19. Engleski alhemičari – od Rodžera Bejkona do Isaka Njutna

Prvi etablirani engleski alhemičar jeste Rodžer Bejkon, naučnik izuzetnih postignuća, rođen 1214. Još u doba svog školovanja izdvajao se po brzinama kojim usvaja znanja i idejama, a završivši obavezni deo školovanja pristupio je Franjevačkom redu katoličke crkve. Napustio je Oksford i otišao u Pariz gde se dalje obučavao u oblastima medicine i matematike. Kasnije po povratku u Englesku ponovo je počeo da studira, ovog puta filozofiju i jezike, i to toliko uspešno da je kasnije napisao gramatike latinskog, grčkog i hebrejskog jezika.
Iako Bejkona pamtimo kao fizičara, moramo priznati da je zaslužan za mnoga naučna otkrića. U svoje doba bio je skoro jedini engleski astronom i radio je na rektifikaciji julijanskog kalendara. Ovaj njegov rad bio je predat papi Klemetu IV 1267. godine, ali je tada bilo prerano da se uvede u praksu. Bejkon je takođe radio na kompleksnim analizama konveksnih stakala i sočiva, ahromatskih sočiva i na poboljšanju funkcija teleskopa. A još dok je bio student hemije zapazio je hemijsku ulogu kiseonika tokom procesa sagorevanja. Takođe je jako dobro izučio osobine šalitre, usredsređujući se na onaj deo pročišćenja rastvaranjem u vodi i kristalizacijom.
Iako doba renesanse još zvanično nije počelo iz Bejkonovih prepiski možemo videti da je još u 13. veku zamišljao prevozna sredstva po tlu, vodi i vazduhu koja će se kretati brže nego ikada do tada i kojima neće biti potrebna vuča životinja. I naravno, kojima će moći da upravlja samo jedna osoba.
Normalno da u srednjovekovnoj opštoj atmosferi straha sve ovo nije moglo da prođe nezapaženo. Rodžer Bejkon je bio optužen da razgovara sa đavolom i njegova slava se kroz Evropu pročula ne po naučnim dostignućima već po uverenju da je veliki magičar. Zbog toga su i fratiri njegovog sopstvenog reda odbili da arhiviraju spise ovog velikog čoveka. I 1279. godine zatvoren je upravo zbog svog naučnog rada.
Što se alhemije tiče ostalo je samo nekoliko radova koji evidentno potvrđuju da je Bejkon uspeo da završi Veliki rad i stvori Kamen filozofa. Međutim, proganjanja i optužbe kojima je bio izložen za života naučile su ga da vrlo oprezno otkriva svoje rezultate baš u oblasti hermetičke umetnosti. Kako je i sam napisao „istinu ne treba otkrivati svakom primitivcu, jer se tada sasvim sigurno može primeniti u rđave svrhe, dok je u rukama prosvećenog najdragocenija od svih stvari...“.

Za razliku od njega Ser Džordž Ripli, vikar Bridlingtonske katedrale u Jorkširu, je postavio alhemiju na malo viši nivo davši joj karakteristike više spiritualne no fizičke manifestacije i to tako što je tvrdio da je ona način da se naša duša u toku života vrati svom izvornom Duhu.

I već u 16. veku imamo obilje čuvenih alhemičara. Jedan od njih je bio poznat i pod imenom Crni monah. Zatim iz tog doba možemo pronaći „Filozofski brevijar“ i delo „Enigma“ Tomasa Čarnoka, za kog se tvrdi da je u svojim kasnijim godinama uspeo da stvori Kamen ali u sprašenom obliku. Elem, 1555. godine rođen je Edvard Keli, čuveni avanturista kome su zbog pokušaja prevare preko falsifikovanih obveznica odsekli uši. Iako su mišljenja po pitanju Kelijevog karaktera podeljena za njega je izuzetno bio zainteresovan i još čuveniji doktor i astrolog Di. Na neki način, legalno ili ilegalno, Keli je dospeo u posed Crvene i Bele Tinkture, varijeteta osnovnog Kamena filozofa i to u tečnom stanju.
U knjizi „Theatrum Chemicum Britannicum“ Elias Ešmol piše da su doktor Di i Edvard Keli bili toliko srećne ruke da su veoma velike količine Eliksira pronašli u nekim delovima ruševina Glastonberijske opatije. Začuđujuće ovaj Eliksir je bio izuzetno čist.
Priča jeste vrlo bliska fantastici i zato se čini realnijim da je Keli negde ipak išao u krađu.
Šta god da je istina, ostalo je zapisano da je 1583. godine poljski princ Adalbert Alask posetio dvor kraljice Elizabete i zatražio za dozvolu da sa doktorom Dijem razgovara o njegovom alhemičarskom radu. Princ je bio toliko oduševljen da je doktora Dija i Kelija, naravno, poveo sa sobom u Krakov i Prag. Tamo su pokušali da se približe kralju Rudolfu II, ali bez većeg uspeha. Verovatno da su u međuvremenu ovi avanturisti uspeli da naprave neku grešku u igrama koje su igrali te su ediktom pape Sikstusa V bili proterani iz grada. Utočište su pronašli u zamku Trebona u oblasti Bohemija i to pod zaštitom grofa Rozenberga. Za to vreme Keli je uspeo da sam napravi zlato vrlo visokog kvaliteta.
Zna se da se ovaj „dvojac“ zbog nesporazuma i razdvojio u februaru 1588. godine kada se doktor Di vratio u Englesku, a Keli u Prag pošto je uspeo da ubedi vladara da ukine papski dokument. Veruje se da je Keli konačno uspeo da kralju Rudolfu dokaže proces i da je za to dobio slobodu, zemljište i titulu. I od tog vremena se nazivao plemenitim gospodinom. Međutim, kao što se to već dešavalo, Keli je ponovo pao u nemilost zato što je odbio da kralju proizvodi velike količine zlata i zbog toga je završio u zatvoru u zamku Purglic blizu Praga. Bio je pušten posle par godina, pa ponovo zatvoren. I tada je u pokušaju bega pao niz zidine zamka i poginuo u svojoj četrdesetoj godini.

U 17. veku ostao je upamćen i Tomas Von daleko poznatiji pod alhemičarskim imenom Eugenijus Filaletus. Njegovi spisi, od kojih je najpoznatije delo „Lumen de Lumine“, su predivan opis kako alhemičarski procesi i faze ilustruju ljudsku svest, duhovnost, mentalnu i fizičku transformaciju. Njegovi lekovi su spiritualna supstanca isto koliko i kvintensencija Duha koja se manifestuje u svim formama. Njegovo zlato je i filozofsko i materjalno, a njegov kamen postoji i u fizičkoj i u duhovnoj dimenziji.
Tomas Von je takođe bio i jedan od najznačajnijih „magova“ Rozenkrojcerovskog reda.

Verovatno najčuveniji engleski naučnik ikada ser Isak Njutn (1643-1727) bio je daleko poznatiji kao matematičar i fizičar, ali se pouzdano zna da se bavio i hermetičkim naukama. Svi znamo da je za sobom ostavio fundamente onoga što se danas naziva njutnovskom fizikom, ali manji broj nas zna i da je pokušavao da iste rezultate postigne i u oblasti hemije to jest alhemije.
Možda nije naodmet spomenuti i činjenicu da je Njutn kao siromašni student na jednom vašaru kupio tanku knjižicu. Kada ju je otvorio ništa nije razumeo, ali ga je ta knjižica naterala da počne da uči trigonometriju. Bila to knjižica o astrologiji.
I decenijama kasnije Njutn je svoje aktivnosti ravnao po kretanjima planeta. Iako nije voleo da o tome priča bio je zaokupljen alhemičarskim procesima i veoma razočaran zato što mu nisu polazili za rukom.
U njegovoj biografiji pronalazimo i da je patio od hronične nesanice, pogotovo u proleće ili leto. Tada je noći provodio u laboratoriji.
Iako se jako trudio nije uspeo da postigne spektakularnije rezultate u ovoj oblasti. Što možda i nije tolika šteta za čovečanstvo uzimajući u obzir sve ostale njegove naučne zasluge.