Tehničko pitanje

Volim ovaj server, nema sumnje. I volim kada rasporedim postove, pa mogu da odem, a ono se sve štampa samo...
Ali sada imam problem.

Ne znam gde da denem jedan post. Nije za tajnovitost, niti da ide kao obična priča. Ne spada ni u one trenutke kada se posipam pepelom po glavi, a daleko bilo, nije ni za neku alegoriju... Čitam, gledam i nisam pametna.

Mislim na tekst o onoj večeri kada se na nebu sklopila velika bikvintilna zvezda, a skinhed iste tolike veličine je stao ispred skca. Kada sam se okrenula, i posle ima dosta toga o haotičnom stanju mog mozga i nekim blokovima koje sam baš tih dana pokušavala da skinem sa srca, učeći magneto-terapiju.
A skinhed je stajao ispred skca.

I mislim upravo i tačno na taj tekst pod naslovom "Dripac - džukac". Onaj što mi stoji u draftu.

O tome kako sam dobila sve, uzela sve.
I otišla.

Mada sam hodala malo teže.
Sa osmehom na licu.


I gde sada da denem tu priču o noći punog Wesak meseca, kada su svi moji principi bili zbrisani u trenutku, ali otvoreno, udarno, direktno.

Samo ti razumeš kolika je moja sramota.
Kamui, samo ti znaš koliki sam ispala dripac-džukac.

Tamo na Henan planinama odzvanjao je smeh kaluđera. Tamo na kapiji Šaolin manastira upravo je bilo prikucano saopštenje da je meni zabranjen ulaz u ovoj, i svim sledećim inkarnacijama.
Da mi je zabranjena kako neidan tako i weidan praksa u bilo kom obliku, da mogu da se slikam kada mi bude potreban wei chi, a da jin mogu samo da sanjam.

I pisalo je kako treba sebi prste da odsečem kad god me uhvati želja za pisanjem i da obrišem one rečenice kako ga učim salsu tamo u blokovima, na blokovima... i da se osetim vrlo malom, upravo onolikom kolika mi je stvarna veličina.

Ali i da nisam mogla da sklonim osmeh sa lica.
Smrdljivi senjački džukac.

I gledam one rečenice kako ulazim u poslednju devedesetčetvorku i nosim nešto što je ništa u srcu.

I kako na sledećoj stanici ulazi Kamui i seda do mene. Kako se naslanjam na njegovo rame, mada je vrlo neudoban i idemo dalje.

Na nebu je ogroman Wesak pun Mesec, a u meni osećanje da nikad nisam bila toliko daleko od Henan planina.
Nikada toliko prazna.


I još je pisalo kako su nas kod bloka 70 dočekali klan Wu i porodica Šeng. Ma mislim... bilo je krvavo. Kamui je pokušao stilom pijanog majmuna, a ja sam primenila sve osim stila ždrala, svih osam brokata i Đin i... džabe.
Sa krova susedne zgrade poskakala je čitava ekipa škole Peng. A ni Kamui ni ja nismo tako uvežbani za stil zmije.
Nismo imali šansu, ni trenutak da se organizujemo.

Ali devedesetčetvorka je krenula dalje i tamo preko reke, pa uz Senjak oboje smo i dalje ćutali.
Sami na svetu.




Ne, u stvari, suština priče je bila u tome kako sam skidala blokove sa srca, ali da neke blokove ipak nameravam da ostavim.
One novobeogradske.


I posle...
Odlučila sam da se vratim.
I da obrišem taj tekst iz drafta.