Trijumf volova

Samo ga je nekako poduhvatio i podigao. Pokazivao je to ranije, ali ja nisam obraćala pažnju. Nije ni bilo bitno. Moja naučna fantastika je da podignem dete starije od 4 godine, a ne muškarca za najmanje toliko težeg od mene.
Preneo ga je par metara i zavalio na susedni zid odakle je ovaj skliznuo na beton gde je dobio serijal šutiranja.
Glava, rebra, bubrezi, redom.

Letos je bilo... interesantno.
Letos je bilo za dlaku.

Nekako u to doba pričala sam joj i pokazivala kako je radila velika Dama, gospođa fon Rifenštal. Prošle smo kroz sate i sate snimljenog materjala. Zanimala ju je fotografija, taj starogrčki san o čistoti, o snazi. Na to se nadovezala priča o nacizmu, o bedi koja je iz želje za boljim životom izrodila monstruozne godine.
Par meseci kasnije gledajući partijski skup u Areni prva je ushićeno pokazala prstom na ekran i rekla vrlo ozbiljno da je ovo bio posao za Damu. Osetila je istu energiju.
Onda se okrenula ka meni i znala sam da je shvatila da su ovo trenuci kada se dešava transformacija, kada stvari mogu vrlo opasno da se deformišu... ili isprave.

A leto... i svi oni mamlazi o kojima sam sporadično slušala i sporadično pratila šta rade su se ukazali ispred mene, ispred nas.
Sve te sitne boranije, nacionalno ostrašćeni, ekonomski neupućeni, žive vatre sa malo mozga, mnoge stvarno sitne boranije zeznute činjenicom da imaju po više velikih ega i po manje apostola te se nikako ne daju udružiti (za sada i na sreću) počele su da iskaču.

Par doživljaja stvarno za dlaku gde gledam kako se moji u trenutku raspoređuju u formaciju ubacujući u zaštićene delove nas fizički manje ili manje sposobne. Par doživljaja gde tamo neki vođa planira vrlo otvoreno da iskoristi mene kao jedinu ženku u suparničkom čoporu ne bi li počeo haos.
I kako je narečena ženka vrlo obazriva i uspešno zaobilazi eksplozivne situacije.

Nikom nisam ispričala, nikom zucnula.
I vladao je vrlo osetljiv mir.  


Ne znam kako se prepoznaju, meni su svi isti.
Valjda po majicama, po tetovažama. Možda imaju neki tajni pozdrav, boju duksa, jakne, šta li.
Možda se znaju sa stadiona, iz kafana, podzemnih prolaza.

I lagala bih kada bih rekla da sam sa dolaskom jeseni potpuno zaboravila.
I da sam htela ne bih mogla.
Skladište oružja, racija, hapšenje. Nisam verovala, sa njim sam odrasla.
Nisam verovala, držao je to sve tu blizu, mogli smo da se razletimo na sve strane.
Nisam verovala i onaj drugi za kog sam mislila da je potpuno bezopasan, a znala sam ga sa druge strane, bio je sa njim. Proveravali su me. Koliko znam, ili ne znam.
Sitne boranije napunjene testosteronom.

Ali želela sam da zaboravim, da ne vidim, da me ne dotiče.
I uopšte mi nije bilo jasno zbog čega se sve desilo.

Vraćali smo se zajedno, pričali, smejali se.
Hodali blizu jedno drugog, prosto je falilo par sekundi ili par milimetara da me zagrli, onako neobavezno, kao prijateljski.
I likovi su izleteli pred nas.

To su trenuci kada nemam vremena da razmišljam, da unesem svest i sa njom strah.
Praznina u kojoj vreme usporava.
I sve stoji samo se ja krećem.
Samo se nas dvoje krećemo kao u koreografiji.

I nema krvi, ničeg na nama.
Oni leže, jedan se ne pomera.
Nastavljamo do prometne ulice.

Na svetlu me gleda, moje lice i ruke.
Nema ničeg.
Ni na njemu.
Proverava kako dišem.
Dišem.
Hodamo.
Počinjemo da se smejemo.

Na vlažnim pločnicima razliva se svetlo semafora.
Ali nema krvi.
Ne naše.





Plaši me ono što sledi.
Budućnost.