Još neko?

Sredim ja tako kičmu negde u sredu, odem na roditeljski u Mokranjac u četvrtak i shvatim da mi treba kran kako bih ustala sa stolice posle sat vremena mahom nebitne priče. Jedva dobauljam do kuće.
U petak se izbezumim i taman kad sam odlučila da blaženo odležim vikend Mili utrči u kuću sa zahtevom da u subotu ja utrčim na banjičku pijacu i donesem joj najveće i najšire muške crne gaće (aka šorts), ali sa jakim lastišem, jer "fizikantkinja" više neće da je trpi u trenerci.
Sa neopevanim bolovima spremim se kao čovek u subotu i taman ja na vrata a ono Mili u kuću, izbezumljena, sleđena.

Nedeljka je pokušala da se ubije.
Dva puta.

Prvi put je popila dve table bensića (koje njena majka rekreativno koristi), a posle ispiranja želuca i vraćanja kući, i taman kad je majka na pet minuta otišla do prodavnice, uzela je nož i isekla se tri puta na levoj i dva na desnoj ruci. Krv na sve strane, hitna pomoć, previjanje i prebacivanje na Psihijatriju za decu u krugu Kliničkog centra.

Nas dve idemo do pijace, pa produžavamo u posetu. U troli prvo meni kreću suze, onda njoj. Dodavanje maramica, krijemo se da nas ostali ne vide. Mili joj bira voće, slatkiše, budalaštine.
Kičma me ubija na Autokomandi. Skršiću se.

Mili se preslišava moj tekst za časopis o pregledu za sledeću godinu. Venera je prva uletela od 14. do 18. i najavila ono što će se dešavati baš oko Nove godine, a onda cela sledeća ide rokenrol, pogotovo u aprilu.
Mene toliko boli da želim samo da legnem, na pamet mi ne pada da vrtim tranzite po glavi.
-Misliš da će uspeti da se ubije sledeći put?
-Nemam pojma, veruj mi.

Ramišljam o uzroku. Bila je na Goliji sa školom, neka biologija za vikend, neko istraživanje. Ok. Možda joj je neko nešto rekao, možda ju je neko polomio od batina, možda silovao. Možda sve kombinovano.
Pitam Mili šta bi ona radila u toj situaciji, daje pravi odgovor, samo što je ispravljam u vezi tuširanja. Nema tuširanja, brišu se dokazi.

Kako ulazimo u dr. Subotića pokazujem joj olindranu tablu Medicinski fakultet Univerzitet u Beogradu, a ona se smeje.
-Mene ovde nećeš videti, naći ću sebi pravi medicinski fakultet, a ne ovu bedu.
Želim joj sreću.

Stojimo ispred vrata, čekamo da nam otključaju. Sestra nas vodi kroz hodnike, sve je čisto, sasvim lepo za jednu dečiju ludaru. Osoblje je potpuno normalno, što je potpuno nenormalno za ustanove te vrste.
I otvara nam vrata.

U tom trenutku više ne mogu da kontrolišem suze.
Vidim joj ubogaljene ruke.
Grlim je.
Ona je moje dete.
Jedno od moje dece.
Plačemo.
Svi redom.








Izabereš tako gadnu karmu da ti otac bude beo, a majka crna u jednoj dronjavoj zemlji, pa guraj.

Ili ćeš proći ili se skršiti.
Možda ima neke mudrosti i u tome da budeš skršen.
Više puta.

Ja u međuvremenu čekam da mi još neko sedne na kičmu, pošto nije skroz polomljena.
Ali malo mi fali.