „slično“, a phatos je „patnja“. Bazirajući svoja istraživanja i lečenja na zakonu sličnosti ili da slično leči slično, Haneman je kreirao čitav novi sistem lečenja.

Homeopatija je „vitalistička“ filozofija koja bolesti i slabosti objašnjava kao poremećaje „vitalne sile“ ili životne snage. Ona ove poremećaje vidi samo kao manifestaciju simptoma i u tome se razlikuje od pristupa „moderne“ zapadne medicine koja tretira simptome, a ne uzroke bolesti. Po ovoj metodi vitalna sila ima mogućnost da interreaguje sa unutrašnjim i spoljašnjim uticajima svog okruženja i adaptira se na njih. Kao bazu svog rada Haneman je odredio „zakon sličnosti“ to jest tezu da „slično leči slično“.

Zakon sličnosti je baziran na verovanju, kasnije dokazanom i u homeopatskoj praksi, da ako jedna supstanca u velikoj dozi izaziva simptome određene bolesti, tada će ih u ekstremno malim dozama i izlečiti.

Takođe, ovde se ističe da i negativno stanje uma može privući hipotetične entitete bolesti nazvane miazme. Mizame čak i ne dolaze spolja, već su uvek skrivene negde u telu i psihi, na isti onaj način na koji se objašnjava da su neke osobe sklonije jednoj vrsti bolesti, dok druge nisu. One zapravo samo čekaju pogodan trenutak stresa i pada imuniteta da bi se pokazale. Takođe, miazme (kojih ima originalno tri po Hanemanu) se definišu kao glavni uzroci ili koren više oboljenja.

Na primer, „psora miazma“ je uzrok epilepsije, raka, gluvoće, katarakte... I tokom vremena i razvojem same metode predložene su i nove vrste kao što je tuberkular ili kancer miazma. Bez obzira na njihova imena, sama ideja miazmi i dan danas podleže ozbiljnim diskusijama i još uvek nije dovoljno razjašnjena.


Osnove lečenja

Preparati za lečenje mogu biti biljnog, životinjskog, mineralnog i veštačkog porekla, baš kao i u matičnoj alhemiji, i neki od najpoznatijih su natrium-muriaticum (natrijumhlorid), opium, arsenicum, arsenicum album (oksid arsenika), thyroidinum (hormon štotne žlezde) itd. Homeopate, takođe, koriste preparate spravljene od obolelih delova tkiva, krvi ili telesnih produkata i ova vrsta preparata se naziva nosoda od grčkog nosos ili bolest. Od zdravih produkata ili delova tela spravljaju se preparati pod imenom sarkode.

U toku određivanja i izmena terapija homeopate se oslanjaju na dva klasična teksta – Materia medica i Repertoari. U Repertoarima su bolesti indeksirane po simptomima bolesti i do njih su odmah dodate varijante preparata za lečenje, dok je u Materiji medika data kolekcija „crteža lekova“ poređanih po alfabetskom redu i uz svaki je dat opis simptoma koje leči, to jest čiji uzrok eliminiše. Interesantno je primetiti da je sam Haneman u toku homeopatskih terapija pacijentima zabranjivao da konzumiraju kafu, čaj, vino ili začine, dok je pivo bilo dozvoljeno, uz objašnjenje da jaki ukusi remete dejstvo preparata.
I ne treba zaboraviti da je na osnovu njegovih ispitivanja nitroglicerin doveden u vezu sa srčanom anginom i da se u moderno doba i koristi kao zvanični lek.


Iako pokazuje rezultate, homeopatija se zakonski tretira vrlo različito od države do države. U našoj zemlji je dozvoljena kao praksa, mada ovde važi i savet da je uvek bolje otići kod zvaničnog lekara koji je specijalizovao tu vrstu lečenja, čisto da bi osoba svela na minimum svaki rizik od pogrešne dijagnoze i terapije.
Takođe, homeopatske lekove je moguće kupiti u specijalizovanim apotekama i obično se zakonska regulativa koja tretira klasične farmaceutske lekove ne odnosi na njih, već podležu posebnim zakonima. I što je još interesantnije, homeopatski praparati se sve više koriste i u veterinarske svrhe.

Iako vrlo popularna u 19. veku, homeopatija brzim napretkom zvanične zapadne medicine biva istisnuta tokom gotovo celog narednog veka. Svoj povratak na medicinsku scenu poslednjih decenija 20. veka i uspešan dalji razvoj može da zahvali „greškama“ zvanične medicine, farmacije i prehrambene industrije - vakcinacijama, teškim metalima, veštačkim aditivima koji prouzrokuju autoimune i alergijske reakcije, a za koje ne postoji zvanični lek.


Razvoj srodnih metoda

Takođe, kao i svaka nauka i homeopatija se razvijala. Iz nje je iznikla metoda „Bahovih cvetnih kapi“ nazvana po lekaru Edvardu Bahu koji je postizao lečenja tako što je preparate spravljao od cvetova. Isopatija je sledeća metoda koja bazično koristi nosode da bi zaštitila od unapred predviđenih oboljenja. Tretira se kao neka vrsta homeopatske „vakcinacije“. A danas se najčešće sa homeopatijom možete sresti preko imponderabli, preparata koji su spravljeni tako što je u alkohol ili laktozne kuglice „utisnuta“ frekvencija elektromagnetnom energijom, sunčevom svetlošću ili ređe preko x – zraka.

Ova metoda se čini najsigurnijom jer lekar samo očitava mikrostruje sa pacijentovih dlanova ili stopala gde se sutiču svi meridijani, i koristeći osnovne postavke akupunkture i moderne tehnologije na mini računaru vezanom za pacijenta odmah dobija izabrane nazive preparata. Zatim kutijici u kojoj su kuglice zadaje frekvenciju tog preparata i pacijent ima zadatak da ih pije u određeno vreme u toku dana i drži na sigurnoj udaljenosti od električnih uređaja.

Što se uticaja astrologije tiče, osobe koje imaju istaknutiji Mesec ili Neptun trebalo bi da koriste klasične homeopatske preparate rastvorene u vodi ili Bahove cvetne kapi, dok bi osobe sa uticajnijim aspektima između Merkura i Urana bile prijemčivije za preparate kuglice u koje je utisnuta frekvencija originalnog leka.

Rasprava da li homeopatija funkcioniše ili ne traje i dan danas, i pravi savet možda bi mogao da bude – probajte. Alhemija i njeni postulati još uvek iznenađuju.

23. Homeopatija 1

Slično leči slično - ipse dixit ili klin se klinom izbija kako kaže naša narodna poslovica je aksiom Samuela Hanemana nemačkog lekara i alhemičara koji je još u 18. veku postavio novi sistem lečenja, a koji svoj temelj može da zahvali samo i jedino alhemiji.

U prethodnom tekstu ovog serijala spomenuto je kako je alhemija razvojem racionalističkog načina razmišljanja, odvajanjem i religije i nauke, i onim što će kasnije biti poznato kao princip dijalektičkog materjalizma, a što je na sreću čovečanstva odavno prevaziđeno, gurnuta u kategoriju prevaziđenih kvazi nauka. No, da li se sve odvijalo na onaj način na koji nas opšta istorija i uči?

Samuel Haneman nemački doktor i alhemičar je 1796. godine predložio homeopatiju kao novi medicinski pravac. Homeo na grčkom znači „slično“, a phatos je „patnja“. Bazirajući svoja istraživanja i lečenja na zakonu sličnosti ili da slično leči slično, Haneman je kreirao čitav sistem lečenja pripremajući i primenjujući lekove koji izazivaju slične simptome onim od kojih pate pacijenti.

Pretpostavio je da simptomi bolesti nose isti kvalitet ili vibraciju kao i njima odgovarajući mineralni, životinjski ili biljni kvaliteti. I ključno za ovo učenje, shvatio je da unošenjem vibracije novog elementa telo neutrališe vibraciju postojećeg simptoma. Ali, ako pacijent pati od klasičnih simptoma trovanja, ima visoku temperaturu, probavne probleme, vrtoglavicu..., a biljka beladona ili element arsenik izazivaju iste te simptome, da li će uzimanje beladone ili arsenika izazvati još teže simptome i možda dovesti do fatalnog rezultata, pitao se Haneman. Naravno da će to biti krajnji efekat, ali Haneman je bio i odličan alhemičar i upravo ta činjenica mu je omogućila da reši ovu zagonetku.

Uzeo je najmanju moguću količinu otrovne supstance i stavio je u vodu u bočici koju je dobro zatvorio. Zatim je bočicu više stotina puta protresao i iz nje uzeo jednu jedinu kap tečnosti. Tu kap je sada stavio u sledeću bočicu sa vodom i ponovio postupak. I ponavljao ga je na isti način više desetina puta. Ovaj postupak nazvao je potenciranje. A suština je bila u tome da sada krajnji preparat nosi vibraciju početne supstance, ali da je u isto vreme i apsolutno neotrovan.

Što je supstanca, to jest njeni tragovi u vodi, duže razblaživana i vibrirana po načelima homeopatije ima jaču potenciju i tako je i obeležena (oznakama od 1C pa sve do 200C). Na primer, homeopatski preparat „arsenik 4C“ ima istu koncentraciju arsenika koja je zakonski dozvoljena u pijaćoj vodi, dakle u ovoj metodi nema ni govora o hemijskom dejstvu elementa koji se primenjuje.
Ali kako onda homeopatija funkcioniše?

Do sada je urađeno više vrlo ozbiljnih studija koje dokazuju da homeopatija zaista funkcioniše i to u daleko daleko većem procentu od placebo efekta. Podsećanja radi neki standardni farmaceutski lekovi koji se danas koriste imaju isti procenat uspešnosti kao placebo efekat, samo što se ovi podaci nikako ne mogu naći na zvaničnim prezentacijama kompanija koje ih proizvode, a usput u toku svog delovanja kreiraju toliko loših nus-efekata da izazivaju i vrlo negativne reakcije potrošača. Jedan od takvih lekova je i Prozak, vrlo korišćena marka u zapadnom delu sveta, čiji je statistički učinak samo 30%, a koliko iznosi i kontrolni placebo podatak. No, homeopatija pokazuje rezulate. I ne samo to, ona se pokazala kao vrlo uspešna u uklanjanju simptoma i zaštite od kasnijih imuno reakcija organizma na vakcinacije, anti-malarike i antibiotike.

Haneman je sasvim ispravno i u potpunom duhu alhemije prepostavio da svaki elemenat ima svoju vibraciju. Time što se u postupku potenciranja elemenat lagano uklanja, a vibriranjem trag njegove frekvencije u vodi postaje jači, izložio je sebe podsmehu sledećih dve stotine godina. A onda se situacija preokrenula.
Razvojem kvantne fizike i njenim ulaskom u sve segmente naučne misli odjednom su religiozni i ostali do tada „hermetički“ tekstovi mogli da se čitaju kao uputstva o zakonima ovog i svih ostalih svemira, o zakonima koji konstituišu sve, pa i procese unutar elemenata.

Suština je u tome da je frekvencija elementa željeno pojačana i utisnuta baš u vodu kao nosioca. Voda je esencijalna kao nosilac životnog duha. Sav život u našem poznatom univerzumu utemeljuje se preko vode. Ali voda je poznata i po svojoj sposobnosti da „memoriše“ informacije. Doktor Masaru Emoto se već više decenija bavi proučavanjem vode i njenih svojstava, i kako ona kao Mesečev element, astrološki govoreći, može da bude i lek i otrov. Njegova istraživanja i rezultati su publikovani po celom svetu i mogu se slobodno preuzeti sa Interneta i iz više različitih izvora, vrlo naučno dokazuju ozbiljnost homeopatskog načina razmišljanja. No, vratimo se Hanemanu...

Voda kao nosilac frekvencije, po homeopatskim principima, ulazi u telo i interreaguje sa već postojećim vibracijama pojačavajući ih i u jednom trenutku transformišući ih po alhemičarskim zakonima Opusa. Telo u ovom procesu prolazi kroz standardne alhemičarske faze, nigredo, albedo i u rubedo stadijumu dostiže svoj optimum. Dakle, pacijentu u početku oseća da mu se stanje pogoršava, zatim ima neke nove i najčešće nagle reakcije, što je znak da se telo uravnotežava, a što je i krajnji cilj rubedo faze.

Homeopatija se danas tretira kao pomoćno medicinsko sredstvo, ali u nekim slučajevima ona se nameće i kao jedino rešenje. Oboljenja koja su potpuno nerešiva putem alopatskog pristupa, kao što je na primer lečenje reume, mogu fascinirajuće brzo da se potpuno izleče i nikada više ne vrate. A to je i bio Hanemanov cilj kojim je iskoristio alhemiju u čisto medicinske svrhe.

22. Kvintesencija

U toku 18. veka alhemija doživljava transformaciju. Ona se cepa i deli na različite nauke, i samim tim gubi svoju mističnost i svoju celokupnost. Doba humanizma i prosvećenosti doneće takođe rascep u svim evolutivnim pokušajima čovečanstva odvajajući tako duhovni aspekt od fizičkog, odvajajući nauku od religije, telo od psihe, i psihu od Duha . I pod ovim uticajem čovečanstvo će boraviti sledećih nekoliko vekova.

Jedinstvo sveg Života i sve Manifestacije bila je i ostala suština alhemije. Ona je tokom desetina vekova pokušavala, i čini se uspešno realizovala veze između hemije, medicine, farmacije, okultizma, astrologije, magije i mitologije i predstavila ih sve kao sastavne delove Jednog. Pokušavala je takođe da pokaže da su zdravlje i blagostanje tela neophodni pravoj veri, kao što je i istinita, suštinska religija neophodna zdravom i uravnoteženom telu. Ovde se pod terminom religija ne misli o nekoj određenoj religiji ili nekom njenom pravcu, već o Duhu koji stvara, prožima i uništava sve, o zakonu Života. A to je najsveobuhvatnije iskazano vrlo jezgrovito Hermesovom smaragdnom tablom... „sve su stvari nastale iz Jedne, razvojem Jedne“. Dakle, sav svemir, svi svemiri i sve njihove realnosti samo su proizvod igre Jednog. To „Jedno“ ili Seme alhemičarskim žargonom, bilo je nazivano „Alkahest“ i u svojoj početnoj fazi delilo se na tri ili trojstvo - živu, so i sumpor, koji su dalje proizvodili mnoštvo.
Pod ovim terminima alhemičari nisu podrazumevali iste one elemente u hemijskom smislu. Alhemičarska živa (ili je sasvim odgovarajuće nazvati je Merkurijem) ne treba da se meša sa metaličnom živom, što važi i za Sumpor i So. Ove tri supstance u sebi nose značenja Duha, Duše i Tela.

Duh Merkurija zove se još i kvintesencija, Aqua Vitae (voda života), Voda Raja, Azoth... i zbog svoje izuzetne pokretljivosti i isparljivosti nazivan je i Orlom (ili sokolom). I kada se Duh Merkurija ili Seme metala podeli iz njega nastaju Beli Merkurije i Sumpor koji se zbog svoje uljano zlatno-crvene boje naziva i Crvenim Lavom. Ovo dvoje, Beli i Crveni Lav ili Zmajevi simboli su polarnosti, muškog i ženskog, Kralja i Kraljice, Sunca i Meseca, Oca i Majke.

U zavisnosti u kom odnosu se javljaju oni se dalje dele na sedam osnovnih metala koji korespondiraju sa planetama. Tako je zlato manifestacija savršenog metala, kao što je Sunce manifestacija života. Mesec - srebro je uravnoteženje Sunca, a Merkur - živa večiti pokretač. Gvožđe predstavljeno Marsom je sila i snaga, kao što je Venera, čiji je metal bakar, lepota i zadovoljstvo. Kalaj je Jupiter, planeta izobilja i dobrote, dok je Saturn i učitelj - olovo, poznato u kabalističkim učenjima kao koren svih metala. Važno je istaći da su metali u konstantnom stanju progresije. Zlato stoji ispred svih njih kao već savršeno, dok svi ostali metali teže da postanu kao zlato. A alhemičari samo ubrzavaju ove prirodne procese.
Po rečima opata Bejkona (Rodžera Bejkona „oca“ moderne hemije o kome je već ranije pisano u ovom serijalu): „Vrste nisu transmutirane, promenjene na neki čudesan način, već promena ide iz njihove suštine. Suština materije u metalima, njihova „radikalna vlažnost“ iz koje su svi oni sastavljeni može biti promenjena ili oslobođena dejstvom superiornog fermenta.“ Što danas sasvim lepo korespondira sa kvantnom fizikom i najnovijim naučnim istraživanjima.
Metali su, za alhemičare, oduvek bili prepoznavani kao živi entiteti koji u sebi uvek sadrže Trojstvo, naravno u manjem ili većem odnosu. Tako po Bazilu Valentinu gvožđe, na primer, sadrži manje Merkurija, ali zato nešto više Soli i Sumpora, dok je kalaj potpuno uravnotežen.

Pored osnovnog Trojstva koje uvek i svuda prožima sve što egzistira, Jedno se dalje deli na elemente. U ovoj realnosti nama je „dozvoljeno“ da percipiramo 5 elemenata. To su zemlja, voda, vazduh, vatra i etar (Aether). U kineskoj tradiciji to su zemlja, vatra, metal, voda i drvo. Drvo ovde nosi sve karakteristike zapadnjačkog etra zato što predstavlja sam život, zapravo vitalnu energiju, onu energiju koja prodire u sve i pokreće sve.
Prostor, bez obzira da li je inter-planetarni, inter-materjalni ili inter-organski, nije prazan. Ispunjen je energijom, finim gasom kako to alhemičari definišu. Ovaj gas ili fluid je nepromenjljiv u svojoj kompoziciji, strukturi, neuništiv je, nevidljiv i prodire svuda. Sve je „napunjeno“ njime ali u različitom stepenu. Sav život na ovoj planeti ispunjen je na istovetan način, svet je izgrađen na tom fluidu i kreće se kroz more etra. On se takođe u okultnoj terminologiji naziva astralnim svetlom. Tvrdoća i mekoća, stabilnost ili pokretljivost, i sve ostale osobine uvek zavise od relativnog odnosa etarske i merljive materije od koje su načinjeni.
Ovde treba imati u vidu da je u pitanju srednjovekovna terminologija. Od 18. veka počela su ozbiljnija ispitivanja etra, koja su u sledećih par stotina godina često bila na stranputici, da bi se sredinom prošlog veka preselila u teozofska učenja. Međutim, kako to obično i biva, usavršenjem tehnologije etar se vraća na velika vrata ovog puta pod imenom „polje nulte tačke“ ili zero point field, kako je već uobičajeno na zapadu. Decenijama se smatralo da sav život i svo kretanje prestaje na termodinamičkoj temperaturi od 0 Kelvinovih stepeni (-273,15 °C). Dakle, u sistemu sa ovom temperaturom ne postoji kretanje toplote, te je jedini oblik kretanja čestica i molekula oscilacija nulte tačke ili energija nulte tačke, koja je utvrđena principom neodređenosti, terminom iz kvantne mehanike. Kasnijim ispitivanjima utvrđeno je da ova energija nulte tačke postoji i u vakuumu. Etar ispunjava sve, ovako bi to kraće objasnio Albertus Magnus i hiljade alhemičara i adepta širom sveta i tokom vekova.

Alhemičarska kvintesencija jeste ta peta vrsta materije ili energije (zapravo jednistvo svih 5 vrsta energija sa naglaskom na etar), što je danas postalo sasvim svejedno u naučnim terminima. On je Aethar, Archaeus kako je Paracelzus voleo da piše, Vitalni Princip. Spiritus Vitae koji je proistekao iz Spiritus Mundis, Duše sveta. „Arhaeus je esencija koja je jednako raspodeljena u svim delovima tela. Ona sadrži sve elemente kosmičkih uticaja i zato je uzrok svih aktivnosti koje kosmičke sile imaju na telo... Arhaeus ima magnetičnu prirodu i nije zatvoren u telu već ga okružuje kao svetlosna sfera, a mi ga sami pobuđujemo našim disanjem...“ I možemo dodati da je ovo poznato i tradiciji indijske joge, kao i kineskom či gongu, fizičkim, ali i metafizičkim vežbama koje se praktikuju hiljadama godina.

Pojavom prosvetiteljstva čovek je u pokušaju racionalizacije sveta oko sebe izgubio mnoga znanja i ponovo im se vratio. Tokom 18. veka i sledećih par stotina godina alhemija je doživljavala sopstveno najmračnije doba, da bi se ponovo kao feniks iz sopstvene retorte uzdigla još mudrija i još jača.

21. Kineska alhemija II – dometi tradicije

Iako se alhemija razvijala velikim brzinama u zapadnom svetu i upravo zahvaljujući njoj i ostalim hermetičkim naukama razvijala se i kartezijanska naučna misao, ona koja će trasirati tehnologije koje upravo danas koristimo, na Istoku su se i dalje pridržavali tradicija starih hiljade godina. Danas, najboljim rešenjem čini se kombinovanje ovih tradicija.

Kineska vlada je svojevremeno poslala rođendansku čestitku Li Čin Junu za njegov 150-ti, pa za njegov 200-ti, te za njegov 250-ti rođendan. Možda se pitate kako se sve to zna, ali Kinezi jesu oni koji su izmislili državnu birokratiju i hiljadama godina strogo vodili računa o svojim arhivama. Li Čin Jun je taoistički učitelj i travar rođen 1677. u provinciji Sečuan a ovu dimenziju postojanja napustio je 1933. godine. Nekoliko godina pre smrti dao je intervju za Njujork Tajms časopis i to posle trodnevnog seminara koji je održao na Pekinškom univerzitetu. Ostalo je zapisano da je po 8 sati neprekidno držao predavanja dok su slušaoci bukvalno plakali od muke i umora što ne mogu da izdrže toliko dugo. Takođe je poznato da je drilovao svoje učenike danima ih vodeći kroz šume i planine u potrazi za lekovitim biljem. Ženio se zvanično 14 puta i sve svoje žene uredno sahranio i oplakao, a u momentu njegove smrti iza njega je ostalo oko 200 potomaka. Znanja koja je posedovao u celosti je predao svom najvećem prijatelju kineskom generalu Jang Šenu koji se dalje pročuo kao čovek koji je ozbiljno planinario u svojoj stotoj godini života.
U svom intervjuu za Tajms magazin otkrio je suštinu svog učenja – Naučio sam da imam spokojan um, da sedim kao kornjača, da hodam lako kao golub i da spavam kao pas. I kao što je u tekstu Kineska alhemija I sa početka ovog serijala već rečeno, alhemičari Istoka kombinovali su unutrašnju i spoljašnju alhemiju, korišćenjem hrane, disanja, vežbi i eliksira i tako postizali željene rezultate, istu filozofiju primenjivao je i učitelj Jun.
U svojoj mladosti on je lutao Kinom sa putujućim trgovcima lekovitog bilja od kojih je naučio u koje doba godine i gde se beru najkvalitetniji primerci. I kako sam piše: „I kada sam imao 139 godina i pre no što sam se sreo sa svojim učiteljem, praktikovao sam kineske borbene veštine. Kao rezultat toga mnogi ljudi smatrali su da sam božanstvo ili savršeni mačevalac. Lično mislim da svoj dug i zdrav život mogu da zahvalim činjenici da me ništa nije uznemiravalo od moje 40-te godine i da mi je zbog toga srce bilo smireno, čisto i tiho. I zato sam uvek zdrav i zadovoljan.
U svojoj pedesetoj godini otišao sam u planine po bilje i tamo sam sreo starijeg čoveka koji na prvi pogled nije delovao neobično, ali sam primetio da pravi ogromne korake i da se čini kao da lebdi dok hoda i to bez ikakvih znakova umora. Kasnije kada sam ga ponoo sreo kleknuo sam pred njega i zamolio ga da mi otkrije svoje tajne. On mi je dao vučije bobice i od tada sam uzimao oko 3 gijana (5 grama) dnevno. Posle nekog vremena mogao sam da pešačim i preko 100 lija (50 km), a da ne osetim znake umora . “
Ovaj tajanstveni učitelj kako se kasnije ispostavilo imao je u tom trenutku 500 godina i naučio je Li Čin Juna da u ishrani koristi divlje povrće i voće, da konzumira ribu, a da meso divljih životinja uzima najviše 2 puta godišnje. Dodatne biljke koje je koristio bile su gotu kola koju je uzimao svežu u obliku salate ili ju je kuvao i pio kao čaj, zatim je koristio biljke pod imenima žinseng (koren odavno poznat i kod nas), He Shou Wu (ove 2 biljke kuvao je i jeo zajedno), Gou Qi Zi (u pitanju je biljka vučije bobice ili na zapadu poznata pod imenom Wolfberries) koju je konzumirao sirovu. Ako vas interesuje detaljnije potražite takozvane „prvoklasne“ vučije bobice koje su veće, svetlo crvene, mekane i liče na grožđice. One se danas preko svetski čuvenih nutricionista vraćaju na velika vrata u svet ishrane. Ali pri tom takođe obratite pažnju na sopstveni metabolizam i uvek imajte u vidu da neka vrsta hrane može da bude lek za jednog čoveka, a otrov za drugog.
Po nekim podacima Jun je takođe spravljao eliksir ili tinkturu od ove četiri biljke i redovno je uzimao u obliku kapi.

Sa druge strane, Jun je vrlo disciplinovano vežbao Či Gong stotinama godina, a najveću pažnju poklanjao je pravcima „8 brokata“ i „9 zmajeva Ba gua zang-a“. Taoistički učitelj i majstor borilačkih veština Liu Pai Lin koji se pročuo svojim učenjima borilačkih veština u Brazilu u periodu od 1975. do 2000. godine tvrdio je da ga je obučavao učitelj Jun lično i da je baza njegovog učenja bila „praznina“ (Wu Wei).
U slučaju da se iole ozbiljnije bavite borilačkim veštinama neće proći mnogo vremena, a srešćete se sa osnovnim filozofijama protoka energije koji se naziva či (ili ki u japanskoj interpretaciji). Kontrola vitalne energije u telu, kao i u svim ostalim mističnim ili religioznim praksama dovešće do povećanja nekih „moći“ i menjanja stanja svesti. Dakako da ćete, ako krenete ovim putem, sasvim sigurno ući u priču zvanu Či Gong (Qi Gong), filozofiju života na kojoj je Li Čin Jun zasnivao sva svoja učenja.
Obratite pažnju u tom slučaju i potražite najbolje učitelje. Suština Či Gonga, Tai Či Čuana ili borilačkih veština redom, nije da u sali za vežbanje izgledate kao plesna grupa u toku izvođenja koreografije (da su svim učesnicima pokreti usaglašeni), niti da se osećate kao zvezda akcionih filmova, ova filozofija pokreta je daleko dublja i moćnija no što možete da zamislite. Potrebno je da sopstveno telo iskoristite bukvalno kao alhemičarsku retortu. Ovo je Jing Chi/Tien Shen faza. U sopstvenoj retorti zahvaljujući čistoj hrani i mislima razvićete veliki energetski potencijal, što je Wei Dan/Nei Dan faza. A ovaj potencijal iskoristićete da pokrenete protok kroz meridijane i regenerišete sopstveno telo. Ta faza naziva se Yin Chi/Wei Chi. Na samom vrhuncu sopstvene moći centrirate energije tela, što će reći da dostižete fazu Jin, koja znači fokus, pažnju ili nameru. Sa postignutim Jin-om možete da izlečite ili onesposobite neprijatelja.
Ali kada bolje razmislite, sa postignutim Jin-om promenićete percepciju svog okruženja i nećete imati neprijatelje.

Alhemija nije samo relikt nekih starih vremena, ona deluje i dalje prožimajući sva učenja i objedinjujući ih u osobi koja teži da postigne više. Učitelj Li Čin Jun je svojim životom pokazao da je to moguće.

20. Grof od Sen Žermena

Grof od Sen Žermena je izuzetna ličnost, pretpostavlja se da je bio sin transilvanijskog princa Franc Leopold Rakozija (1676-1735), ali ove tvrdnje nisu baš sigurne, mada ima i onih u kojima se spominju Sultan Mustafa II i Markiz od Rivalora kao njegovi očevi. Međutim, pouzdano se zna da je grof bio čovek izuzetnog obrazovanja i manira, što je u ono doba bio siguran znak njegovog plemenitog porekla, kao i činjenica da je u određenim periodima bio izuzetno bogat čovek. On sam je tvrdio da je poreklom alzaški ili portugalski Jevrejin. A opšte je poznato da je savršeno govorio španski, portugalski, italijanski, engleski, nemački, francuski, latinski, grčki, kineski jezik i sanskrit, mada ovaj poslednji sa jakim italijanskim akcentom. Smatra se da je živeo od 1710. do 1935. do kada se prate njegova čudna životna kretanja, mada neki izvori napominju da je zapravo postojao oko 2000 godina i da je iscenirao sopstvenu smrt poslednji put ne bi li zavarao trag o sebi.
Mala i interesantna stvar, za one čitaoce koji možda žele da lociraju grofa Sen Žermena i danas jeste da on vrlo vodi računa o svojoj ishrani, neke namirnice apsolutno nikada ne konzumira, te redovno u hranu dodaje eliksir koji je sam izmislio. S obzirom da je potvrđeno istorijskim spisima u toku nekih 110 godina da se stalno pojavljivao kao muškarac u srednjim godinama i odličnoj formi, možda ne bi bilo loše da i sami povedemo računa o sopstvenoj ishrani i vitaminskim i mineralnim suplementima.
Interesantna priča vezana za njega jeste i kada je lečio čuvenog Kazanovu. Da, u pitanju je italijanski avanturista Žak de Kazanova de Seingalt, jedan od najvećih ljubavnika zapisanih u istoriji, kao i čovek zapanjujućih matematičkih i astronomsko/astroloških sposobnosti. Verovatno da je Kazanova u tom trenutku oboleo od neke venerične infekcije, te mu je Sen Žermen ponudio 15 tableta koje je ovaj trebalo da pije u toku tri dana. Zanimljiva je činjenica da se tek od pre par godina u zvaničnoj medicini koriste antibiotici takozvane 5. generacije koji postižu slične efekte baš u toku 3 dana.
Sen Žermen je takođe posedovao i Atoeter, belu supstancu za koju je tvrdio da je „duh prirode“ i koju je držao u staklenim epruvetama zapečaćenim voskom. Jednu je i pokazao Kazanovi tvrdeći da će supstanca nestati ako dođe u dodir sa vazduhom. Sam Kazanova je iglom izbušio vosak i zaista više ničeg nije bilo u epruveti. On dalje tvrdi da je grof Sen Žermen pred njegovim očima pretvorio novčić od 12 sua u pravi zlatnik. Što je potvrđeno još par puta kada je markizu de Valbelu trasmutirao srebrni novac od 6 franaka i sam markiz je začuđeno posmatrao kako se kovanica iz srebrne pretvara u vatreno crvenu tako što ju je grof posuo nekom crnom sprašenom supstancom i zagrejao na slabom plamenu, i naravno kovanica se ohladila i postala zlatna. Grofica od Adhemara njegova dugogodišnja prijateljica imala je u posedu jedan od tih novčića sve do 1766. kada je ukraden iz njenog sekretera.

Postoje tvrdnje da je grof od Sen Žermena svoja znanja iz oblasti „okultne hemije“ dobio u toku boravka u Aziji, a posebno u Indiji. I još uvek postoji dokaz u obliku Leopold Hofmanove medalje koja je i dalje u posedu te porodice gde se jasno vidi transmutacija kao proces. Jedna trećina medalje ostavljena je u prvobitnom stanju kao srebrna, dok su dve trećine zlatne. Ispitivanja su pokazala da prevara u ovom slučaju nije moguća. Takođe, zna se vrlo pouzdano da je još u ono doba, iako zvanično katolik, propovedao budistička učenja, kao i neke pitagorejske filozofije. Nekoliko puta je hapšen pod optužbom da je špijun, a isto tako znalo se i da živi monaški tip života, da savršeno svira violinu, komponuje i peva, kao i da je „lud“ i ne preterano emotivan.
Grof će ostati poznat i po svom delu „Najsvetija trinosofija“ ili „Najsvetija trostruka mudrost“ gde opisuje alhemičarske inicijacije i procese. Naravno da su oni najvažniji delovi dati u alegorijskom obliku, dakle ne za širu publiku, ali isto tako vrlo jasni adeptima i tragaocima za istinom. Kao i indijski alhemičari nekada, i on opisuje ulazak u palatu koja se nalazi u duhovnoj sferi i ide u detalje opisujući njeno uređenje. U toku boravka unutar palate ili unutar retorte kao izabrana supstanca spremna za transmutaciju, on opisuje kako je bio podignut u vazduh i kako je nestao, da bi se zatim pojavio potpuno drugačijeg tela i čak i druge boje odeće, koja je od smaragdno zelene postala purpurno crvena. Svaka njegova reč nosi zaista trostruko značenje
Što se tiče konkretnih stvari, grof od Sen Žermena tvrdi da je alhemija apsolutno nauka, koja pored toga što koristi laboratorijsku opremu, može uvek i svuda da se potvrdi u fizičkom, mentalnom i duhovnom planu i da se manifestuje kroz sve forme i sva živa bića.
A to je potvrđeno i Kazanovinim spisima u kojima on tvrdi da je transmutacija praktičan proces koji se praktikovao često u toku druge polovine 18. veka. Moderna nauka danas ovakve tvrdnje krsti kao „geberovske“ (pogledati raniji tekst o arapskoj alhemiji), ali možda je potrebno još samo malo vremena da bi ponovo počeli da praktikujemo neka stara do sada izgubljena znanja.
Zanimljivo je da se sam grof od Sen Žermena spominje u priči Aleksandra Puškina „Kraljica pik“ (1834.) „Čuli ste za grofa Sen Žermena, o kome se pričaju neverovatne priče. Znate i sami da sebe predstavlja kao lutajućeg Jevrejina, kao onog koji je otkrio Eliksir života, Kamena filozofa i tako dalje. Neki se smeju, tvrdeći da je šarlatan, ali Kazanova u svojim memoarima kaže da je bio špijun. Ali šta god da mnogi kažu, Sen Žermen je uprkos misterijama koje ga okružuju bio vrlo fascinantna osoba, i vrlo tražen u najvišem društvu. Sve do ovog dana moja baka čuva uspomenu na njega i postaje vrlo ljuta ako neko govori o njemu bez poštovanja.“

A sve ovo možemo potvrditi i u redovima Volterovog pisma Frederiku Pruskom gde zajedljivo opisuje grofa Sen Žermena kao „čoveka koji nikada ne umire i koji bukvalno sve zna“. I ukazujući na neke političke manevre tvrdi da će „grof biti taj koji će za 50 godina gledati svojim očima posledice tadašnjih međudržavnih poteza“.
Zvanična je verzija da je preminuo 1784. godine od upale pluća i da mu se grob nalazi u porti crkve u Ekenfurtu, mada postoje mnogi koji su ga pratili i kasnije, a znajući za grofova politička interesovanja, možda je i pravi trenutak da se zapitamo da li i danas deluje u najvišim krugovima samo pod nekim drugim imenom.
O njemu se pričalo u Parizu 1835., u Milanu tokom 1867. i Egiptu u toku Napoleonovog napredovanja. Sam Napoleon je imao kod sebe dosije o grofu i često ga proučavao. Teozof C.W. Lidbiter je tvrdio da se sreo sa njim u Rimu 1926. i kako je pričao tom prilikom grof mu je pokazao odoru koju je dobio još od nekog od rimskih imperatora i pažljivo je čuvao. Jedan drugi teozof, Gi Balar je tvrdio da ga je grof upoznao sa aktivnostima vanzemaljske inteligencije, a sama Helena Blavatcka je tvrdila da je on jedan od „Gospodara Mudrosti“ i da je upravo njemu zahvalna na nekim doktrinama sa kojima ju je i lično upoznao...

U svetu alhemije – sve je moguće.

19. Engleski alhemičari – od Rodžera Bejkona do Isaka Njutna

Prvi etablirani engleski alhemičar jeste Rodžer Bejkon, naučnik izuzetnih postignuća, rođen 1214. Još u doba svog školovanja izdvajao se po brzinama kojim usvaja znanja i idejama, a završivši obavezni deo školovanja pristupio je Franjevačkom redu katoličke crkve. Napustio je Oksford i otišao u Pariz gde se dalje obučavao u oblastima medicine i matematike. Kasnije po povratku u Englesku ponovo je počeo da studira, ovog puta filozofiju i jezike, i to toliko uspešno da je kasnije napisao gramatike latinskog, grčkog i hebrejskog jezika.
Iako Bejkona pamtimo kao fizičara, moramo priznati da je zaslužan za mnoga naučna otkrića. U svoje doba bio je skoro jedini engleski astronom i radio je na rektifikaciji julijanskog kalendara. Ovaj njegov rad bio je predat papi Klemetu IV 1267. godine, ali je tada bilo prerano da se uvede u praksu. Bejkon je takođe radio na kompleksnim analizama konveksnih stakala i sočiva, ahromatskih sočiva i na poboljšanju funkcija teleskopa. A još dok je bio student hemije zapazio je hemijsku ulogu kiseonika tokom procesa sagorevanja. Takođe je jako dobro izučio osobine šalitre, usredsređujući se na onaj deo pročišćenja rastvaranjem u vodi i kristalizacijom.
Iako doba renesanse još zvanično nije počelo iz Bejkonovih prepiski možemo videti da je još u 13. veku zamišljao prevozna sredstva po tlu, vodi i vazduhu koja će se kretati brže nego ikada do tada i kojima neće biti potrebna vuča životinja. I naravno, kojima će moći da upravlja samo jedna osoba.
Normalno da u srednjovekovnoj opštoj atmosferi straha sve ovo nije moglo da prođe nezapaženo. Rodžer Bejkon je bio optužen da razgovara sa đavolom i njegova slava se kroz Evropu pročula ne po naučnim dostignućima već po uverenju da je veliki magičar. Zbog toga su i fratiri njegovog sopstvenog reda odbili da arhiviraju spise ovog velikog čoveka. I 1279. godine zatvoren je upravo zbog svog naučnog rada.
Što se alhemije tiče ostalo je samo nekoliko radova koji evidentno potvrđuju da je Bejkon uspeo da završi Veliki rad i stvori Kamen filozofa. Međutim, proganjanja i optužbe kojima je bio izložen za života naučile su ga da vrlo oprezno otkriva svoje rezultate baš u oblasti hermetičke umetnosti. Kako je i sam napisao „istinu ne treba otkrivati svakom primitivcu, jer se tada sasvim sigurno može primeniti u rđave svrhe, dok je u rukama prosvećenog najdragocenija od svih stvari...“.

Za razliku od njega Ser Džordž Ripli, vikar Bridlingtonske katedrale u Jorkširu, je postavio alhemiju na malo viši nivo davši joj karakteristike više spiritualne no fizičke manifestacije i to tako što je tvrdio da je ona način da se naša duša u toku života vrati svom izvornom Duhu.

I već u 16. veku imamo obilje čuvenih alhemičara. Jedan od njih je bio poznat i pod imenom Crni monah. Zatim iz tog doba možemo pronaći „Filozofski brevijar“ i delo „Enigma“ Tomasa Čarnoka, za kog se tvrdi da je u svojim kasnijim godinama uspeo da stvori Kamen ali u sprašenom obliku. Elem, 1555. godine rođen je Edvard Keli, čuveni avanturista kome su zbog pokušaja prevare preko falsifikovanih obveznica odsekli uši. Iako su mišljenja po pitanju Kelijevog karaktera podeljena za njega je izuzetno bio zainteresovan i još čuveniji doktor i astrolog Di. Na neki način, legalno ili ilegalno, Keli je dospeo u posed Crvene i Bele Tinkture, varijeteta osnovnog Kamena filozofa i to u tečnom stanju.
U knjizi „Theatrum Chemicum Britannicum“ Elias Ešmol piše da su doktor Di i Edvard Keli bili toliko srećne ruke da su veoma velike količine Eliksira pronašli u nekim delovima ruševina Glastonberijske opatije. Začuđujuće ovaj Eliksir je bio izuzetno čist.
Priča jeste vrlo bliska fantastici i zato se čini realnijim da je Keli negde ipak išao u krađu.
Šta god da je istina, ostalo je zapisano da je 1583. godine poljski princ Adalbert Alask posetio dvor kraljice Elizabete i zatražio za dozvolu da sa doktorom Dijem razgovara o njegovom alhemičarskom radu. Princ je bio toliko oduševljen da je doktora Dija i Kelija, naravno, poveo sa sobom u Krakov i Prag. Tamo su pokušali da se približe kralju Rudolfu II, ali bez većeg uspeha. Verovatno da su u međuvremenu ovi avanturisti uspeli da naprave neku grešku u igrama koje su igrali te su ediktom pape Sikstusa V bili proterani iz grada. Utočište su pronašli u zamku Trebona u oblasti Bohemija i to pod zaštitom grofa Rozenberga. Za to vreme Keli je uspeo da sam napravi zlato vrlo visokog kvaliteta.
Zna se da se ovaj „dvojac“ zbog nesporazuma i razdvojio u februaru 1588. godine kada se doktor Di vratio u Englesku, a Keli u Prag pošto je uspeo da ubedi vladara da ukine papski dokument. Veruje se da je Keli konačno uspeo da kralju Rudolfu dokaže proces i da je za to dobio slobodu, zemljište i titulu. I od tog vremena se nazivao plemenitim gospodinom. Međutim, kao što se to već dešavalo, Keli je ponovo pao u nemilost zato što je odbio da kralju proizvodi velike količine zlata i zbog toga je završio u zatvoru u zamku Purglic blizu Praga. Bio je pušten posle par godina, pa ponovo zatvoren. I tada je u pokušaju bega pao niz zidine zamka i poginuo u svojoj četrdesetoj godini.

U 17. veku ostao je upamćen i Tomas Von daleko poznatiji pod alhemičarskim imenom Eugenijus Filaletus. Njegovi spisi, od kojih je najpoznatije delo „Lumen de Lumine“, su predivan opis kako alhemičarski procesi i faze ilustruju ljudsku svest, duhovnost, mentalnu i fizičku transformaciju. Njegovi lekovi su spiritualna supstanca isto koliko i kvintensencija Duha koja se manifestuje u svim formama. Njegovo zlato je i filozofsko i materjalno, a njegov kamen postoji i u fizičkoj i u duhovnoj dimenziji.
Tomas Von je takođe bio i jedan od najznačajnijih „magova“ Rozenkrojcerovskog reda.

Verovatno najčuveniji engleski naučnik ikada ser Isak Njutn (1643-1727) bio je daleko poznatiji kao matematičar i fizičar, ali se pouzdano zna da se bavio i hermetičkim naukama. Svi znamo da je za sobom ostavio fundamente onoga što se danas naziva njutnovskom fizikom, ali manji broj nas zna i da je pokušavao da iste rezultate postigne i u oblasti hemije to jest alhemije.
Možda nije naodmet spomenuti i činjenicu da je Njutn kao siromašni student na jednom vašaru kupio tanku knjižicu. Kada ju je otvorio ništa nije razumeo, ali ga je ta knjižica naterala da počne da uči trigonometriju. Bila to knjižica o astrologiji.
I decenijama kasnije Njutn je svoje aktivnosti ravnao po kretanjima planeta. Iako nije voleo da o tome priča bio je zaokupljen alhemičarskim procesima i veoma razočaran zato što mu nisu polazili za rukom.
U njegovoj biografiji pronalazimo i da je patio od hronične nesanice, pogotovo u proleće ili leto. Tada je noći provodio u laboratoriji.
Iako se jako trudio nije uspeo da postigne spektakularnije rezultate u ovoj oblasti. Što možda i nije tolika šteta za čovečanstvo uzimajući u obzir sve ostale njegove naučne zasluge.

18. Osnovni proces

Većina alhemičara se slaže u činjenici da je ceo opus zapravo samo jedna operacija, koja se zove čišćenje, pranje, destilacija, purifikacija, kuvanje ili zagrevanje. Ova operacija se naziva različitim imenima u zavisnosti od lične tačke gledanja na rad, ali zapravo ništa drugo nije u pitanju osim osnovnog prečišćavanja nazvanog „solve et coagula“ (razdvoji i spoji). Zarad nekog reda alhemičarski proces podeljen je i jasno nazvan po fazama u srednjovekovno doba kako bi se svi učesnici lakše snalazili i neometano međusobno komunicirali.

Unus mundis

Od samog svog početka alhemija je imala dva pravca konkretni fizički i duhovni ili alegorijski. Ovi pravci su se najčešće poklapali ili mešali, i bili su retki oni majstori koji su se bavili samo jednom stranom ove nauke. Tako se sa one „druge“ strane ili umnog procesa, alhemičarski rad može definisati kao usmeravanje i održavanje pažnje.
Kontinuiranim zagrevanjem ili prostije rečeno kuvanjem dešava se isparavanje i supstanca postaje čistija ili „finija“ sa svakim ovim ponovljenim procesom – to se naziva purifikacijom. Tečnost se hladi i kondenzuje, a kondenzovana voda se spušta i ponovo meša sa „zemljom“ (supstancom).
U psihološkom smislu, purifikacija i destilacija su zapravo procesi pročišćavanja samog sebe, koji su jedino mogući disciplinovanim i kontinuiranim promenama starih i loših navika.
Zatim se dešava fiksacija ili koagulacija. Fiksacija je nerazdvojivo sjedinjenje čvrstog i pokretljivog, sumpora i žive (Sunca i Meseca) i to u materiju koja je toliko otporna da je neuništiva vatrom.
U međuvremenu, proces se nastavlja daljim zagrevanjem.

Ovde treba istaći i činjenicu da alhemičari svaku operaciju u svakoj fazi počinju radeći sa pogodnim planetarnim pozicijama i u takozvanoj ceremonijalnoj magiji ovi, možemo ih i tako nazvati, rituali se zovu planetarna obožavanja.
U toku celokupnog procesa dešavaju se tri konjunkcije ili sjedinjenja. Prva se uočava u fazi separacije (odvajanja). Duša se odvaja od tela u onom momentu kada alhemičar doživi prosvetljenje. A duša i Duh sada počinju proces sjedinjenja ili takozvani „unio mentalis“. Majstor je sada vrlo svestan da on nije svoje telo, već da je telo samo fizička manifestacija Duha.
Sledeća konjunkcija je unio mentalis sa pročišćenim telom. Vraćanje tako proširene svesti u telo. A treća je kombinacija Duha-duše-tela sa unus mundis – jednim svetom. Unus mundis je jedan svet, „sve je u Jednom“, ulazak u sjedinjenje sa Jedinstvom kroz koje osoba može da iskusi sve i to kroz samog sebe.

Operacije

Alhemičarske operacije su sledeće: kalcinacija, disolucija, separacija, konjunkcija, fermentacija, destilacija i koagulacija.
Kalcinacija ili isušivanje zagrevanjem je prva operacija, elemenat je vatra, planeta Saturn, metal olovo i zodijački pripada sazvežđu Ovna. U telu - odnosi se na korensku čakru i povećava i ubrzava metabolizam. Hemijski, supstanca se zagreva u retorti ili na otvorenom plamenu dok nije redukovana na pepeo ili suvi ostatak. Psihološki, u pitanju je rušenje ega i vezivanja za materjalno, što se može postići različitim duhovnim ili religioznim praksama koje podstiču introspekciju i samo-procenjivanje.
Disolucija ima za element vodu, planeta je Jupiter, metal kalaj, korespondira sa sazvežđem Raka. U telu se odnosi na balans druge čakre i inicira otvaranje energetskih kanala. Hemijski se dešava rastvaranje suvog ostatka ili pepela u vodi, a psihološki se odnosi na dalje uništavanje navikama stvorenih struktura uma. To je proces kada svest prodire u podsvest.
Separacija se karakteriše vazduhom kao elementom, planeta je Mars, metal gvožđe, a sazvežđe Škorpija. Odnosi se na solarnu čakru, tok i praćenje daha. Hemijski se dešava filtracija i otklanjanje nečistoća, a psihološki odbacivanje racionalnog dela uma i prepuštanje.
Konjunkcija ima za element zemlju, planeta je Venera, metal bakar, a znak Bik. Fizički, u pitanju je srčana čakra, a hemijski – rekombinacija elemenata supstance, dakle transformacija. Unutar psihe dešava se sjedinjenje ženskog i muškog principa svesti i osoba postaje svesna novog osećanja – moći.

Fermentacija je dvostepeni proces koji počinje putrefakcijom (truljenjem) hermafroditskog deteta nastalog u fazi konjunkcije, njegove smrti i uskrsnuća. Supstanca se „ubija“ da bi se ponovo oživela, ali ovog puta ojačana. Element je sumpor, planeta Venera, metal je živa, a zodijački znaci koji učestvuju u ovoj operaciji su Lav i Jarac. U telu se odnosi na grlenu čakru i podizanje životne energije (či ili ki, prana). Što se hemijskog procesa tiče sada imamo bujanje fermenta ili bakterija u organskom rastvoru. A psihološki, u toku je proces prosvetljenja, što se pokazuje u obliku brilijantnog spektra boja i vizija, zbog čega se ta faza i naziva „paunovim repom“.
Destilacija je pretposlednja operacija procesa, element je živa, planeta je Merkur, metal srebro, a zodijački znak Devica. U telu se odnosi na zonu šeste čakre ili trećeg oka gde se prana podiže sa fizičkog plana u sam um. Što se tiče hemijske strane, u toku je ključanje i kondenzacija fermentisane solucije zarad povećanja čistoće. A psihološki, u toku je trajna transformacija uma u ono što zaista jesmo ili možemo biti.
Koagulacija je poslednji stepenik. Elemenat je so, planeta Sunce, metal zlato, a zodijački (što je vrlo interesantno) je pod vladarstvima prvih stepena Vage i poslednjih Riba. U telu to je onaj momenat kada eliksir počinje da teče kroz krv obnavljajući organe i regenerišući telo. Moždana ili vedski - božanska ambrozija, zvana i viaticum sada se ispušta iz pituitarne i pinealne žlezde maestralno transformišući telo bez ikakvih nusprodukata. Ovi procesi kreiraju svetlosno zlatno aurično telo i to iz krunske čakre.
Hemijski imamo taloženje ili sublimaciju čistog fermenta iz destilacije. I naravno psihološki, rađanje potpuno novog bića koje je prošlo kroz evoluciju svesti i sada ima najviše težnje. Javlja se realizacija Ultima Materia ili Kamena mudrosti u samoj duši, jer on egzistira na svim nivoima realnosti.

17. Umetnost transmutacije tokom 16. veka

Srednji vek je nazivan mračnim razdobljem u istoriji ove civilizacije. Zbog pritiska crkvenih dogmi naučna misao se razvijala vrlo sporo kako su nas učili na časovima istorije. Istina je, kao i uvek, negde na pola puta između crnog i belog. Nauka je sledila sopstveni ritam, koji zapravo nije ništa sporiji od ovog današnjeg. Već početkom 16. veka naukom se bavio svaki iole obrazovan čovek. Od Londona i Pariza pa sve do Praga i Bazela, Carigrada i italijanskih kneževina za svakog bogatijeg čoveka bio je imperativ da se bavi naučnim istraživanjima ili ako ga to lično ne zanima da finansira i obezbeđuje stan i laboratorije u svom zamku nekom siromašnijem tragocu za istinom. Sada, više nego ikada do tada, počinje i povezivanje i razmena znanja i informacija preko univerzitetskih centara.
Naravno, bilo je tu i grešaka i stranputica i nabadanja, ali ništa manje nego danas. Uostalom, to i jeste jedini način na koji se razvija nauka i odvija sama ljudska evolucija.

Alhemičarska pomama

Jedan od prvih alhemičara koji je proučavao i hemiju ljudskog tela bio je Žan Baptist van Helmont. On je kao Paracelzusov učenik i sledbenik želeo da raširi učenje o tome kako je prava suština hemije priprema lekova. U svom delu „De Natura Vitae Philosophores“ on tvrdi da je više puta video i dodirnuo Kamen filozofa. Pored detaljnih opisa i preciznih merenja vezanih za osobine same supstance, interesantno je istaći da i pored toga što je Helmont svoj život proveo u jednom zamku blizu Brisela, on u svom delu spominje uticaj i rad irskog naučnika po imenu Batler koji je neko vreme provodio kao zatvorenik u Flandriji. Batler je po Helmontovoj tvrdnji lečio nelečive bolesti, a on sam je bio prisutan kada je teško bolesnoj ženi dato da popije malu količinu bademovog mleka u koji je samo za trenutak bio uronjen Kamen filozofa. Ista priča uspešnog i brzog lečenja se ponavlja u slučaju čoveka kome su bile otečene obe ruke, a svi prsti paralizovani duže od deset godina (pretpostavlja se da je bio bolestan od artritisa).
Sam Batler je vrlo interesantna pojava. U knjizi „Životi alhemičarskih filozofa“ štampanoj 1815. god. spominje se da je on privlačio pažnju u Londonu svojim eksperimentima još u doba Džejmsa I, međutim krenuvši na neki put bio je zarobljen od strane afričkih pirata koji su ga prodali u roblje Arapima. Kako to obično i biva otkupio ga je čovek koji se i sam bavio ovom umetnošću. Batler mu je asistirao prilikom eksperimenata i u isto vreme i učio od njega. Dosta godina kasnije Batler radom otkupljuje svoju slobodu i vraća se u Evropu noseći sa sobom veću količinu „crvenog praha“, kako se Kamen još naziva.

U Francuskoj tog doba poznat je Denis Zahare, koji je preko Tuluza i Bordoa stigao u Pariz gde je vladala prava pomama za alhemičarskim eksperimentima. Nekih deset godina je pokušavao bezuspešno, da bi na kraju stao sa eksperimentima dok nije pomno proučio dela Rejmonda Lalija i Arnolda Viljaneva. Tada je osmislio potpuno nov pristup eksperimentima i za 15 meseci rada kako je sam tvrdio postigao je uspeh.
Za razliku od njega Džon Frederik Helvetius iako i sam alhemičar, tvrdi da je Kamen dobio na poklon od potpunog stranca koji je stigao iz Holandije po Helvetiusovoj proceni. Iako vrlo obrazovan, stranac je tvrdio da nema vezu sa medicinom i da je najobičniji kovač. Ovde treba istaći i činjenicu da su se alhemičarski eksperimenti najčešće i vršili po kovačnicama. A sledećeg dana stranac je počastvovao Helvetiusa tako što je od vrlo malo sprašenog Kamena i olova napravio veću količinu zlata.

Suština stvari

Ovaj istorijski period, kao što vidimo, prepun je pisanih podataka o „naučnicima“ i detaljnim opisima njihovih eksperimenata. To je takođe i period kada se nauka još uvek nije strogo odvojila od misticizma, te pruža sjajan uvid u ljudsku psihologiju i simboliku, koja se sada javlja kao kombinacija egipatskih i vavilonskih kultova sa značajnim arapskim uticajima, a isprožimana je hrišćanstvom.
Astrologija se javlja kao sastavni deo eksperimenata, njihova suština.
Sunce se povezuje sa srcem, i kao što je srce središte duha i intelekta tako i Sunce osvetljava sva svojstva duše i svega u kosmosu. Mesec se vezuje za rađanje i telesne pokrete, Mars za hrabrost, Venera za užitak. Jupiter ima snagu odlučivanja, a Saturn je primarna, originalna supstanca prepuna negativnosti koje čekaju svoju transformaciju. Merkur, kao najbliži Suncu i Mesecu, jeste prototip analitičkog mišljenja.
Ako bi u zodijačkom krugu na sam vrh postavili sazvežđa Lava i Raka, kao predstavnike Sunca i Meseca, ispod njih bi logično imali duplirane zone uticaja Merkura, Venere, Marsa, Jupitera i Saturna. Ovo je poredak koji je važio prilikom stvaranja kosmosa i prilikom stvaranja života na našoj planeti, početak svakog početka. I sada vidimo da je hijerarhija planeta opadajuća, a metala rastuća.
Na samom dnu je „prima materia“ olovo, simbol za Saturn je krst sa polumesecom ispod, što je znak da je ova supstanca nesvesna i nečista. Sledeći metal je kalaj, pri čemu nam simbol za Jupiter, polumesec ovog puta iznad krsta, pokazuje da je počelo pročišćenje supstance, duša počinje oslobođenje unutar materije. Simboli za Mars i Veneru koji se nalaze odmah jedno iznad drugog su slike kako je duh (uočimo razliku između duha i duše) zaronjen u materiju, što se vidi kod simbola za Mars ili gvožđe kao sunce ispod krsta (stari simbol za Mars). U slučaju Venere ili bakra kao njenog metala, a simbol je sunce iznad krsta, „sunce duha“ javlja se iznad „drveta elemenata“. Boja sunca postaje vidljiva, ali suština još uvek nije potpuno čista.
Simbol za Merkur koji se jedini sastoji od sva tri simbola gde je sunce iznad krsta a na njemu je mesec, je simbol žive. Živa u svojoj lunarnoj, tečnoj prirodi sadrži klicu sunca, ona je „primum agens“ ili majka zlata.
Na samom vrhu imamo Mesec (srebro) koji je simbol prijemčivosti i fleksibilnosti duše, i Sunce (zlato) kao stadijum transmutirane duše, čistog, prosvetljenog duha koji harmonizuje sve čega se dotakne.
Sunce se kao i duh ciklično spušta i uspinje, i upravo zato je u Saturnovom olovnom „haosu“ sakriven njegov život i javlja se kao sveprožimajući potencijal.
Alhemičarski kult o kralju koji mora da se ubije i pokopa, i jedno vreme provede mrtav da bi vaskrsao, je zapravo samo projekcija Sunca na putu kroz Zodijak. Božanska svetlost u ljudskoj duši samo privremeno umire kada uđe u Saturnovo carstvo. Ponovo se rodivši ona se uspinje kroz sedam nivoa svesti i fizičkog razvoja postavši tako „crveni eliksir“ ili zmaj, Kamen koji sve preobražava.