Pages

Monday, December 30, 2013

Astrološki aspekti decembar-januar 2013.-2014. - desetak dana pakla


Gužva je počela čim je Mars ušao u opoziciju Uranu (sirovina protiv šizofrenika) 25. decembra i ovaj aspekt je još uvek vrlo snažan sledećih par dana i svaki put kada ih kvadratira neka planeta iz Jarca.
Zatim je išla superiorna konjunkcija Merkura sa Suncem 28.-29. (spaljen um, smračen um) koja se odmah nastavila kvadraturom ove dve planete sa Uranom (povređen i smračen ego protiv šizofrenika).

Ponedeljak znači početak nekoliko dana kvadrature između Marsa i Plutona, užasno opasnog aspekta (sirovina protiv naoružanog psihopate), a onda u utorak nastupa Merkur ulazeći u konjunkciju sa Plutonom (otrovan jezik ili gadna eksplozivna šaka) i sa onim ranije narečenim Marsom zajedno pravi T kvadrat bacajući nedostajući ugao na 12.stepeni Raka. Neki će doživeti prosvetljenje, a mnogi će zaista doživeti prosvetljenje kada ih neko drugi prosvetli pesnicom u glavu. Dobro, nije sve tako crno, neke nove stvari biće rođene iz ovih aspekata, a neke će procvetati pošto su počele svoje buđenje još tamo u junu i julu.

Pa, zatim... 1. januar u 11:14 AM po Griniču eto nama mladog Meseca na 11. Jarca, pa tačno u konjunkciji sa Plutonom (ponovo eksplozivno, ovog puta osećanje). Zbog ovoga je ceo januar obojen tim aspektom.
Serijal paklenih dana završava Sunce kvadraturom sa Marsom 2.-3. januara (ego manijak protiv sirovine), mada će uticaj trajati još par dana.

Biće svađa, šamaranja, tuča, eksplozija u svakom smislu i krvi do kolena. Sa druge strane istovremeno dešavaće se i neke čudesne stvari (evo upravo osećam i jedno i drugo).
I naravno, odmah zatim brže planete će 5. januara napraviti opoziciju sa Jupiterom (uzvišeni duhovni vođa) pokazujući nam kako da ipak balansiramo naše poslove i odnose na civilizovan i organizovan način (za neke ipak prekasno).

Uz te divotne aspekte, a imajući u vidu da je dispozitor ovog jako nervoznog Marsa baš retrogradna Venera u Jarcu biće pokušaja podgrevanja starih ljubavi ili reanimacije polumrtvih postojećih, ali džabe.

Sve ovo je inače samo mala generalna proba za onu veliku predstavu sa pevanjem i pucanjem koja će se pokazati krajem aprila.

I tako je, upravo se dešavaju neke vrlo nefer situacije, ali kada Mars krene retrogradno 1. marta pa sve do negde kraja maja kolo sreće ima da se okrene.

Zato usporite, ne nervirajte se i kada ste u nedoumici da li da da ili da ne - nemojte. Odgovor je ne.






Sunday, December 29, 2013

Sun Cu Umetnost ratovanja



I za kraj decembarske nedeljne borilačke škole maestralno urađen film o Umetnosti ratovanja Sun Cua.
Nešto što čitam s vremena na vreme, da nikako i nikada ne zaboravim.







Friday, December 27, 2013

Ova zima



Ipak smo malo odrasle ove godine.
Ima pomaka.




Više ne kuka za lizalicama, sada joj pogled brzo prelazi na bolje stvari.




Tamo pozadi, gde ja lovim poslednje parče čokoladne alve, a ona orasnice, susamnice i ostale ice.



I suvo voće.




I naravno, šećerno voće na štapiću, i morala je i šećernu jabuku. Poslednjih godina su im bolje, kiselije jabuke, u moje doba su uvek stavljali zlatni delišes, što se uopšte nije slagalo sa glazurom.




I žele bombone, pa gde to da ne uzmemo... I tako mi ode hiljadarka za bezveze. A onda mi zakuka da nije u  redu da ne kupim i kokice. Neke stvari nikada nećemo prevazići.



Bila je  ovo naporna godina sa periodičnim navalama ludila, onda kada sam se ja spremala i subotama i nedeljama u zoru da odem da radim i njena odlaženja u jednu školu u 7 ujutru i vraćanja iz druge škole u 9 uveče. I mislim da je zaslužila. Ispod svake jelke čekaće je po par poklona, onako sređenih kako ona voli.




I jelke su ove godine bile samo moj zadatak, mada sam i ja to to jedva stigla. Od nje sam u prolazu mogla samo da slušam usrdne molitve tipa - Gospodu se pomolimo... Daj nam o Gospode barokne koncerte đuture, Vivaldija i Hendla, pogotovo onaj deo sa hanoverskim knezom, a sakloni nas o moćni Gospode od baroknih svita i sonata, i Baha. Slava tebi Gospode, slava tebi...
I u tom smislu. 

- Sunce, zar ti nisi budista? Ono - praznina, ništa?
- Ma pusti... Pusti.




I u tom duhovnom raspoloženju, gde su se spominjali i tipovi rečnih obala, orogeni pokreti, keramika u neolitu, klasifikacije u književnosti i polipeptidni lanci samo me je udostojila kratkog i površnog pogleda koji je govorio radi šta god hoćeš do raspusta. I još je govorio - šta god uradila, to ne valja. Ja to radim bolje, ali nemam vremena.



Ova vodena zmija je dobro prošla. Ostaje nam da vidimo šta se dešava u godini drvenog konja, ali kako sam već ovih dana bukirana za sve termine od 9. januara pa do tamo... lepo se najavljuje. Da ne pričam o tome kako sam zbog borilačke proslave ispomerala klavirštimera, pa kako treba da ponovo idem u Tehnomaniju, pa da secam od Kineza, pa imam i zubara negde pozadi glave...
Želim da makar ove prve dane provedemo u miru.



Thursday, December 26, 2013

Sandale


Standard, odem po drugi boken (sad sam spremna i za te doživljaje), a onda mi usput samo dune da si kupim sandale. Šta - decembar? Pa valjda je ostalo nešto. Neke stabilne, na platformama za gazanje po gradu.
I tako krenem.. Od Mileševske se probijem negde kod Đerma, pa niz Bulevar, pored Kumanovske gde sam radila do prošle godine, pa do Resavske. Naravno, prizor žene koja nosi mač uvijen u neke kese, a tvrdi da je unutra garnišna za zavesu i koja poletno traži sandale po prodavnicama ume da izazove podozrenje, nije da ne ume... No, nema bre. Nigde ništa.
Uletim u 25, pa se vratim do Kalenića (ah da, usput sam se setila da je trebalo da pokupujem  štošta na pijaci, a ne da se dokono šetam) i tu, o gle čuda, nađem sandale, idealne, pravi nagib, prava boja, prave platforme, ali broj 40, a treba mi 38. Cvrc.
 




I onda ništa, kese, torbe, kese, roštilji. Usput, bočno, nađem za Mili hiljaditi poklon za NG i pravac kući.
Kad ja na stanicu...




Počela sam da se smejem. Znam ove levo su od pretprošle sezone, jako neudobne i nekako plastične.




Ove druge nisam dobro ni pogledala, ruku na srce, jer je ovo još desnije moja trola. Ali ima nekog sinhroniciteta, nije da nema mislila sam vozeći se kući.



Uvek ima, samo treba jako poželeti.



Tuesday, December 24, 2013

Pitina deca


Ma ko kaže da su dve žene u kuhinji čisto zlo?
U stvari, otkud znam. Možda su dve zlo, ali tri su čista poezija.
I to tri različitih generacija, hormonalnih statusa, stilova, razmišljanja.
Ali istovetnih mitohondrija.

Plava, smeđa i riđasta.
Slovensko, alansko i keltsko nasleđe.
Ova poslednja direktno vuče korene od neandertalaca.
Ali je kooperativna, makar danas.

I svaka secka, muti, mesi, filuje, sređuje, ukrašava svoj deo posla.
I svaka svakoj savetuje.
I svaka se svakoj smeje.

I onda pozadi jedne vidim pokojnu baba Joku (jeste onu što su joj izrasli treći zubi i što je prebacila preko sto godina).
I lepo vidim kako joj baba vodi ruku i mozak, i umesto nje mesi testo.
A onda se iza mene pojavi tetka Divna i samo mi šapne - Jednu šaku mlevenih oraha u podvarak. Iza se postavi baba Katarina sa onim njenim čuvenim da žena mora da zna sve da radi u kući kako bi mogla da kontroliše služavku, i Bosa koja neopevanom studioznošću ređa ultratanku 16. koru na doboš tortu (ta je znala nanotehnologiju), i Brana koja je u stanju da izmisli redove i redove maleckih, slasnih, ma božanstvenih sitnih kolača (malograđanskih). I sa druge strane staje gromovita Jelka sa alhemičarskim majstorstvom da od ničega napravi nešto, od klin čorbe, od ostataka proje i luka, od snega i planinskog vazduha, od stvarno ničega, od praznog kosmičkog prostora pun sto i da još ostane, i baba Borka koja mi satima drži predavanje kako kroz razvučenu koru za pitu moraš da možeš da čitaš male oglase, a da se ne pocepa.
I ponovo pravim pitino dete.
Od mog rebra.
Od mog srca.
I Olgica i Koka, Darinka, Ljilja i Mira, Desa, svi oni vojvođanski jastuci od kiselog testa, oni seljački snovi, mitske tvorevine. Šporeti na drva, isterivanje mačke koja se zavlači skroz ispod i kereći gladni pogledi kada se poređaju ispred letnje kuhinje. Pocepana boranija od koje pravimo brodiće, celu nepobedivu armadu tamo u kanalima iza svinjca i kokošinjca. I tegle sa slatkim od belih trešanja sa puno limunovih kriški, i sulc, i kitnikez, i pravi gusti pekmez.
I Sofija, dobra žena koja stoji iza nje, i pokazuje joj kako se pravi maestralni pindžur, i kako se preživljavaju gladne godine, ali uvek uz ispoliran escajg i kristalne čaše na stolu. Sofijinih sedam sestara koje donose novu melodiju u našu kuhinju.

Muziku mitohondrija, iskonske snage, ženskog ATP-a.
Pravimo, hranimo i pevamo.
Kroz vekove.






Sunday, December 22, 2013

Knjiga Pet prstenova - Miyamoto Musashi


U okviru ratničkog obrazovanja u nedeljnoj popodnevnoj školi danas je na redu audio izdanje Musašijeve knjige Pet prstenova. Inače, kapitalnog dela za one koji hodaju borilačkim stazama.

Razmišljam već duže vreme da snimim ovo na plejer i puštam sebi noći.
Neke stvari ipak moraju da se znaju napamet.

A štampana verzija na srpskom jeziku može da se pronađe ovde:
http://www.scribd.com/doc/15902939/Miyamoto-Musashi-Pet-krugova-prstena







Thursday, December 19, 2013

The outside world is black and white



Uvek imaš opcije.
Uvek neke putanje.

Slobodan je izbor.
Samo što zahteva da pored pameti imaš i mudanca.

Tako sam joj rekla i sve okrenula na zezanciju.
Kupiću joj deset pari gaća. Kvalitetne pamučne, original Arilje. One ženske padobranske. Uvek se dobro prodaju. I zdipiću negde kartonsku kutiju.
A onda nas dve idemo na Zelenjak. Ovih dana, klimatski su sasvim ok. Ima i gorih.

Ja ću da se uglavim u neki mračni ugao u svojstvu obezbeđenja ako se stvari otmu kontroli, a ona ima da radi.
Prvo treba da postavi svoju kutiju tu gde je teritorija već zauzeta.
Drugo treba da privoli bilo kog prolaznika da išta kupi od nje.
Treće treba da u 7 sekundi pokupi svoju kutiju i gaće i pretrči na donji deo ulice. Na granicu između Starog grada i Savskog venca, pošto komunalna policija još uvek nije svesno evoluirala, ergo ne ume da izvede akciju na obe opštine simultano.
Idemo od 9 ujutru do 9 uveče, a onda ćemo da kupimo hranu za pare koje je zaradila.

Sve je u opcijama.

When I try to sleep at night
I can only dream in red
The outside world is black and white
With only one colour dead



Mediba je svoju karmu pošteno odradio. I nije se predavao. Nikada.
Iako je bio crnac.

Sa diplomom ona vredi više od bilo koje mlade bele damice, čak i ovako traljavoj državi.
Sa diplomom ona je na vrhu.
Bez diplome samo je još jedna bedna Ciganka.
Zanosna Cigančica koju bi svaki rado.
Ali je ne bi upoznavao sa roditeljima.
Gadna Ciganka u srednjim godinama koja mora da se bori kao lavica da preživi.
Matora Ciganštura, nikad uvažena gospođa staramajka.

Takvo je to pleme. Prljavo, dronjavo, sklono krađama, svađama, glupostima.
Nema od njih ništa.
Samo smrde.
Niži ljudi.
Niža rasa.
Naši crnci.

Samo sam okrenula na zezanciju, na procenu opcija.
I više je nisam dirala.
Ništa više nisam pričala dok je bila u bolnici.
Ni zucnula kada je izašla. 

A ona je moje dete, jedno od moje dece.
I uključila je mozak.
I rekla mi je da nema potrebe da bacam pare na gaće.
Makar bile i one valjane ariljske.

Ustala je rano u ponedeljak, doručkovala, sredila se vrlo uredno i picikato.
Skupila mudanca.
I otišla u školu.

A srce joj je radilo ovako.




You can blow out a candle
But you can't blow out a fire
Once the flames begin to catch
The wind will blow it higher



Ona je moja Nedeljka, moja Kraljica od Sabe.
Moje dete.
I znam da ume da se bori.


Tuesday, December 17, 2013

Mladi princ



On je toliko nepismen da se više ne uzbuđujem.
Ne smejem se.
Ne nerviram.

Brišem njegove poruke redovno, sramota me je ako ih neko drugi slučajno vidi.
I pita.
Ko ti je ovaj?

I on nedeljom redovno gleda neku seriju o četnicima.
I patriota je.

A ja sam demonska žena.
Koja ne veruje ni u šta.
Samo u fiziku.
I gravitaciju.
I starenje.

On voli moje lice.
I telo.
Sa svim ožiljcima, sa svim flekama i modricama.
A ne bi trebalo.

Meni je interesantno njegovo telo.
Skoro dečačko.
Uvežbano za borbe do smrti.

I sluša neke Božemesaklonidobićuprolivodovogpatetičnogarlaukanja muzike.
I kada se zbuni ne ume da izgovori prostoproširenu rečenicu.
Ali mi nezbunjivo ostavlja koordinate.
Da znam gde je prošao.
Kako se kreće ka meni.
I kada da ga očekujem.

Blue boy.
Brišemo jedno drugom krvave usne.
Krvave noseve.
Nameštamo zglobove.
Mozgove.

Suluda kombinacija.
Uzbudljiva kombinacija.





Sunday, December 15, 2013

Miyamoto Musashi u nedeljno popodne



Imala sam dobar osećaj.
I to pre čitanja Pet prstenova.

Vežba se sa dva teška mača istovremeno.
Posle toga sve je čista poezija.

Kao i ručak danas i tart od limuna dok gledam jako dobro ispričanu Musašijevu životnu priču.
Nešto što nikada ne može da mi dosadi.









Friday, December 13, 2013

Taksonomija



Domen: eukarija
Kraljevstvo: animalija
Filum: kordata
Pod-filum: vertebrata
Klasa: sisari
Red: primati
Familija: hominidi
Rod: Homo
Vrsta: sapiens






Dvonožnost je zahtevna i rizična strategija. Ona podrazumeva preuređenje karlice u instrument koji nosi punu težinu. Da bi se sačuvala potrebna snaga, kanal za rađanje u ženke mora biti relativno uzan. To ima dve veoma značajne neposredne posledice, kao i jednu dugotrajniju. Najpre, to znači da je svaki porođaj veoma bolan za majku, a opasnost od smrtnog ishoda uvećan je i za majku i za bebu. Štaviše, da bi bebina glava prošla kroz tako tesan prostor, mora se roditi sa mozgom koji je i dalje mali - dakle, dok je beba još bespomoćna. To podrazumeva dugotrajnu brigu o detetu, što opet ukazuje na čvršće vezivanje između mužjaka i ženke.

Kratka istorija bezmalo svačega
Bil Brajson

Wednesday, December 11, 2013

Monday, December 9, 2013

Lica



Nedelja prepodne i tema - Svi na jednog.





I izvukao se.




U suštini najviše pomaže onaj koji zadaje najveći vektor sile.




Ali je opuštenost u tim trenucima najveći prijatelj.




Naravno, ekipa sa kojom živim toliko dugo.




Na onom šalteru tamo ubiše čoveka, ali na ovom volim da se vidim, pošto je to jedino valjano ogledalo u sali.




Da, opuštenost. Ali... ajd se ti seti toga u kritičnom trenutku.




Pa da.





Volim da ih snimam dok ne gledaju. Volim njihove izraze.




I sledeća lekcija kako koristiti ruku drugog napadača u sopstvenu korist.






Osmeh je zbog bureka pre neki dan. Samo što nismo izazvali diplomatski incident zbog toga, ali sve za vruć i mastan burek.





U krugu je bilo najgore, kao u osnovnoj školi. Prvo te guraju i bacaju, a onda počinju udarci po glavi.




Normalno, važno je proveriti stanje šminke i kose u svakoj situaciji.





A ima nas sa raznih strana.





Neki ozbiljni trenuci mlaćenja su ipak zabeleženi.




Ali ja sam gledala da ih izbegnem.




Standardna ekipa.




I jedine ženke u čoporu tog dana.



Jedan od naših omiljenih nefilima se sve vreme zevzečio, ali žene treba da se štite i sarađuju.



Dve izdržljive ženke.




I glavna ekipa. Ko mi od naših instruktora do sada nije pustio krv, ispomerao kosti i ostavio trajne fleke od modrica ništa nije uradio. 
Ali bili su vredni i svako je ostavio svoj trag.




I to je to.
Guslar ponovo dolazi, a ovog puta pokušaću da izbegnem natezanje konopca.

Posle je Sunce nekako bilo blago, gotovo prolećasto.
Ili se to meni čini.

A možda sam i u pravu.



Saturday, December 7, 2013

Svi na jednog



Plavi mi prilazi iza leđa, računajući da ga ne vidim, pošto gledam visokog kako natovarenog ranca prolazi ulicom sa druge strane.
Pokušava davljenje, pokušavam bacanje, ali stajemo u istom trenutku pošto nas saobraćajac zainteresovano posmatra.
Prelazimo ulicu i spuštamo se ka Sarajevskoj.

Na ulazu se probijam pored ona dva nefilima koji standardno tegle ogromne torbe. U sali raspakujemo oružje i nabacujemo na gomilu.
Biće interesantno.
Biće klanja.






Thursday, December 5, 2013

Dogovor kuću gradi


Dodeljujemo zaduženja.
Nešto što se podrazumeva.
I onda moja olovka preleti preko stola pravo u njegovo lice.
A onda njegova stolica poleti preko stola pravo u...
Ali se izmaknem na vreme.

Uvek ista priča.
Idemo i vratićemo se.
Što pre to bolje.







Monday, December 2, 2013

Stalker



On je bio svuda.
U meni.

Uporan i pažljiv.
Lovac.

Pustio me je da se opustim, da ne shvatim, da mi ne dopire.
Prijateljstvo.
Dugo.

Posmatrao me je celu zimu i celo leto.
I tek tada počeo.
Neobavezno, bez zadnje namere, sa zadnjom namerom.
Uz krv i povrede.
Uz zagrljaj.
Prijateljski za početak.
Samo za početak.

Noću ga osećam.
Noću on mene sanja.
Svuda.
Na svaki način.

Danju
neobavezno.
Ali mora da me zagrli.
Prijateljski.
Da njegove ruke budu tu negde oko mene.
Da me posmatra preko puta.
Da manevriše ka meni.
Slučajno.

Da mu pripadam.






Možda je vreme da se prepustim.



Tuesday, November 19, 2013

Još neko?



Sredim ja tako kičmu negde u sredu, odem na roditeljski u Mokranjac u četvrtak i shvatim da mi treba kran kako bih ustala sa stolice posle sat vremena mahom nebitne priče. Jedva dobauljam do kuće.
U petak se izbezumim i taman kad sam odlučila da blaženo odležim vikend Mili utrči u kuću sa zahtevom da u subotu ja utrčim na banjičku pijacu i donesem joj najveće i najšire muške crne gaće (aka šorts), ali sa jakim lastišem, jer "fizikantkinja" više neće da je trpi u trenerci.
Sa neopevanim bolovima spremim se kao čovek u subotu i taman ja na vrata a ono Mili u kuću, izbezumljena, sleđena.

Nedeljka je pokušala da se ubije.
Dva puta.

Prvi put je popila dve table bensića (koje njena majka rekreativno koristi), a posle ispiranja želuca i vraćanja kući, i taman kad je majka na pet minuta otišla do prodavnice, uzela je nož i isekla se tri puta na levoj i dva na desnoj ruci. Krv na sve strane, hitna pomoć, previjanje i prebacivanje na Psihijatriju za decu u krugu Kliničkog centra.

Nas dve idemo do pijace, pa produžavamo u posetu. U troli prvo meni kreću suze, onda njoj. Dodavanje maramica, krijemo se da nas ostali ne vide. Mili joj bira voće, slatkiše, budalaštine.
Kičma me ubija na Autokomandi. Skršiću se.

Mili se preslišava moj tekst za časopis o pregledu za sledeću godinu. Venera je prva uletela od 14. do 18. i najavila ono što će se dešavati baš oko Nove godine, a onda cela sledeća ide rokenrol, pogotovo u aprilu.
Mene toliko boli da želim samo da legnem, na pamet mi ne pada da vrtim tranzite po glavi.
-Misliš da će uspeti da se ubije sledeći put?
-Nemam pojma, veruj mi.

Ramišljam o uzroku. Bila je na Goliji sa školom, neka biologija za vikend, neko istraživanje. Ok. Možda joj je neko nešto rekao, možda ju je neko polomio od batina, možda silovao. Možda sve kombinovano.
Pitam Mili šta bi ona radila u toj situaciji, daje pravi odgovor, samo što je ispravljam u vezi tuširanja. Nema tuširanja, brišu se dokazi.

Kako ulazimo u dr. Subotića pokazujem joj olindranu tablu Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu, a ona se smeje.
-Mene ovde nećeš videti, naći ću sebi pravi medicinski fakultet, a ne ovu bedu.
Želim joj sreću.

Stojimo ispred vrata, čekamo da nam otključaju. Sestra nas vodi kroz hodnike, sve je čisto, sasvim lepo za jednu dečiju ludaru. Osoblje je potpuno normalno, što je potpuno nenormalno za ustanove te vrste.
I otvara nam vrata.

U tom trenutku više ne mogu da kontrolišem suze.
Vidim joj ubogaljene ruke.
Grlim je.
Ona je moje dete.
Jedno od moje dece.
Plačemo.
Svi redom.








Izabereš tako gadnu karmu da ti otac bude beo, a majka crna u jednoj dronjavoj zemlji, pa guraj.

Ili ćeš proći ili se skršiti.
Možda ima neke mudrosti i u tome da budeš skršen.
Više puta.

Ja u međuvremenu čekam da mi još neko sedne na kičmu, pošto nije skroz polomljena.
Ali malo mi fali.

Friday, November 15, 2013

Trijumf volova



Samo ga je nekako poduhvatio i podigao. Pokazivao je to ranije, ali ja nisam obraćala pažnju. Nije ni bilo bitno. Moja naučna fantastika je da podignem dete starije od 4 godine, a ne muškarca za najmanje toliko težeg od mene.
Preneo ga je par metara i zavalio na susedni zid odakle je ovaj skliznuo na beton gde je dobio serijal šutiranja.
Glava, rebra, bubrezi, redom.

Letos je bilo... interesantno.
Letos je bilo za dlaku.

Nekako u to doba pričala sam joj i pokazivala kako je radila velika Dama, gospođa fon Rifenštal. Prošle smo kroz sate i sate snimljenog materjala. Zanimala ju je fotografija, taj starogrčki san o čistoti, o snazi. Na to se nadovezala priča o nacizmu, o bedi koja je iz želje za boljim životom izrodila monstruozne godine.
Par meseci kasnije gledajući partijski skup u Areni prva je ushićeno pokazala prstom na ekran i rekla vrlo ozbiljno da je ovo bio posao za Damu. Osetila je istu energiju.
Onda se okrenula ka meni i znala sam da je shvatila da su ovo trenuci kada se dešava transformacija, kada stvari mogu vrlo opasno da se deformišu... ili isprave.

A leto... i svi oni mamlazi o kojima sam sporadično slušala i sporadično pratila šta rade su se ukazali ispred mene, ispred nas.
Sve te sitne boranije, nacionalno ostrašćeni, ekonomski neupućeni, žive vatre sa malo mozga, mnoge stvarno sitne boranije zeznute činjenicom da imaju po više velikih ega i po manje apostola te se nikako ne daju udružiti (za sada i na sreću) počele su da iskaču.

Par doživljaja stvarno za dlaku gde gledam kako se moji u trenutku raspoređuju u formaciju ubacujući u zaštićene delove nas fizički manje ili manje sposobne. Par doživljaja gde tamo neki vođa planira vrlo otvoreno da iskoristi mene kao jedinu ženku u suparničkom čoporu ne bi li počeo haos.
I kako je narečena ženka vrlo obazriva i uspešno zaobilazi eksplozivne situacije.

Nikom nisam ispričala, nikom zucnula.
I vladao je vrlo osetljiv mir.  


Ne znam kako se prepoznaju, meni su svi isti.
Valjda po majicama, po tetovažama. Možda imaju neki tajni pozdrav, boju duksa, jakne, šta li.
Možda se znaju sa stadiona, iz kafana, podzemnih prolaza.

I lagala bih kada bih rekla da sam sa dolaskom jeseni potpuno zaboravila.
I da sam htela ne bih mogla.
Skladište oružja, racija, hapšenje. Nisam verovala, sa njim sam odrasla.
Nisam verovala, držao je to sve tu blizu, mogli smo da se razletimo na sve strane.
Nisam verovala i onaj drugi za kog sam mislila da je potpuno bezopasan, a znala sam ga sa druge strane, bio je sa njim. Proveravali su me. Koliko znam, ili ne znam.
Sitne boranije napunjene testosteronom.

Ali želela sam da zaboravim, da ne vidim, da me ne dotiče.
I uopšte mi nije bilo jasno zbog čega se sve desilo.

Vraćali smo se zajedno, pričali, smejali se.
Hodali blizu jedno drugog, prosto je falilo par sekundi ili par milimetara da me zagrli, onako neobavezno, kao prijateljski.
I likovi su izleteli pred nas.

To su trenuci kada nemam vremena da razmišljam, da unesem svest i sa njom strah.
Praznina u kojoj vreme usporava.
I sve stoji samo se ja krećem.
Samo se nas dvoje krećemo kao u koreografiji.

I nema krvi, ničeg na nama.
Oni leže, jedan se ne pomera.
Nastavljamo do prometne ulice.

Na svetlu me gleda, moje lice i ruke.
Nema ničeg.
Ni na njemu.
Proverava kako dišem.
Dišem.
Hodamo.
Počinjemo da se smejemo.

Na vlažnim pločnicima razliva se svetlo semafora.
Ali nema krvi.
Ne naše.





Plaši me ono što sledi.
Budućnost.

Monday, November 11, 2013

U sazvežđu orla



Nekada se zodijački znak škorpije zvao orlom.
I zna se ta stara priča kako škorpija postaje orao, pa feniks.

Ovo su dani kada moji omiljeni muškarci i žene slave rođendane.
Priča o transformaciji.
Priča o tome kako se uništi staro da bi se rodilo novo.

Stara priča.
Jedina moguća.







Tuesday, November 5, 2013

Pozdrav




Posle 9. otvara se taj vremenski prozor od 32 dana kada treba da odradim neke stvari.
Pomračenje tropski u Škorpiji to uvek znači jednu stvar - neko mora da skonča da bi neko drugi disao.

I biram sivo odelo, ispod bela košulja.
Tamno plavu kravatu ostavljam nezavezanu ispod sakoa.
Ravne muške cipele.

I rukujem se sa Šengom.
Desna ruka.

Ona u koju je dan pre izbrojan novac i uručeno sudsko rešenje.
I koja je zaustavila kiseo osmeh strane koja gubi.
Moja zemlja, moje kuće.
Ruka je čekala zvuk papira.

I ista ruka koja se rukuje u novom danu.

I ona koja dan kasnije baca grumen zemlje iza jedne žene.


Parcijalna su pomračenja, ali mnogo gadno padaju.
Ili mnogo dobro.










Sunday, November 3, 2013

Put do srca



-Mrtvi ljubavnici se najduže pamte, reče žena sa Mesecom u Škorpiji muškarcu sa Suncem u Škorpiji.
-I najviše vole, odgovori joj on.

Onda su izvukli mačeve i počeli.
Njena desna ruka, ali je uvežbana i za levu.
Njena slezina, njegova jetra, njena materica.
Njegova creva, pa želudac, pa na gore.

A zna se - put do srca vodi preko stomaka.






Thursday, October 31, 2013

Možda



Duša može biti ubijena mačem. (Josh. 10:32).


Moguće.
Ali samo ako se dovoljno vežba.
A i malo pažljivije čita Biblija i obrati pažnja na valjan prevod.

U originalu piše:

I Gospod predade Lahis u ruke Izrailju, i on ga uze sjutradan, i isječe sve oštrijem mačem, sve duše što bijahu u njemu, isto onako kako učini s Livnom.
(Knjiga Isusa Navina 10:32)

A to ipak nije isto.

Prvo: Josh nema u Bibliji, niti se brojka poklapa sa bilo kojim Jeremijom, Jezekiljem, Joilom, Jovom, Jestirom, Jezdrom, bilo kim na slovo J.
Drugo: Joshua se tradicionalno na srpski prevodi kao Isus, te je "originalno" ime Isusa Hrista Joshua ben Ravi.
Treće: Josh je Knjiga Isusa Navina koja u Bibliji ide odmah po Mojsijevom petoknjižju.
Četvrto: Ne piše to nego piše ono kasnije citirano.

I peto i najvažnije: Koliko neko treba da bude glup pa da ne proveri?

Ja znam da je za ego najteže kada te iseku sopstvenim oružjem.
Zato mi je to i omiljena disciplina.
Zato mi je Biblija i omiljena knjiga.
I redovno joj se vraćam.

I vrlo pažljivo je čitam.

Možda bi mač i mogao nekom da iseče dušu, pogotovo ako se taj neko ne razume u duh jezika i njegovu promenu sa vremenom, ali mozak u radnom stanju izgleda da može da poseče sve.



Wednesday, October 30, 2013

Nedelja


Samo obična šetnja




dok upijam poslednje sunčane dane.




I gledam realne jabuke na realnom drvetu.




I ulice u mom kraju




koje toliko volim.




Neke dobro poznate kuće




i dvorišta




gde gaje čudesa.




I ponovo kroz šumu




i pravo u magično svetlo.



Monday, October 28, 2013

Saturday, October 26, 2013

Kala Bhairava



Danas.
Svaka dijamantska sekunda.

Ne gubim vreme,
ne ubijam vreme,
dragoceno vreme,
jedino što imam.







Thursday, October 24, 2013

Vraćam se posle pomračenja



Za tih mesec dana pauze trebalo je odraditi i neke druge, a manje prijatne stvari.
I shvatila sam koliko je lakše mlatiti se i biti polomljen fizički, za razliku od psihološkog lomljenja.
Ali dete je prioritet.

Gledam sebe na snimku i sve mi se čini kao da je S. ovo snimao pre hiljadu godina, a ne proletos.
Nedostaju mi.






Tuesday, October 22, 2013

U ciganskim kartama




-Ne razumem kako. Znam sve spredove, ovde nešto nije u redu i što je najčudnije kod tebe se stalno ponavlja, a to je...
-Statistički nemoguće.
-Tačno tako.
-Otvara ti se slika  iz paralelnog svemira.
-Još samo da poverujem u to...
-Ok, ti onda nemoj da poveruješ u statistički nemoguću stvar i sve je sasvim u redu.







Sunday, October 20, 2013

Dok ja vamo tamo...


... nek ide nešto lepo.






Pošto sam dan posle slave u šumi, naravno.
(Uspeli smo da sabijemo goste na 1 dan.)




Što mi je ostavilo sasvim dovoljno vremena da razmišljam o mojim omiljenim temama, kao što su starenje i smrt.




I u povratku potamanim sitne kolače, pošto sam naravno preterala sa čokoladnom tortom sa ulupanom pavlakom i višnjama.


.

Ok, bajadere su standard, pa za njima kuglice sa orasima i susamom, pa kokos štangle pokrivene šećernim prelivom sa limunom, onda čokoladne kuglice sa rumom (tih mi nikad nije dosta)... Pa ide nešto jako interesantno, iako nisam pobornik te vrste kolača. Pravila ih je moja majka i unutra ude čokoladna bananica, a okolo je neka kombinacija sa ratlukom. Ukus je jako lep, unatoč očekivanjima. Pa engleski keks koji je kombinacija kornfleksa sa suvim grožđem i još koječim u matriksu od meda i šećera. Kao neka vrsta bonžite, samo što je bonžita beda i tuga za ovo bogatstvo ukusa (i plus bez glutena). Pa idu naše interni baba Sofijini kružići od keksa sa suvim voćem i komadićima žele bombona, pa sve uvijeno u čokoladu. (Sofija ni sanjala nije da ću masu njenih ideja, od kojih su neki majstorski recepti za slanu hranu, koristiti godinama kasnije. Gospođa Sofija je inače moja bivša i pokojna svekrva i ne dam joj da umre u sećanju njenog jedinog ženskog unučeta. Ženska linija i mitohondijski dnk mora da nastavi tok bez prekida). I na kraju rafaelo kugle, sa sve onim sferičnim unutra, pa fil i u filu lešnik. Sve po PS-u. To kuglanje tih sfera je trajalo, ali se i isplatilo.
U odnosu na kupovne ili poslastičarske komplete sitnih kolača ne može ni da se meri. Svaki komad ima svoj ukus, svaki čokoladni preliv je drugačiji. A ne ona fora jedem mleveni keks sa umešanim margarinom i sve poliveno rastvorom zvanim šećerna tabla. Ovde je svaka vrsta poezija.

Ovo je išlo na tri poslužavnika i sa tortom je ispalo sasvim sasvim ok.
Moj deo posla je odrađen.
U stvari deo dela mog slavskog posla.


Friday, October 18, 2013

Boswellia



Sutra mi je slava, pa se sve nešto razmišljam dok biram vrstu tamjana, a onda pronalazim...














Monday, October 14, 2013

Evaluacija



Prvo je trebalo izdvojiti frakciju namenjenu meni.




A onda se baciti na procenu.
Elem...




Ova BIO čokolada je sa mlekom, kako joj i ime kaže. I sasvim je ok... za mlečnu čokoladu. Mleko inače unuštava polifenole iz kakaoa, tako da onaj koji preporučuje mlečnu jer je kao zdrava lupeta teške gluposti.
Rekoh ova je sasvim ok za mlečnu, što ne znači da je poredim sa čokoladama na našem tržištu, a pogotovo ne sa onom kvazi čokoladom namenjenoj domaćoj sirotinji (koja i ne zna za bolje) pod imenom Milka.

Ova u sredini PREMIUM izgleda jako dobro na prvi pogled. U pitanju je polumlečna/polugorka čokolada punjena pastom gorke čokolade. E ta pasta je jedino što u njoj valja, ono ozgo i ozdo je čista uvreda, jer ima ukus braon margarina, imalina i kombinacija ostalih biljnih masnoća (u prevodu trovanje).

Peruđijanska crna sa pistaćima, sasvim desno mi je bila sumnjiva s obzirom da je firmu koja je pravi kupio Nestle, no pokazalo se da je pretpostavka u stvari greška. Peruđijanska crna je čista poezija, nešto što se konzumira uz operske arije i osećanje da još malo pa je ceo svet moj (uključujući i kilograme).
Zvirkanje po njihovom sajtu dovelo me je do neispunjene želje naše kuće, jer firma organizuje školu pravljenja čokolade u Rimu i Napulju, i to upravo ovih dana.
Takođe, zvirkanje po sajtu me je uverilo da će Italijani i dalje ostati jedan zatvoren sistem (koji tako gubi gomilu poslova) jer ne umeju da prevedu svoje prezentacije na engleski.

I na kraju...čokolada Primitivo. To je pakovano, pa pakovano... onako sirovo, surovo, domorodački, kao valjda da pokaže da je prirodno. Kao žensko volim picikato pakovanje sa sirovim, surovim (u prevodu realnim) unutra, a obično dobijem dronjavo pakovanje spolja sa plastikom unutra (mislila sam na čokoladu, ne na muškarce, mada se istovetna paralela da povući i s tim u vezi).
No, Primitivo pakovanje izgleda kao Konan Varvarin, unutra je dizajnirano kao Konan Varvarin i ima ukus kao...mmm... Konan Varvarin.
Konačno nešto dobro.

Uvidom u sajt firme (http://www.apicolturaprimitivo.it/prodotti_ciocc.html) shvatila sam staru italijansku boljku (kako da te nikako i nikada ne pronađu preko Neta nesrećnim izborom imena domena) i još stariju da ceo svet treba da zna italijanski, te je formular za poslovnu saradnju i organizovan u tom stilu. Neke porodične manufakture uvek će ostati samo to (male porodične manufakture), jer su vlasnici operisani od smisla za uvećanje posla, i ergo profita.
Ali njihova priča jeste interesantna. Osnivač je Romualdo Rossi koji je počeo proizvodnjom meda, a zatim proširio asortiman pažljivo odabranom i kvalitetnom čokoladom. Na pakovanju pozadi njegov sin Emiliano Rossi, poznatiji kao sinjore Primitivo pozdravlja i na engleskom i na italijanskom (što se na sajtu ne može pronaći). Lešnici su iz Pijemona, a sve je GMO free, mada može da sadrži proteine mleka. Sastav je vrlo pažljivo i znalački ispisan i jednog lepog dana nadam se da ću sarađivati i sa njima.

Toliko o proceni donete robe.
I da...
Hvala :)