Pages

Wednesday, December 31, 2008

Knjiga promena

Photobucket

Even if I am in love with you
All this to say, what's it to you?
Observe the blood, the rose tattoo
Of the fingerprints on me from you


Više se ni ne sećam kada sam to čula prvi put. Ali sećam se da sam sedela na zavučenim stepenicama u mom kraju negde u sumrak, tamo gde niko ne može da me vidi i zevala u prolaznike. To mi se vrtelo po glavi. Bila sam klinka, a pesmu nisam zaboravila.
I onda bezveze, ona se javila posle samo sto godina i počela da me nagovara da idemo da gledamo tangerose.
Tango je savršena igra, bila je ubedljiva. Ti ne možeš da se pomeraš onako kako ti hoćeš. Čekaš da ti muškarac pokaže put. A pazi, on može da te šeta kako mu se prohte...

Nastavila je da priča, ali ja sam samo držala slušalicu i zatvorila oči.
Tamo u daljini još uvek se čula rafalna paljba. Činilo se da se bitka udaljava, ali i dalje sam ležala u rovu. Mrtva umorna, i prljava, i sa svega tri granate pri sebi.

Ne mogu, ne smem i neću.


Other evidence has shown
That you and I are still alone
We skirt around the danger zone
And don't talk about it later


Eh, moj dragi mladi brate Petre Egidije, bitka još nije gotova. Ali… kada pogledam unazad, a znaš da to ne sme da se radi, i nije bilo tako loše. Mlatila sam se sa par demona, primenila borbene stilove ‘ko izdrži duže’, ‘ ‘ladna k’o špricer’ i ‘ja sam samo tvoje ogledalo’ i… uspela sam.


Marlene watches from the wall
Her mocking smile says it all
As the records the rise and fall
Of every soldier passing

But the only soldier now is me
I'm fighting things I cannot see
I think it's called my destiny
That I am changing


Tada kada si se ti pojavio u mom životu, da uneseš novo, da doneseš promenu, tek tada sam počela da shvatam da čovek nije ostrvo, da nije dobro da je sam, da autizam vodi u… U šta?
U ništa.
Veliko bezoblično yin.

Marlene on the wall

I tada sam se opet setila tih stihova.

I walk to your house in the afternoon
By the butcher's shop with the sawdust strewn
"Don't give away the goods too soon"
Is what she might have told me


I kako sam mahala Indrinim lukom i strelom, i Njegovim trozupcem, i Višnuovim dorjeom i svekolikim mačevima i glupostima, vodila oklopljene slonove, čitala karte, raspoređivala trupe. Čekala pogodan čas.
Yin stil borbe – ženski.
Pustiš ih da priđu, da se opuste, da misle da su pobedili, gledaš gde su im slabe tačke, i tras, samo ih zvekneš onda kada se najmanje nadaju.
Ali im ostaviš uzak put da se u časti povuku sa terena.

Drag mi je bio stil pijanog majmuna, a sve to ide iz Wing Čunga, ali znam, i mrzim to, i počeću stil zmaja, Lama škole.
Snebivljiva aždaja.

Ali sve to tako zamara… Sve te discipline, vežbe, molitve.


And I tried so hard to resist
When you held me in your handsome fist
And reminded me of the night we kissed
And of why I should be leaving


Tamo negde, nekad i davno, u dijagramu 24 planine otvorio se heksagram Kun. Yang energija počinje da se sabira.
Donje značenje – planina.
Gornje značenje – grom.

I stvarno zašto bih i otišla?

Marlene watches from the wall
Her mocking smile says it all
As the records the rise and fall
Of every man who's been here

But the only one here now is me
I'm fighting things I cannot see
I think it's called my destiny
That I am changing


Nema ničeg u pobedama, dragi moj mladi brate. Ničeg više za mene.
Sada se sabira yang energija, a iznad planine je grom.
To sam mislila ono veče kada se automobil zaustavio ispred mene i vrata se otvorila.
Bilo je vreme da naučim tango.


Marlene on the wall



A to mi se vrtelo po glavi…
Objavio yzse u 31. decembar 2008 21:11:57 | 3 komentara

od kad ovu pesmu nisam cuo...ne znam iz koje godine, ne znam ko peva...ali dobra je pesma...
Objavio mr zuko u 1. januar 2009 10:02:30

Suzanne Vega - Marlene on the wall 1985... kao da je juče bilo...
Objavio yzse u 1. januar 2009 11:27:10

Počni igrati WOW.
World Of Warcraft.
:D
Objavio bystander (Neregistrovan) u 9. januar 2009 6:00:05

Wednesday, December 17, 2008

Jeretički tranziti (2004) - 2

Bio je vrlo ozbiljan kada mi je rekao da se spremim i ponesem hranu za par dana.
Hrana je istina i potrošena posle tih par dana, ali mi smo išli dalje. Usput smo se snalazili tražeći biljke.
Soko ovog puta nije nosio ništa. Da li zbog Braga ili nečeg drugog, tek samo nas je nadletao i retko bi se spustio na kratko… Mi smo samo hodali.
Jedne noći, bez zapaljene vatre i naslonjen na stenu, prekinuo je tišinu i počeo da priča.
Iznenadila sam se jer mi je boja njegovog glasa uvek bila smešna. A sada je zvučala čudno. Neko vreme posle, nisam više mogla da sedim. Legla sam malo dalje i gledala u noćno nebo. Kao da se vrtelo brže ili se meni vrtelo u glavi…
Izgleda da sam počela da lebdim. Njegov glas je bez prekida monotono ispunjavao sve.
Uspravila sam se, sada sam bila već visoko, ali sam munjevito poletela još više.

Ponavljao je ravnim glasom "Koledo, Koledo… Koledo, Koledo." Svaku misao je završavao tim. Molio se da uđemo u kolo Svaroga, da nas pusti na nebesku planinu.

Voden me je povukao… I udavio me.
Prvo me je upila zemlja, a zatim i koren drveta.
Uspinjala sam se pomešana sa životnim sokom, sve do grane. Kada se list otvorio i svetlo me obasjalo - isparila sam u vazduh.
Tu me je čekao Veles...



Koledo, koledo…, mogla sam da čujem u daljini.
I dalje se noćno nebo vrtelo.

Objavio yzse u 17. decembar 2008 14:53:48 | 4 komentara

Nema veze s tvojom temom, smo sam htjela reci da sam tek slucajno otkrila tvoj blog i da se radujem sto cu te citati i ovako. Pratila sam tvoje astro tekstove i odusevljava me tvoj pristup svemu, neobican a meni blizak.
Objavio voyageur u 31. decembar 2008 12:56:26

Luna Voyager...
Dobrodošla!
Slobodno se osećaj kao kod svoje kuće :)
Objavio yzse u 31. decembar 2008 18:47:48

To bas nisi morala da joj kazes, mozda bi ona isla negde veceras van kuce u provod ;)
Uzivajte veceras :)
Objavio Omu u 31. decembar 2008 19:14:45

Dvorski pjesniče, neću da čitam tužne stvari na tvom parčetu sajber neba!
I da znaš da je to naređenje! :)
Okreni lice od monitora i vidi ko ti je najbliži da ga zagrliš, molim te :)
A od sutra ozbiljno da radimo. Razvlačićemo svetlosne zrake od grada do grada, ok?
:)
Objavio yzse u 31. decembar 2008 20:31:02

Friday, December 5, 2008

Po sobama

Prvo sam ja njoj rekla da sam negde oko 3 noću odgledala ceo koncert Spajdersa.
U stvari, odslušala sam ga. Radila sam grafički u dnevnoj sobi, da ne probudim papagaja kod mene.
Onda je ona poludela.
Ceo veliki odmor je histerisala da nije u redu, da smo se lepo dogovorile kad kojoj nešto ide na televiziji da se odmah javlja, ne osvrćući se na vreme i roditelje, a pogotovo ne na njenu babu Radmilu.

Dobro, ok. Primila k znanju.
I zaboravila.

No, tri dana kasnije… U stvari tri noći kasnije zazvonio je telefon negde pred zoru. Uspela sam u jednom skoku da se dohvatim slušalice i samo da čujem – Eno ti onaj tvoj starac na 3. kanalu.
A onda mi se zamantalo pred očima.
Nadljudskim naporima stigla sam do televizora, pri čemu sam zakačila sva usputna vrata i jedan regal. Ah, lakat, rebro, manje više…
I bila je u pravu.

Koliko je prošlo?
Hiljade milijardi godina ili juče...
Slušam Van Morisona dok se napolju pokazuje zora.

I ne znam šta mi bi prošlu nedelju. Nisam čak ni našla tu originalnu verziju, al’ sam našla Pita.
Pit izgleda kao penzionisani izbacivač noćnog kluba (zatvorenog tipa) ili uspešno odbegli robijaš.
I ako Pitu nije bilo teško, pa što bi i meni?
On je malo izleteo iz registra, ali mi je zato ostavio prostora da se razmašem mojim glasom.
I odlično nam ide.
I ima nas još više…

Pit i ja prostiremo proleće u decembru mesecu.




Objavio yzse u 5. decembar 2008 17:18:36 | 3 komentara

Lako je Pitu kad ima tebe da rucno cvorujete i rucno taftujete pirotski prolecni cilim da ga tresnete na ovu jesenje raspekmezenu zimu...
Objavio Omu u 6. decembar 2008 14:00:35

Pit radi taftovanje, pošto ja još ne znam kako to izgleda... Važno da nam ide.

Ks,ks... ono što si rekao na onom blogu je bilo predivno. A rečenicu ću da ti zaštitim copyright-om, nisam zaboravila :)
Objavio yzse u 7. decembar 2008 18:45:48

A-skk-ks-ks, vide8 prozivku ;)
Sve ti ja znam :p
A copyright su izmislili gramzivi, lepota je svacije dobro. Prema tome, uzivaj :)
Objavio Omu u 7. decembar 2008 21:47:30

Thursday, November 27, 2008

Magic is gone

Preksinoć je retardirani kreten uleteo u centar Točiderske zvezde i razvalio srednju (žensku) žirafu.
Juče su se poznavali tragovi guma u ostacima snega.
A prekoputa, tačno ispred Arhiva neko je od minimuma snega, ma praktično ni od čega podigao ozbiljnog sneška.
Od ničeg nešto i od nečeg ništa.

Gledam, žao mi žirafe.
Ne vezuj se. Ne vezuj se ni za ljude, a ne za gomilu gvožđa, ponavljam sebi dok prolazim.

Ali telefon zvoni. Pravim se da ga ne čujem, kao što se pravim već mesecima.
A jednom ću ipak morati da se javim.
I onda će krenuti nepovezana bujica reči, onih što znače i prebacivanje i molbu. Onih koji bi da me izazovu da reagujem. Ali ja baš to neću da uradim.
Nešto ovako...



Preksinoć je retardirani kreten razvalio žirafu.
A pre tri meseca je retardirani kreten zabio nož u moje srce.
Mislio je može mu se, kod mene je sve dozvoljeno.
Dodavaću mu energiju, zabavljaću ga... ali magija je prestala da teče. Prešao je granicu.
Nema više.

Začuđujuće, tri dana nisam mogla da dođem sebi, a onda me je prošlo.

-Super što ništa nije bilo sa njim, kaže Mili. – Zamisli tek da si se udala za njega?
-Ma daj, ti odmah najgrđe varijante.

Gledamo u žirafu.

-Pff, znaš... i ja sam se odljubila.
-E baš mi je žao. Mali je bio pravi picopevac.
-Ma, bio je debil... I dalje je debil, okreće se ona da ne gleda više.

Mrzim kada muškarac ima mozak i jezik kao neka ženturača.
Stvarno je dobro što ničeg nije ni bilo.

Sve u svemu... žao mi žirafe.

Objavio yzse u 27. novembar 2008 18:49:30 | 7 komentara

Dobre se stvari tope. Lepe mora neko da srusi.
Objavio Omu u 27. novembar 2008 19:11:01

I samog sebe uhvatim da mi bude žalije neke stvari nego nekih ljudi....
U svakom slučaju, zajebi tog tvog Marčela i ajd s ekipom na ovog paraćinskog, tj na liričke teroriste :)

Keep Ya Head Up!
Objavio treca_smena u 27. novembar 2008 19:12:35

pazi, možda je čovek po onoj mečavi samo izgubio kontrolu nad kolima. to se i meni desilo preksinoč, a uopšte nisam brzo vozio.

e da. kad si več pitala. jesam 72., ne znam šta je antiscij, nisam se muvao oko laboratorija za geomehaniku :) a poznajem neke speleologe, mada se time ne bavim.
Objavio vrabac u 27. novembar 2008 19:32:20

Ma pusti Omu...
Nego... je l' smem da ti ukradem jednu rečenicu? Gledam je već mesec dana i hoću da je iskoristim. Dosta ću je raubovati, ali moram. Obično ne zajmim po šoljicu nečeg, ali ovo je jače od mene.

O momci... pa otkud vi ovde? :)

Može Smeno, sve može samo da nije utakmica Rada :)

Vrabac, ja tebi ne mogu opisati koliko si mi poznat. A gde sam te viđala, ne znam. Odao si se po poziciji sporog tela. Trebalo bi da si 26,27 ili 28.II. u 6:30
A imamo tvoje Sunce i moje Sunce Pluton u antisciji. To se zove "ogledalo efekat", verovatno da to prepoznavanje ide iz toga.

Bilo mi je interesantno da gledam kako si noću postovao sa devojkom sa kojom imaš Sunca u "klinču", a Mesece u trigonu. Vidiš kako ste se "privukli". I odlično vam je išlo, mada ništa nisam razumela. Ali ionako ne treba da guram nos tamo gde mi nije mesto :)
Ali neću više o tome (konačno :) ).
Ako nekog više zanima neka ide kod Sanje na blog - http://astrologija.mojblog.rs/. Trebalo bi da joj ponovo proradi forum za mesec dana. Tamo sve piše.
Objavio yzse u 28. novembar 2008 11:42:11

27. u 06.25.
pa da znam, da je to sada lako provaliti na kompu uz pomoć samo par podataka. ne vidim i zašto bih krio.
a da si ispratila do kraja taj dijalog, videla bi da ja u stvari ne verujem baš nešto u astrologiju, nego samo sticajem okolnosti znam neke osnovne stvari :)
to veče sam se malo zezao, onako, bilo mi zanimljivo :)
Objavio vrabac u 28. novembar 2008 14:39:01

Pa zašto sada tako?
Izgledalo je vrlo lepo... i romantično :)
Uživaj u svakom momentu.
Objavio yzse u 28. novembar 2008 15:23:34

Trebalo bi da udarim pravo na zastitu intelektualne svojine, a sve zaboravljam. Stos e tice recenice, reci mi koja je, ili makar navedi da je moja, a da je tvoja modifikacija, eto :)

Jer, ko zna... jednog dana ce sve to mozda biti sliveno negde...
Objavio Omu u 28. novembar 2008 16:45:06

Saturday, November 22, 2008

Žene i muškarci

Begovica se sprema u boj

Šta to drnda u garaži našoj,
šta to drnda prije rane zore?
Da l’ je bomba il’ su labudovi,
brusilica il’ kakvo oružje?
Nit je bomba, nit su labudovi,
nit brusilica, nit kakvo oružje.
Već abrihter našeg milog Mite.

Ustanuo naš beže Mita,
ustanuo prije rane zore.
Ustanuo, bezosećajna glava,
ustanuo, ne može da spava.
Abrihtuje od šest sati rano,
abrihtuje sve od zore bjele.
Abrihtuje, Turske glave skida.

Kad to začu srednja begovica,
kad to začu, kukala joj majka,
zalepi se za plafon od šoka,
zalepi se, pa pade na krevet.

A kad pade srednja begovica,
zakukala kano kukavica,
nemoj beže komšijski nam Mito,
nemoj beže subotom u zoru,
nemoj beže ako Boga znadeš.
Ako li se ne naspavam beže,
ako li se ne naspavam srednja,
to će meni podočnjaci pasti,
pasti pravo do koljena mojih.
Neću beže ličit niti na šta,
neću beže moći da se složim,
složim srednja dan da iskoristim.

Nastavila tužna begovica:
probudiš li djete moje malo,
probudiš li nevino čeljade,
tad se beže meni crno piše,
tad se piše sitna knjiga crna.
Nit ću beže odraditi tantru,
nit ću uspjet Či gong da izvedem.
Jer će mlada begovica moja,
jer će mlada, puna snage svoje,
počet meni po glavi da skače.

Avaj, beže, mili naš komšijo,
avaj, beže, imaš li ti duše?

Da l’ to beže sada naču,
da l’ to naču ili se učini,
tek prestade abrihtera napev.
Okrete se srednja begovica,
okrete se, nastavi da spava.

Ali sreća ne potraja dugo,
nema sreće na ovome svjetu.
Nema sreće sve je samo patnja.
I budizma malo da ubacim.

Tada uđe slavni deda Slavko,
uđe gromko u garažu našu.
Gde si Mito, Sunce li ti žarko!
Gde si, Mito, da se divanimo!
Zaplakala srednja begovica,
zaplakala jadna i sirota.
O gluv li je slavni deda Slavko,
o gluv li je ponosit beg Mita!
Uze Mita šlajfovati drvo,
uze deda udarat macolom.
I pri tome sitan divan ode,
sitan divan gromkim glasom vode.

Suze roni srednja begovica,
roni suze more da ispuni.
Da je meni dva štapina fina,
da je meni živin fulminata,
da je meni olovo azida,
ili zera efuzivnog samo,
video bi ti beže belaja,
video bi i ti deda Slavko.
Pa da nađem izvor struje negde,
pa da vežem sve u rednu vezu,
da donesem mira malo zgradi.

Oj, begovi koji vam je đavo,
da ste bolji pa da ste na rjeci,
sinjoj rjeci cjeli dan do podne.
Nego zima stiže nama duga,
stiže zima, sve dede su ovdje,
niko selu rodnom da otidne,
niko selu rodnom da se vrati.
Biće ovo jedna duga zima...

Gde ću, kud ću, jadna i sirota,
kako li ću da se borim sama,
to se misli srednja begovica,
to se misli, veđe svoje mršti.

Kad ne bilo ni po sata poslije,
eto Gige u garažu stiže.
Pusti Giga mili svoj kompresor,
pusti čisto da ga želja mine.
Probudi se mlada begovica,
probudi se, zakuka čeljade.
Ubij majko, sve naše begove,
ubij majko, nek ti je sve prosto!

Kako li ću ubiti ih, djete,
kako li ću kad mi zakon ne da?
Vodiće me u apsanu ravno,
vodiće me, tužna li nam sudba.

Neka, majko, zaplaka čeljade,
samo idi, brige ti ne brini,
u apsani sitan zanat učiš,
jednog dana bićeš ti frizerka.

Ako li je zbog diplome djete,
da te šišam sa diplomom samo,
žrtvovaću budućnost mi svjetlu,
žrtvovaću slobode mi miris.
Nisam ni ja jadna, ni sirota,
nisam sama, a nisam ni slaba.
Tu je meni jako moje Sunce,
jako Sunce sa Plutonom crnim,
tu je meni egzaltiran Mjesec,
gadni Mjesec, uz sjajnu Veneru.
Venera je Danica nam naša,
sjajna zvjezda prije rana Sunca.
Tu je meni opasni taj Marsu,
opak Mars gleda sve iz osme,
strašni ratnik, čedo kamikazno,
on će mene voditi kroz bitku.

Ustanula begovica srednja,
ustanula Wing Čung da uradi,
ustanula oružje da uzme.
Traži svuda ne mož da ga nađe.
Traži, očaj počinje da hvata.
Da je meni očeva kanija,
da je meni majčina satara,
da je meni kakav topuz grozni,
kadli već der sjekiru ja nemam.
A najbolje bi pasovao meni
ručni mali raketni bacaču.
Da ispalim projektil ja jedan,
ispalim ga pravo preda vrata,
sjajna vrata od garaže naše.
Gde ću crna pred njih tolke sama,
gde ću, kad je svaki teži duplo?
Moram sebi pomognut sa nečim,
moram sebe oprjemiti mudro.

Tako misli srednja begovica,
tako misli grozne svoje plane.
Misli ona, demonske joj misli,
brzo misli, epske bitke sprema.

Epske sprema,
lirske suze roni…


(prim. autora)
Deseterac je zakon.

A u nedostatku gusli Daffy – Mercy
plavojka sa crnim glasom…



Objavio yzse u 22. novembar 2008 14:27:26 | 4 komentara

Čime će se opremiti mlada,
a da čime no oružjem svetlim.
Kad po ledu, ko da kroz sir reže,
kad u meso, svi begovi beže,
takva majka rađa samo sina,
u rukam' joj dva ženska cepina...
Objavio Omu u 22. novembar 2008 17:36:31

Omu...
MAJSTORE!!! :)

Pošto si ti glavni dvorski pesnik bila mi je malo frka kako ćeš ocjeniti ovo skromno djelo, ali sad mi je lakše.
Objavio yzse u 22. novembar 2008 17:53:38

Borin komsiluk je to resio odvrtanjem osiguraca! U svakom slucaju nastade zanimljiva pesma...
Objavio zec u 22. novembar 2008 23:41:22

Kod njega su i ključevi ormana u hodniku gde su osigurači.
Nema sreće na ovome svetu...
Objavio yzse u 23. novembar 2008 17:32:45

Wednesday, November 19, 2008

Ask no mercy, give no mercy

Oko za oko.
Zub za zub.
Pocepan Winx poster za uništenu šminku.

Tako ja vaspitavam.

Pa, dokle više?
Je l’treba možda da počnem da mašem “ženskim” cepinom da bi me iko ozbiljno shvatio?

Objavio yzse u 18. novembar 2008 13:18:57 | 6 komentara

Zar se vec sminka? :)
Objavio Omu u 18. novembar 2008 16:37:47

Oooo... poodavno :)
Objavio yzse u 18. novembar 2008 19:23:01

ochaj
Objavio anagarika u 18. novembar 2008 19:35:54

Postoji li muska sminka, s adekvatnim tezistem, kao sto je zenski cepin? :)
Objavio Omu u 19. novembar 2008 0:38:51

Oko za oko...Ko tebe kamenom ti njega hlebom... Okreni drugi obraz... Za cepin ili bajlu uvek ima vremena... I bez povreda molim.
Objavio zec u 19. novembar 2008 7:46:43

Anagarika,
Očaj nastupa u onom momentu kada se pređe granica, a ja uopšte ne mogu da se setim gde mi je kaiš...

Omu,
Kako da ne postoji. Imaš tu maskaru sa višim težištem (za gornje trepavice) i onu sa nižim (za donje). Pa mora da se zna šta gde ide...
Ne, ozbiljno, taj mitski ženski cepin je krenuo da se šeta po blogovima i ko zna gde će završiti...
A ja stvarno zbog "ženskog posta" moram da napišem i muški, čisto ravnoteže radi. Sve ono zbog čega volim, obožavam muškarce i zašto bih ih najradije pobila.
Ali već vidim da ću taj agresivniji deo posebno, samo da pronađem adekvatan pjesnički izraz...

Zec,
Samo malo strpljenja... Živo me zanima kako ćeš ti reagovati u praksi jednog dana :)
Objavio yzse u 19. novembar 2008 14:53:50

Thursday, October 30, 2008

Izvini

Nisam mogla da te zovem... U stvari, znaš da ne smem da lažem. Nisam htela da te zovem.

Znala sam, naći ćemo se, saslušati to predavanje ozbiljni kao akademici, onda ću da te povedem negde ulicama da se malo smeješ, da pravimo budale od sebe (kao da nam je to ikad i bilo teško) i da se rasterećen vratiš kući.

Ali nije mi bilo ni do predavanja, a ni do tebe.
A znam da ni tebi nije bilo do mene. Ne sad - dok si u ljubavnoj problematici.

Fenomenalan dan, taj utorak.

Počela sam da čitam Ramajanu, kao što sam čoveku i obećala još proletos. Pa ona slika ispod koje spavam već 20 godina je tačno to – Rama, Sita, Lakšmana i Hanuman. I sad... Rama je proteran na 14 godina, a prate ga njegova žena Sita (najlepša od najlepših) i verni mlađi brat Lakšmana.
I upravo sam taj dan završila bitku sa rakšasom Kharom i počela da se spremam za onu glavnu sa Ravanom.

I otišla sam konačno da poručim kamen (naravno, odrao me je), ali smo se zaglavili u nekoj priči pa mi je objašnjavao da će morati da provuče metal kroz iridijum, a preko elektrolize... Da bi ga stabilizovao u boji. Standardni postupak. Ma, nebitno - mislim se ja do god je sve ostalo kako treba. Naručila sam ga na Muruganov dan, a dobiću ga na Šukrin, tačno sutra i tačno kako treba... Na Diwali.

Tu u blizini Privrednog suda štrajkovali su radnici... Ja sam samo prošla, moj put ide dalje.
On vozi – ja gledam.

Tamo na Terzijama počela sam da pevam onu davnu pesmu.



Uzmi ako ti se sviđa - http://www.4shared.com/file/69020925/354030c3/16_Govinda1.html

Prošlo je... koliko? Skoro jedan solarni ciklus. Tada kada sam se probudila pre zore.
Probudio me je bol.
Ustala sam i otišla do bolničkog prozora. Još je bila noć. Samo autoput i voz koji je upravo ulazio u stanicu Prokop.
Malo kasnije došla je sestra i rekla mi da uzmem duplu dozu blokatora. Ćurka jedna. A i ja sam bila ćurka. Samo, kako smo mogle da znamo da je to „ono“?
Opet me je zabolelo. Krvnički. Nisam imala granu mangovog drveta da se pridržim, pa sam se pridržala za Njega.
Sledeće beskrajne sate čekala sam i pevala u sebi. Čekala da se nameste sazvežđa, planete, kuće.
Pevala sam to. Drugu pesmu nisam znala. Čekala sam da se nešto desi, pa da umrem.
Jer „moj život za Tvoj“ i nema dalje.

Muzika se pojačavala. Taj mršavi anemični plavi, što i liči na tebe, sve vreme mi je pevao. Svih trinaest sati. Kada su me dovezli u salu, okrenuli su me ka istoku, a on je stajao iza mene. On, u stvari sva četvorica. U stvari, 144 člana hora, simfonijski orkestar, perkusionisti, red gitarista, tri reda sitarista i 28 nakšatri.
I da, umrla sam tog dana i ponovo se rodila.

Rama mora da prođe još borbi. Rahukalam, ništa drugo.
Ali ja nisam iz te priče, bez obzira na egzaltacije Sunca i Meseca, bez obzira na sve. Zato idem dalje i pevam.
Pevam dok uživam u slobodi. Jer Mili je na planini i sada me svaki čas zasipa porukama koliko mrzi planinarenje, da je ušla u Šargansku osmicu i da će uskoro ići u tehno selo. (Ne, ne etno, kako si glupa mama, tehno selo...) Šminka se po vasceli dan u pripremama za diskoteku, u koju će ući i odmah izaći sa konstatacijom koliko idiotsku muziku puštaju tamo.
Ja hodam dalje i pevam Nasinga Day Jaya Nasinga Day, a molim se da On sačuva sve te autobuse prepune bezobrazne dečurlije.
Sve te autobuse prepune dragocenosti na traljavim putevima serbskim.

Tamo na Dorćolu zastanem na semaforu, a iza leđa mi stoje Sita i Rama. Dok on napinje luk ka zlatnom jelenu ja prelazim ulicu.

I vrte se molitveni točkovi na Potali... i čujem glas sa Kule da se vratim, ali idem dalje.

Ma idi Petre Egidije, meni tog dana Sunce stoji na Mesecu, Mesec prilazi Veneri na kojoj je Mars. A sa svake strane sekstiluju joj Saturn i Jupiter (i to siderički iz lava i strelca, šta reći...). Mom vladaru, zapovedniku nad demonima, onom ko se usudio da prekine Njega i Nju u ljubavnom zagrljaju, i zato je i bio progutan na hiljadu godina. Tranzitna Venera je siderički u paklu, tačno tamo gde i treba da bude. Da se malo opameti, pa da krene dalje.
I ja idem dalje, jer tamo na vrhu planine čeka On.

Tog dana imam toliko energije da je sreća tvoja što me nisi video. Ogromne, razvaljujuće energije.
Na Divali sestra crta svom bratu tilak na čelu, ali kako sam ja raspoložena jedino što bi mogao da dobiješ su batine. A ništa sestri ne donosi takvo zadovoljstvo i radost nego kada kvalitetno isprebija mlađeg brata... Vaistinu. I zato idem dalje.
A i muzika oko mene je u tom stilu. Tatvička, elementarna. Ali to bi ti trebalo da znaš daleko bolje od ikog.

Žena me gleda belo u Indija šopu kod Doma omladine. Ok, nije bitno, uzvraćam joj. Ona ne zna šta je to tantrički dorje, a hoće da joj objasnim. Problem je samo u tome što ne znam kako. To je i oružje i iskustvo, a i nema sličnog oblika u radnji, i zato se izvinjavam i produžavam dalje.

U Majke Jevrosime zastajem da propustim karavan. Jer On isto tako ide dalje, kao reka, kao vetar. Prvo idu kamile natovarene zlatom i dragim kamenjem, mirisnim uljima, tovarima svile i egzotičnim začinima i drvetom. Za njima napreduju konji noseći ratnike. More njih, sve tamo do policijske stanice i dalje... Za njima napreduju robovi i robinje, majstori starih zanata, svirači. Nebo iznad njih je prekriveno hiljadama dresiranih sokolova iza kojih lete tri zmaja. Dole – ulica se raspada od topota slonova. Savršenih, oklopljenih ratnih slonova. Za njima ratne dvokolice i jedan jedini jednorog. Tamo u daljini nazirem da nosači pažljivo prebacuju drvo. Ono drvo protkano željama.

Ali ja hoću samo Njega. Onakvog kakav u suštini i jeste. Bez ičega, bez tih smešnih dekoracija za odvlačenje pažnje. Hoću to što On jeste i ništa više.
I sve svoje dajem za to.
I ništa više.

Zastrašujuć je, ali to sam znala i pre. I meni više nije. Ne kada je Rahukalam na izmaku i kada se spremam da se sa Ramom vratim u kraljevstvo.

Zastrašujuć je, ali samo sa njim mogu da zaigram. Ja znam da upravljam, ali samo On zna da stvori i uništi. On daje impuls, a ja sledim.
Eta pi bozoni, nizovi stringova, vibracije svih svemira i antisvemira – tu igru igramo.

Uništitelj i ja.



... Posle kod kuće sela sam i u jednom zamahu počela i završila prevod Vigyane Bhairave Tantre. Istuširala se, namazala esencijalnim uljima i legla.
A onda sam čitala kako Ravana polazi na put da se sretne sa Ramom.

I bezveze, Petre Egidije, stvarno izvini što nisam zvala jer... Ma, nije više ni važno zašto.
A znam da razumeš.

Sunday, October 26, 2008

Prljav posao

Prvo se uključi simfonijski orkestar, a onda zagrmi Džosipin glas…

Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…


Ja upravo ulazim u zgradu Palate pravde, nema dojave o bombi, nema ničeg, nikakve akcije, niti gnjavaže. Sa svim mogućim tehnološkim spravama prolazim kontrolu i niko da me zaustavi.

Pre nekih… pa tačno trideset godina ova država je kao i uvek vispreno smislila nešto što se tada zvalo “stabilizacija”. Sada bi to verovatno krstili kao smanjenje javne potrošnje, ali potpuno nebitno. Elem, sve u svemu, običnim ljudima je bilo zabranjeno da iznose dinare sa teritorije SFRJ(ot). A dinari su tada bili konvertibilna valuta i normalno su se menjali u stranim menjačnicama.
Sećam se… imala sam pet godina i kad smo već na moru, normalna stvar, hajde da svratimo do Trsta. Uglavili smo se u autobus i na moje insistiranje seli u poslednji red. Majka sa leve, otac sa desne strane, a ja u sredini sa pregledom na ceo autobus.
Na krilu mi je bila mala kožna tašna.
Eh, radosti... Konačno sam mogla da se rešim gledanja kroz prozor, što sam znala napamet i da osetim kako je gilipterima koji obično i biraju ta poslednja mesta.
I sve je bilo ok... do granice.

Na granici su nas zaustavili i nisam mogla da razumem zašto su se svi toliko izbezumili u nekom iščekivanju. Sve dok nisu ušli carinici. Jedan plavi i jedan crni, Slovenac i Srbin. Prvi minut sve se činilo normalno, Slovenac je kontrolisao pasoše, nešto je tiho pitao ili komentarisao, i ja sam već u dosadi počela da se istežem, dok me je ruka sa desne strane umirivala.

A onda je crni počeo svoju predstavu. Kakav trenutak, kako dobro izabrano mesto sa pogledom na sve. Mrcvario je ljude onim psihopatskim pogledom i ledenim rečenicama, muvao im stvari, pomerao ih, par puta kao slučajno oborio prtljag iznad i sve se rušilo i rasipalo.
Nešto stvarno nije u redu, mislila sam dok sam osećala kako raste tenzija između mojih roditelja tačno iznad moje glave.
I na kraju je uzeo tašnu nekoj ženi i namerno je, tačno sam videla, prevrnuo. A onda se kao izvinio i počeo da joj sakuplja rasute sitnice. Bio je to geg, predstava, laž i ja sam se nasmejala. Kao i uvek u tim dečijim danima, nasmejala sam se gromko i zarazno. I usledio je muk.
Majku nisam ni smela da pogledam, mada sam osetila ono poznato “razbiću te od batina čim se ovaj kreten udalji”, a “kreten” se polako okrenuo i pogledao me stravičnim pogledom.
Opet sam se nasmejala… ne znam zašto.
A on je krenuo direktno ka meni.

Pružila sam mu moju tašnicu, ali on je samo odmahnuo i sagnuo se kako bi bili u istoj ravni.

- Ko kod tebe kući pere sudove ?, pitao je.
- Mama.
- E vidiš… Kada jedemo, a moramo da jedemo, uvek ostanu prljavi sudovi. I neko mora da ih opere. I to je prljav posao… Ali neko mora da uradi i prljav posao. Razumeš?

Klimnula sam glavom kao da razumem, a nisam, pranje sudova nije prljav posao, ali nisam htela da se ubeđujem sa njim jer bih posle samo izvukla duple batine od majke.
- Upamti, neko uvek mora da odradi i onaj prljav posao.
Pomilovao me je po glavi, okrenuo se, dao znak kolegi i obojica su izašli.
Okrenula sam se skroz pozadi i dugo im mahala kožnom tašnicom. I oni su meni.
Kako sam sela nazad na mesto otac mi je uzeo tašnicu.

U njoj su moji roditelji držali sve naše pare.

Ljudi nikada ne veruju, čak ni kada im istinom mašeš ispred nosa.
…Ali i to je sada nebitno.

Dakle,

Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…


Sudnica je na trećem spratu. Ja polako dišem dok se penjem i zaobilazim stajače na stepenicama. Lica su im prazna. Onaj ko ima lice nije ni sudija, ni advokat, ni službenik, taj je došao da se bori za sebe. Taj još uvek pokazuje i nešto što nije samo čisto nepatvoreno licemerje.
Ali neko mora da odradi i prljav posao.

Udri Džosipa.

Jedan čovjek živi tu,
Neka tajna mu je ime.
Jedno djete živi tu,
Taj se čovjek igra s njime.

(Kakav maestralan stih...)

Sudija ima glas kao Gordana Pop Lazić, i kada podignem pogled na trenutak mi se učini da i liči na nju. Potpuno ravnim, nezainteresovanim glasom ona odrađuje svoj posao. Potpuno ravnodušna, potpuno nesvesna da sebi sastavlja jako gadnu karmu, bez trunke unošenja u smisao onog što upravo odrađuje. Njen glas me uspavljuje dok gledam tačno ispred sebe u ivicu stola, u ništa.
U toj Palati pravde (kakva sprdačina) osećam se kao retard. Kao da samo ja konstatujem da tu ništa nije normalno, da nešto nije u redu. Da su ti tu ljudi najbičniji klonovi.
Ali neću, mislim u sebi dok Pop Lazićka diktira zapisničarki da je dana tog i tog 2008. godine doneta izmena presude donete… tako što sada…
Stvarno je nevažno, jer Mili i ja smo trenutno na Namerniku zore.
Ukrcale smo se pre par nedelja kada sam ponovo iz biblioteke donela Hronike Narnije i sada plovimo sa decom Pevensijevih, kraljem Kaspijanom i vernim lordom Drinijanom.
Idemo ka istoku, prema Aslanu.
Uvek prema Aslanu.

I taj prizor posve star
Ako slici dodam cvjeća…


Ah, da… Mili više nije Mili. Odlučila je da se zove Lajra, od momenta kada smo krenule u ekspediciju na sever. Morala sam da joj kupim krzno žderavca (jer ono najbolje čuva toplotu), da joj pronađem jedan od 6 na svetu preostalih aletiometara i da unajmim panserbjorne oklopnog medveda da nas čuva.
I uspele smo, stigle smo na magnetski sever i prebacile se tamo gde svemir možeš da rastaviš i ponovo sastaviš od elementarnih čestica.
A onda nas je Aslan vratio na Zemlju.

Ali svaka mala stvar
Bit će dosta da se sjećam.


Pop Lazićka pogleda mog advokata, advokat mene, ja ostajem pri prvobitnom zahtevu. Želim da se iznos veže za evre. Evro je u tom trenutku ekstremno nizak, oko 75, 76. Ali ne odustajem. Ako sam i pročitala pogrešno tu horarnu kartu, neka mene ta greška košta.
Koštao me je i taj Venerin ciklus od osam godina, od prve presude do ove izmenjene, pa ništa.

I onda je ostalo samo da ispotpisujemo papire. Što smo i uradili.

To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…


Pozdravljam se sa advokatom tamo kod skulpture mučenog cara Dušana i odlazim. Usput svraćam u Maksi u Sarajevskoj i tovarim se kesama prepunih slatkiša (Mili, pardon Lajra sutra slavi rođendan u školi).
Tamo na vratima stavljam kese u ona velika pokretna kolica i otvaram jednu kesicu čokoladnih napolitanki.
Postala sam svesna da ne osećam ništa tek pošto sam pojela pola pakovanja. Nešto gadno mi stoji u grlu.
Gađenje?
Možda… Ali – neko mora da odradi i prljav posao.

U troli čitam novine preko leđa nekog čoveka. Kurs jeste nerealan i više neće moći da se održi, evro raste.

To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…


Pokušavam da osetim melodiju, ali ona knedla i dalje stoji u mom grlu.
Ko je tu pobednik, a ko gubitnik?

Uveče... plovimo dalje. More na istoku je kristalno čisto i tamo u daljini pojavljuju se lotosovi cvetovi na površini.
Mili naslanja glavu na moje rame dok joj čitam, a ja se naslanjam na Aslanovu grivu.

Sada kad smo izašle iz te mračne palate, iz tog prljavog posla, tog zaludnog pranja sudova, poslednjeg okršaja sa demonom prošlosti... ja samo želim tvoj zagrljaj Aslane.
Samo tvoj zagrljaj dok dete spava na meni.

Ništa više.

Saturday, September 27, 2008

Hajde da pokušamo

OK, na Netu nas ima raznih, te se volimo ili mrzimo, svejedno, ali...

Evo sve vas iz Beograda molim da pokušamo jednu stvar – da preselimo ministarstva i Vladu na Novi Beograd u staru zgradu SIV-a.
Na taj način oslobodićemo ulice raznih protesta i dolazaka jako važnih likova iz inostranstva.

Znam ja da mi ponaosob ne možemo ama baš ništa da uradimo, ali ako se udružimo i makar nešto probamo možda ćemo ipak i uspeti.

E sad kako?

Ja nemam bolju ideju od ove, ali ako neko ima neka je slobodno objavi.

Potrebno je da nateramo redakciju Blica da danima bombarduje vladu Srbije novinskim člancima i da pokrene kampanju za preseljenje, te da stalno izveštava ko hoće, a ko neće da se seli.
A to možemo da uradimo jedino tako što će što više nas ostavljati takav predlog na web stranici Blica gde je i objavljen članak koji se tiče saobraćajnog kolapsa u gradu.

Molim vas, ostavite svoj komentar i predlog o preseljenju na ovom linku:

http://www.blic.co.yu/beograd.php?id=58446

Hajde da pokažemo da ipak nešto jako dobro i korisno ipak možemo da uradimo.

Da smo ipak neka sila.

Objavio yzse u 27. septembar 2008 12:56:11 | 6 komentara

Podrzavam, ne samo sto je predlog dobar, nego i sto ti pises besno :p
Objavio Omu u 27. septembar 2008 15:42:06

Ta ideja o preseljenju u SIV je odavno aktuelna ali ne i izvodljiva. Toliko ima zaposlenih u raznoraznim Ministarstvima i u Vladi da ne mogu da se "popakuju" u zgradu SIV-a. Odakle znam? Rekli mi ljudi koji rade u nekim Ministarstvima.:) To je jedan razlog. Drugi razlog je sto je sam objekat koji izgleda impozantno u prostornom smislu, poprilicno nefunkcionalan. Treci razlog je sto neki nece da se sele (npr. Dinkic). Kad sve saberes, bojim se da je mrka kapa po ovom pitanju.
Inace, prva ja bih volela da se sve to izmesti sto dalje od centra grada.:)
Objavio Lanna u 27. septembar 2008 16:01:04

Omu,

hvala :)

Lanna,

U ovoj drzavi se ogromne pare trose na budalastine, da sad ne sirim temu (jer sam obecala sebi davno da cu na blogu sto manje da cackam ta pitanja, koliko god da me izludjuju, kao i svakog normalnog coveka)... Naravno da para ima da se zgrada SIVa dovede u funkcionalno stanje.
Sa druge strane, taman bi tako oslobodili neku zgradu u centru za galeriju Zorana Djindjica, sto kao pokusavaju vec godinama. I plus sto bi imali jos zgrada na raspolaganju za razne "normalne" namene.

Bas zato sto Dinkic, ili Kurta ili Murta ne zele, treba da ih nateramo da shvate da oni nemaju pravo da nesto zele, vec samo da nama sluze. Zato ih i placamo, zar ne?
Ako im se ta opcija ne svidja neka se bave drugim zanimanjima...

Zelja mi je da bila da pokazemo nasu "silu", sta moze da uradi online zajednica kada se udruzi i fokusira na jedan cilj.
Stvarno mi je dosta toga da pametni ljudi idu okolo i kukaju kako su okruzeni retardima i kako se nista ne moze promeniti.
Od kukanja nema vajde.

Ali... izgleda da je bilo uzalud. Na sajtu Blica stoji moj i jos jedan komentar u vezi toga i nista vise...
Nikog nije briga... dok mu ne zatreba hitna pomoc ili brz prevoz...
Objavio yzse u 28. septembar 2008 17:19:29

Naša zajednica nažalost nie uspela u nekim ozbiljnijim i egzistencijalnijim stvarima, kao što je pre nekih godinu dana bio pokušaj spuštanja cene mleka sa akcijom nekupovine istog.

Cvrc milojka.
Objavio Morticia u 28. septembar 2008 17:55:42

Morticia se setila lepog primera. A ja te podrzah ovde, jer se nekad osecam neprilicno kad podrzavam akcije koje nisu u mom gradu, jer nisam vezan za njih. "Sta tebe briga..." Mada, i nije da me nije briga. To je moj glavni grad. Ali i drugi cute, oni koje vise zanima, a ja da trcim pred barikade za tudje babe zdravlje...
Objavio Omu u 28. septembar 2008 19:50:19

Morticia (i Omu)

:)))

Ali gledaj logiku... kako mozes da spustis cenu mleka tako sto ga neces kupovati? Mislim, ok, to mozes ti, mogu ja, a sta da radi neko ko bas mora da kupuje mleko? Na koji nacin? Da iznajmi kozu ili kravu?
Krava na fiksnu kamatu?
Rent-a-koza?

Moja ideja od ranije je bila da svi u kraju izbegavamo da kupujemo bilo sta u Maksiju, jer je moja opstina Savski venac prakticno vencana za firmu Delta i nikako da nam omoguci da vidimo i neku drugu firmu. Da li su potkupljeni ili samo lenji, to me vise ne interesuje... Ali polako dizem ruke od svega.
To se vrlo tesko ili nikako da izvesti...

Ali, bez obzira, hvala sto ste makar reagovali na ovo :)
Objavio yzse u 29. septembar 2008 11:06:18

Thursday, September 25, 2008

Posle izbora...

Grad je zaglavljen.
Kao i svakog četvrtka. A četvrtkom, kao što znamo zaseda vlada. Nešto važno rade, nema sumnje.
A kad zaseda vlada (namerno malim slovom), onda svako koga muči neka muka ode pred Zgradu vlade (verovatno je ovde pogrešno pisati velikim slovom, ali nema veze).

Ovog puta setili su se ratni vojni invalidi. Ok, nemam ništa protiv, štaviše potpuno ih podržavam. I proletos sam bila uz štrajkače tada kada smo čekali da se oslobodi Kneza Miloša ne bi li krenuo saobraćaj.
Sedela sam u troli sve se razmišljajući da li da izađem i nastavim autotabanima, a onda se spasonosno setih da u kesi imam pakovanje od pola kile čokoladnih napolitanki. Pa sam jela. I jela... I jela.
Posle mi je bilo muka, tek tada ne bih mogla peške.
Ostalo mi je samo da čekam da saobraćajna policija pomeri tih par ljudi koji blokiraju ovamo, da ih potisnu da blokiraju onamo (u Nemanjinoj).
I setiše se... posle samo sat vremena. Što je uspeh, priznaćete.
Trola je polako prolazila, skoro prazna, a ja sam puna stomaka gledala umorno u te gladne ljude koji su zapucali iz provincije da se bore za svoje živote.

Eh, da... samo što je ovog puta situacija bila malčice drugačija.
Sipila je ta divna kišica, uspela sam da uguram dete, ranac i sebe u autobus i da namolim vozača da nas pusti da se provučemo do njega. Hvala trostukom Bogu što nam se smilovao, jer bi već na sledećoj stanici bile pregažene od strane dve starije gospođe koje su očajnički ponavljale da prevoz čekaju već sat i po, i nisu odustajale. I na kraju su i ušle... Kao što rekoh, ali nije zgoreg još jednom – hvala ti Gospode.

Ostatak puta Mili je zamišljala da vozi autobus, a ja sam kombinovala situaciju u glavi. Ovako nešto...

Mi smo narod prepun retarda, „#$%&/%$!!!
OK, mi smo narod prepun retarda, da ne zaboravim, ali...

Pobogu, pa nas je sveukupno oko 7 miliona duša. Ima nas kao pola Njujorka. Možeš nas organizovati, očistiti, podučiti, prevaspitati, reorganizovati za vrlo kratko vreme... jer nas ima malo.
Ali nema ko.

I onda poludim jer se setim kako se Demokratska stranka (kao napredna struja i idimidođimi...) večito zaklinje u Zorana Đinđića. Njega se posebno često prisete pred izbore.
Ali samo nikako da primene makar i jednu od njegovih zamisli.

Recimo, Đinđić je imao ideju da se sva ministarstva i vlada prebace u zgradu SIV-a na Novom Beogradu, koja ionako zvrji prazna.
Što se mene tiče, u istom smislu mogli bi da smanje broj poslanika i da celu komplet Skupštinu presele na isto mesto.

I onda šta?

Kako šta? Onda će 1. sva ministarstva (plus skupština) biti na jednom mestu, 2. blizu su im aerodrom, široki bulevari, hoteli, ko god da se seti da ovde sleti i odavde poleti, i 3. ko god da protestuje, štrajkuje ili šta god to sada slobodno može i da učini na onom ogromnom platou ispred same zgrade, neometajući ostalu sirotinju koja pokušava da koristi javni prevoz.

Ne, da budemo načisto, bilo je nekih indicija da će to i da urade pre par godina, ali se prvo kao pobunilo Ministarstvo vera i na kraju – ništa.
Kakve su to naše vere, pitala sam se tada... A sada ne da nema vere, nema ni grama mozga.

Posebno su sjajne one situacije kada stignu strani političari pa recimo zaustave gradski prevoz (GSP), ali puste sve ostale. To mi je evo već par decenija (ma... onoliko dugo koliko sam svesna) potpuna, apsolutna enigma. Pa da, normalna stvar da će potencijalni terorista da uđe u trolu i vozi se sa sve tetkama i penzionerima, noseći eksploziv u onom kariranom cegeru.
Ne znam stvarno... A verovatno da saobraćajna policija ipak zna bolje.

Tek... u mojim snovima jednog dana hodaću čistim, prohodnim i dobro organizovanim gradom. Povešću Mili u par muzeja, kulturnih centara ili galerija na mestima gde su nekada bila ministarstva, a kao specijalni događaj odvešću je u zgradu gde je nekada bila skupština, a sada Prirodnjački muzej.
I tamo gde je nekada sedeo Radoman, i Kurta i Murta... biće nekoliko skeleta mamuta. Sa strane minerali, pa presovani leptiri... Divota.

...

I da, u toj divnoj svetloj budućnosti imaćemo i grejanje u hladnim danima.

Letos je Đilas u sklopu svoje kampanje za gradonačelnika (a ne znam zašto kada nam uopšte nisu ni dozvolili da izglasavamo gradonačelničko mesto) ulazio u kanalizacioni sistem. To mu se toliko svidelo, u pokušajima da nam se dodvori, da me je par puta hvatao strah da ne iskoči kada podignem poklopac u kupatilu.
Sada ima važna posla i nema radikala da ga gnjave, tako da o grejanju nema kada da misli.

Deca se razboljevaju, časovi u školama su skraćeni zbog hladnoće, babe i dede padaju po ulicama, hitna pomoć se jako teško probija...

Čekaćemo još 4 godine... na nova prazna obećanja.

Thursday, September 18, 2008

Nedelja popodne

Nisam znala zapravo šta se dešava, tad kad sedoh nešto da otkucam.

Photobucket

Kad ja tamo, ono međutim...

Izgledalo je isprva kao neki seks.
Samo što nije bilo to.

Photobucket

Mutant mrav sa krilima ili neko čudo što liči na raspomamljenog mutant mrava je dohvatilo našeg Romea.
A lepo sam ga mesecima molila da ode skroz iza u ugao, tamo kod Julije. Džabe, kad nije hteo da sluša.

Photobucket

I onda ga je mutant uzeo i odneo napolje.

Photobucket

...Siroti Romeo.

Objavio yzse u 18. septembar 2008 19:28:31 | 2 komentara

Siroti!
Objavio Morticia u 19. septembar 2008 18:01:13
Ma, zbog Julije mi je najzalije...
Objavio yzse u 22. septembar 2008 11:36:22

Monday, August 18, 2008

Despina

Još uvek svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući

Svako jutro velika kašika mleča u medu, pa pola sata kasnije vitamin B1 i 15 miligrama čistog otrova koji imitira kortizol.
Nešto kasnije kompleks B vitamina i B12 posebno. Uz doručak koji se sastoji ili od šljiva ili od breskvi.
Dva sata kasnije 1000 mg kalcijuma sa magnezijumom i cinkom.

S vremena na vreme vitamin C.

Od popodne do uveče lep raspored presovanog sibirskog ariša. Jak je do zla boga, u početku su mi pucali kapilari u beonjačama.

Tu i tamo po 15 miligrama folne kiseline, nije na odmet 5 dana u mesecu.

Posle... glina, pa zeolit.

Biao mi daje mlevene mrave. Tvrdi da nema ničeg što je toliko jang... I mineralne kuglice. I za njih kaže da su jače od bilo kog mineralnog kompleksa u tabletama.
I ja znam da je u pravu, ja ih pijem. Prave se po bhasma alhemičarskoj tehnologiji staroj par hiljada godina.
Ali to nije ništa, okreće se on strogo. Ako ne budeš radila Či Gong kao da ništa nisi ni uradila. Svaki dan, svaki dan kako god da se osećaš, svaki božiji dan ima da radiš vežbu. Svako jutro i svako veče.
Moraš da pronađeš svoj centar.

I ja radim. Radim svaki božiji dan. Zasipa me sitan sneg, pa za njim kišica, onda Sunce. Džogeri me zaobilaze u strahu, policijski džip se parkira nedaleko i iza zamračenih stakala osećam njihove zbunjene poglede. Ne znaju šta ja to u stvari radim.
Tražim svoj centar.

Kriziram u 9. minutu, ali nastavljam bez pogovora. U glavi mi odzvanja medeni glas Mary Wells, ali Biao mi je zabranio da pevam kada počne da me boli.

Nothing you can say could make me run away... from my guy..., peva ona dok tri kapljice znoja klize niz kičmu.
No handsome face could ever take the place of my guy...

Pogled mi je prikovan u jednu tačku i kada završim sa svojih 16 minuta (a moram da doteram do sat vremena) neću moći da se pomerim. Razvući ću ruke iznad glave, taman toliko da drot u džipu pomisli kako se bavim okultnim radnjama. A onda ako uspem da skupim noge i sastavim plan za hodanje valjda ću stići na vreme da ručam (sirovi raštan, spanać ili kelerabu).

Četiri dana nedeljno hatha yoga, uz krija i rađa jogu. Brojim dahove kroz nozdrve, uravnotežavam Idu i Pingalu. Pratim tok meridijana u telu, pratim krv, pratim svoj duh.

Despina očajnice, tamo u Neptunovom maglovitom zatvoru.

Tri dana nedeljno žrtvujem se Zorici, opakoj amazonki. Danas uzimaš teže tegove i povećavamo broj trbušnjaka... I gde je osmeh? Kada ti je najteže hoću da vidim osmeh.
Kao na porođaju, dobacujem ja, ali ona ne čuje. Upravo je pojačala naš hit uz koji radimo vežbe sa šipkama. I tu pevam, pevam jer me boli... I nije zabranjeno. A i idealno se uklapa uz moje postojeće stanje.

I’m on fire baby... and I’m burning...

Sat vremena kasnije, posle vojničke torture, posle jedne promenjene majice, pola litre vode, pakovanja papirnih maramica i tri puta u želudac vraćenog raštana (ili u grđem slučaju lubenice) vezujem maramu sa praporcima oko kukova i prepuštam se Ivani.
Ona me pogleda ispod oka i samo mi pokaže prstom da zadignem majicu i spustim trenerku na kukove. Zvučiš kao Deda Mraz, dobaci mi u prolazu. Tako se i osećam... kao Deda Mraz. A praporci bi trebalo da zvone kao u „Hiljadu i jednoj noći“.
I onda počinjemo, bubreg u ležište, bubreg van ležišta. Horizontalne i vertikalne osmice, pokret rukama „harim“, savijanje unazad do zemlje.
Samo nežno, opominje me ona. Kada igraš onda igraš, ne treba da se biješ.
Da, da... Venera... ne Mars, ponavljam sebi. Ali povuče me... Muzika je brza i već vidim nečiju glavu na tanjiru... Kao Irodijada. Ili je bolje da izvučem bodež u trenutku kada...
Opet si izletela, čujem njen glas. Nežno. To je igra zavođenja...

To jeste igra zavođenja. To je više od igre...

Bhairava za šta, za koga me spremaš?

Thursday, July 24, 2008

Na kraju sveta



…She's making movies on location
She don't know what it means



But the music make her
Wanna be the story
And the story was whatever
Was the song, what it was...



Rollergirl, don't worry
DJ play the movies
All night long, all night long



Slipping and sliding
Yeah, life's roller ball
Slipping and a sliding
Skateaway, that's all



…Skateaway

Tuesday, June 10, 2008

Gitarista

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5.kući

Nije moglo na drugi način. Prosto smo morali da se sretnemo. Ako nikako drugačije, a ono u tom drugom svetu, u second life-u koji smo sami kreirali na Netu. Kada su na delu Uran i Venera i ne može da bude realno, postojano. I ja sam sve to znala, a opet... nisam mogla da izdržim. Kao Pandora otvorila sam kutiju za koju sam pretpostavljala da nosi preokret i razočarenje.

Ali zašto? Pitam se često i sama. Zbog tvog Sunca u konjunkciji sa Uranom u Škorpiji, zbog tvog Marsa u Lavu? Pa, možda...
Tamo negde pred zoru, na ulici je samo gust mrak. I moj pogled. Onaj što te prati kada se vraćaš kući crn, taman kao tvoje škorpionsko Sunce, lavovskog hoda i držanja kao tvoj Mars. Mesec u opoziciji sa Neptunom, sa gitarom na leđima. Hodaš opušteno i samouvereno, a za tobom ostaju izmaglice testosterona. Svetlucave izmaglice koje se u zoru kondenzuju i kvase asfalt. Ljudi prolaze žureći na posao i osećaju se čudno, kao da ih je odjednom zapahnula snaga. Ispravljaju povijena leđa i počinju da se osmehuju. Misle da je to snaga jutra... Ali samo moj pogled zna da si prosuo mušku magiju za sobom. I da će ona trajati sve dok je perači ulica ne unište šmrkovima, jer jedino reka može da uništi reku. A onda... Dan će biti običan, ma kakav da je, jer tvoj trag je obrisan... Do sledećeg prolaska.

Tvoj um sastavljen od Meseca u Blizancima i Sunca i Urana u Škorpiji, i tvoje srce u kom vlada Saturn. Brzo, sajber, u kablovima, večito u struji, u sagorevanju, u bolu. Ledenom muškom bolu, suzdržanom, sa osmehom.
U momentu kada mi tranzitni Neptun iz 5. kuće poslednji put kvadrira Venerom, i kada Uran na nju šalje trigonski zrak, svaki gitarista od srednjoškolca do zrelog muškarca nekako kontaktira sa mnom, slučajno ili namerno, u realnom ili virtuelnom životu. Ali, moj izbor si samo ti.
U toj divnoj armiji muškaraca, tom savršenom poretku gde se od soba, podruma, garaža, pa sve do profesionalnih studija i klubova priključuju pojačala i ipak gori vatra pobune - tražim tvoje lice. Tako poznato, tako nalik mom. Azijatsko, mongolsko. Ono lice koje osvaja svet, na kome gore dva tamna oka, a iza kog se krije bolna vatra destrukcije i nove kreacije.

Nisi ni znao da sam slušala tvoju muziku i pre no što si mi poslao prvi mejl. Uzimala sam je, krala sa Interneta. Prvo polako da se uverim da ti megabajtski fajlovi imaju svrhu, a zatim redom – sve. A ti fajlovi i jesu sadržavali sve. I harmonija i ritam i melodija su bili hard-core, baš onakav kako izgledaju ženski Mesec i Venera u Škorpiji, ono što je moja duša godinama priželjkivala da čuje. Jeziva radost i muška snaga uvek pomalo pomešana sa ludošću. Snaga i radost uz koje je teško plesati, ali je vrlo lako prevrnuti autobus, kamene žardinjere i probiti policijski kordon. Iza ugla, tamo u mraku, trojica sa štanglama. U železničkom tunelu u uskom prorezu svetla samo slučajno otisnuta slika škorpionskog žalca... Jurnjava motora auto-putem... Skraćene puške, produžene motke, lanci... Muške igračke. Radost 8. kuće.
I znam da su na tvojim svirkama večita dekoracija te sporadične tuče, jer to je taj lavovski Mars u zlatu i sjaju... i u krvi.

Crni

Kada se čujemo telefonom glasovi nam zazvuče poznato. Kao da smo se znali godinama, hiljadama godina. To su glasovi koji se nadopunjuju, u krevetu, u kuhinji, na ulici. One boje muško-ženske koje bi zvučale savršeno uobičajeno kada bi se na kratko dogovarali ko će da svrati do pijace, a ko da vodi dete kod zubara.
Ali za sada...pristojni smo i suzdržani, pomalo spetljani. U onom svetu, u tom „drugom životu“ – to je potpuno drugačija priča. A i kakva bi i mogla da bude? Moja Venera tačno na po 2 stepena između tvog Sunca i Urana, tu gde mi je ugodno, gde se osećam ženstvenom, zaštićenom, istina u svemirskom šatlu, tamo negde gde se potiru i vreme i prostor, gde je čudno i meni sasvim odgovarajuće. I suština ostaje – Sunce i Venera, žena u sjaju muškarca. Tvoje Sunce na 7 stepeni od mog Meseca, savršeni roditeljski par. Oni koji su sposobni da kreiraju krug vatre da bi zaštitili decu, da ih vaspitavaju i strogo i labavo, da im pokažu i omoguće sve, i da im na kraju otvore prolaz iz koga može da se ode u svet i uvek vrati u sigurnost doma. Moj Mesec u trigonu sa tvojim, jer duše su nam harmonične. I kada je teško i komandant i glavni navigator našeg broda, svemirskog broda ostaće zajedno kroz kišu meteorita i u sred magnetne oluje izvući će posadu iz opasnosti. Jedan će da diktira koordinate, drugi da po njima usmerava kormilo, bez panike, bez drame, samo sa osmehom. Opasnost smo nas dvoje i ništa više. I šta bi moglo toliko da nam preti kada i život i smrt jesmo mi.
Moj Jupiter u tvom Zenitu, donosim ti dobru vest... uvek. Tvoj Zenit na početku moje 5. kuće – tvoj uspeh je moja radost. Tvoj Mesec u mom Zenitu, tako zgodno smešten da bi mogao lako da rasturiš moj Saturn, da se raspe u prah, da me zaboli kad god razmišljam tvrdo i bez milosti. Da nas oboje zaboli tada kada me tvoj Mesec tiho obori na kolena i kada moj Saturn prospe ledenu tišinu...
Moj Neptun sa tvojom Venerom i Merkurom. Opčinjen si svetom koji kreiram oko svog deteta, opčinjen znanjima koja ne zna svako. Ko je od nas dvoje upecan u vodama fantazije? I ko se još uvek koprca u mrežama želja?

Ne, u suštini mi oboje ne želimo da se nešto desi. Ne živimo u istom gradu, navike su nam na izgled drugačije. Jedna prava ženska Škorpija, prikrivena kao Vaga, sa Saturnom u Zenitu. Teška i sebi i ljudima i bogovima. A sa druge strane muška Škorpija, jakog Lava, a sa punom 6. kućom. Bez odmora, spavanja, bez milosti.
Tvoj Pluton iz 5. na mom Uran – Merkuru iz 1. kuće. Opasna situacija, eksplozivna. Ali isto tako moje Sunce – Pluton iz 1. na tvom Saturnu u 5. kući. I to u onom momentu kada tebi Saturn ponovo ulazi u kuću gde je natalno smešten, kada se približava čas njegovog prvog povratka. Da li smo spremni za dodir ljubavi? Da nas veže, muči i zajedno poseče. Da ostane tanak mlaz krvi kada ljubav mačem bude ispisivala tvoje ime u mom srcu i moje u tvom.

Čak i sada kada kucam tekst koji zapravo nikada i nije trebalo da se napiše, kada ono što treba da bude napisano čeka tamo negde u periferijama moždanih magistrala, kada vrlo ozbiljan sadržaj u kome smrznute trupe prelaze Albaniju dok ih vojvoda krajnjim naporom volje vodi, a dim njegove cigarete, dim koji ce ga na kraju i dokrajčiti – stoji zaleđen kao u filmskom frejmu, ti osećaš da mislim o tebi. Znaš i zoveš, ponovo pišeš. Upadaš u nedoba, onda kada želim samo razigrane boginje inspiracije.

Mesec u žici

Dok raspoređujem vojsku po zavejanim bespućima sećanja, ne mogu a da ne razmišljam kako je to čudno. Moj Saturn na tvom Mesecu i tvoj Saturn na mom Suncu (i Plutonu). Da li su se naši preci poznavali, da li su nas vezali nekim nevidljivim zavetom? Da li smo se sami vezali nekada davno? Ne želimo se, mi zapravo osećamo da ne treba da se vežemo, ali... Ko nas pita? Kako da se odupremo Suncu, Mesecu i Saturnu kada se od njih život i sastoji. Sa tobom je naporno, a bez tebe besmisleno. Sa mnom je teško, a bez mene pusto, prazno.
I odakle ti uopšte ta navika da mi pričaš i pišeš sve? I odakle meni da to slušam? I kako te zaista nije sramota da mi tek tako, meni strancu, ispisuješ sve? Zavođenje si masterovao, to mi je jasno. I za razliku od velegradskih usamljenika koji bezuspešno i godinama čekaju da neka ona njima priđe, to sa tobom nije slučaj. Taj Mars u Lavu - to jeste drama, od kreveta pozornica. Zameraju ti uvek da imaš previše energije, i u muzici i u svemu. Ali ko to? Oni koji su slabi da se sa tobom nose. Kiffa australis – vatra gori u tebi. I ima li šta jače od vatre u vodi, od vulkanske reke?
Samo... ti ne znaš je da je moj Mars u Biku. U 8. kući. Dovoljno daleko od tvog da nemamo kvadrat, ne možemo fizički da se povredimo, ili povređujemo. Ali i dovoljno daleko da se aktivira trigon... Jer ja sam jedina koja sme da ti izađe na crtu.
Šta misliš - šta mogu da urade takva dva Marsa? Ne, u tim trenucima ti ne misliš, jer magiju kreiram ja.
Pravim se nevešta, a sve vreme razmišljam da li si ti taj pravi čovek sa kojim bih konačno mogla da isprobam tantre, prenos niže energije u duhovnu sferu. Bojim se samo da ne izgoriš, jer dovoljna je varnica. A tu bih varnicu svakako morala da bacim... Tu u tom zapaljenom krevetu gde Mars prerasta u Pluton.

Ne, ne želim da budem sa tobom. Kukavica sam i ne mogu da gledam, da se suočim sa tim trenutkom, alhemičarskom transformacijom u kojoj se ti pretvaraš u plamen, a taj se isti plamen pretvara u dete.
Tvoj Saturn me ledi i šalje ti zvanično obaveštenje da koliko god želeo, dete ćeš morati i dalje da čekaš.

Ali opet... Gledaj... Gledaj našu kompozitnu kartu. Znam da ne razumeš, niti te u suštini interesuje, ali ipak pogledaj. Ko može da se pohvali ovim? Ascedent nam je u Lavu, MC u Ovnu – mi jesmo ratnici. Ali ono što je važnije – mi u 4. kući imamo stelijum Sunca, Severnog čvora, Urana, Merkura, Jupitera i Venere. Mars iz 11. pravi trigon od Sunca do Urana, tačno na pola puta sekstiluje Mesec u 2. kući. Saturn iz 1. ima trigon sa Neptunom iz 5. (vrh 5. kuće u Škorpiji), a tačno između njih je Pluton u 3. kući. Sve, ali bukvalno sve se odnosi na dom, na decu koja rastu pod okriljem umetnosti, a najviše muzike, gde se obraća pažnja na budućnost i gde su reči skupe, možda vojničke, ali svakako isceliteljske.

I onda?

Ništa... Venera i Uran.
Koga na kraju više zaboli? Ko inicira prvi? Pa, Venera naravno, iako to zvuči neverovatno. Ali kada je Uran u kombinaciji sve se izokreće naopako. Venera prekida, a Urana više boli.

Od mog rođendana do tvog, od onog beskrajnog stelijuma iz naše iluzorne 4. kuće – mi imamo tišinu.
Neptun se smeje kvadrirajući mi Veneru poslednji put.
Spaljujem sve što znam, brišem sve natalne karte, i sinastričku i kompozitnu, i sve fajlove.
Neptun baca svoj otrovni zrak i nema više...

Samo... Da li? Hoću li ga pustiti da me još jednom prevari? Rekla sam da ako treba – pevaću i sviraću. I tačno to i radim.
Tamo dole kod reke, iza sajamskih hala stoji brod, jedan od mnogih. Crn i ofucan, sakriven, pravi Proteus. Vlasnik drži kafanu, polupraznu, večito preglasne, napregnute narodnjačke muzike.
Da li smem?
Naravno da smem, vlasnik i kelner me znaju. Dolazim često sa detetom u doba kad niko ne dolazi, da se igramo, da izvaljujemo takve ideje od kojih njih dvojica ne znaju da li da se smeju ili da se spreme i skaču u reku za nama u slučaju potrebe.

Mogu li? On me začuđeno pogleda, pa klimne glavom.
Razvlačim kabl jer hoću na palubu.

I počinjem...
Nema tu tvoje snage, ali nije ni ovo loše. Poslužiće kao uređena buka, kao nekakva melodija. Akordi se kotrljaju lagano kao talasi, tekst vadim negde iz sećanja....

Zvuci se pojačavaju, usmeravaju od Save prema Dunavu, pa dalje ka jugoistoku. Glas mi je sve jači, a melodija sve brža, čvršća, ispunjena snagom.

I ona solo završnica koja traje kao reka, kao vreme, kao Saturn. I tišina i moj pogled... i ništa.

Usamljeni aplauz, mada vidim da mu i nije baš prijalo. Ipak, pomaže mi da vratim pojačalo na njegovo uobičajeno mesto. I sam sebi se čudeći poziva me da opet dođem, da razbijem monotoniju...
Dok razmišljam telefon počinje da zvoni.

Neću ni da pogledam, znam da si osetio moju energiju. Nisi mogao da se odupreš. Neću, ne želim da pogledam, da se javim, ali znam da ni ja ne mogu da se oduprem.
...Ko se od nas dvoje još uvek koprca u Neptunovim mrežama?

Samo Saturn ima odgovor, samo vreme pokazuje suštinu. Samo vreme lagano uništava srebrnastu izmaglicu...

Friday, May 16, 2008

Pariz - Dakar

Nikako, nikako da stignem... I onda pogledam Sunce kvadrat Neptun i setim se tebe, ali dragi brate Petre Egidije, dok ja levo desno, dok odradim tekuće poslove, dok posavetujem žene, decu i služinčad... konje i magarce, malo mi vremena ostane za pisanje o Utopiji... A onda sasvim slučajno, ali ti znaš da nikad i ništa nije slučajno, desi se nešto naizgled beznačajno, a prepuno smisla. Mladić obrijan do glave u roku od sat vremena na dva različita kraja grada zatraži moju pomoć i usput pomogne i meni. Previše da bi bilo besmisleno. A uveče, opet slučajno, pročitam da su njegovi sveštenici... Eh da, bolje da idemo redom.

Tvrdi se da je alhemija u Indiju stigla iz Kine, što je sasvim moguće. Bogar i dalje meditira u jednoj pećini severno od... već više od 300 godina. „Ko je video Nandi taj zna šta je alhemija“. Gledaj Petre Egidije, gledaj mladi Hermese - biti trostruko veliki znači znati alhemiju, teurgiju i astrologiju. Znati – gnosis, u tom smislu, soteriološki takoreći.
Nigredo, albedo i rubedo – trofazni sistem, uvek trofazni. Potpuno isto kao crna, bela i crvena guna, tri zmije koje stvaraju maju – opsenu... život. Sve je isto, sve je potpuno isto. Ko je video Nandi – taj zna šta je alhemija. Nandi je Šivin bik. Onaj isti sa sunčevim diskom među rogovima. A Sunce pravi zvuk Ra. To nije iz Egipta, stiglo je iz Indije. Sve, ali ama baš sve se uklapa.

Čitaj, mladi Hermese, možda je Blavacka imala bolji prevod, ali dobićeš Njutnovu verziju.

Tis true without lying, certain & most true.

By the way, ide priča da je Blavacka sama materjalizovala vuka. Ali da dokaže – šta? Da je moćna, da zna znanje, zarad čega? Znaš da se držim podalje od tih viktorijanskih histerija, a vuk je ionako stvoren i bez moje intervencije... Ili možda grešim?
A Njutna volim i kada ima neadekvatan prevod.

Proteus

Proteus je jedan od najtamnijih objekata Solarnog sistema. Nije mogao da bude otkriven sa Zemlje jer je praktično toliko blizu Neptuna da se od reflektovane sunčeve svetlosti uopšte ne vidi. Kruži kao satelit u nivou Neptunove ekvatorijalne ravni. U suštini on je samo stena, nepravilnog oblika, bez do sada zabeleženih geoloških promena...

Bio je sasvim običan dan, maj 2007.
Stajala sam tako u Vojvode Putnika, na stanici, sve čekajući onu mitsku četrdesetčetvorku (waiting for the train that never comes) i eto ti njega. Zaokrenuo je iz Mirinog bulevara ka Zvezdi. Videla sam ga pre no što je on spazio mene. Ali... kako me je spazio počeo je da trubi kao blesav i... I , i?

U tom momentu iza drvoreda, ma iza mojih leđa izašla je kompletna duvačka sekcija i počela uvodne taktove. On i ja smo bili zaleđeni kao u filmskom frejmu.
Tamo preko puta sa svih staza Hajd parka izvirali su horisti, a ispred njih je koračala Deni Klajn sa ostatkom Vaya con Dios-a. I pevali su iz sve snage - Well, if he’s bold and untrue...

Kod njega u kolima verujem da je odzvanjalo ono Đorđetovo – Kad ljubim glavu gubim, kad ljubim stvarno ljubim, i zato kad te spazim ja besomučno trubim... Fućkam kao klipan, crvenim k’o tulipan... A ako nije, šteta, jer... trebalo je.

Gledamo se u oči, a tad, i uvek se to dešava tada – vreme se deformiše, saturnovsko dijamantsko vreme.

That wch is below is like that wch is above & that wch is above is like yt wch is below to do ye miracles of one only thing.

Gledamo se satima... I ništa.

A horisti pevaju sve do onog - tell him to find another.

I konačno...
On produžava ka Zvezdi, a ja ostajem da stojim (...natovarena kesama). Prvo ide bes: Pa, što nisi stao, morončino? Patroliraš mi po kraju češće od unutrašnjih organa. Mogao si baš i da se setiš i da staneš, i možda me i pitaš da li mi treba pomoć... A onda tuga.

Horisti se razilaze, duvači se pakuju, a iza mene staje Deni Klajn i peva iz sve snage, iz dna duše:

She stands tall, high as a mountain,
her heart is deep as the sea.
She’s known hardsheep and sorroows
that brought her down on her knees...

Ali samo je ja čujem.

Lord help her please...
Lord... help her please.

Oslobodi me, molim te.
Molim te...


Počelo je kada je Neptun napravio aplikacionu kvadraturu sa Spiritom, ne Fortunom Hermese, Spiritom. (Računaš po noćnoj formuli i tu je greška, meni je Fortuna na Regulusu, što i inače ništa nije utešno.) Dakle, počelo je kvadraturom na Spirit ili na Mesec, već se ni ne sećam, i vidiš nastavilo se... U stvari, lažem. Srela sam ga još tamo negde ’96 valjda, u zimu. Ona moja krntija se zaglavila na Novom Beogradu, gde se osećam kao retard, gde uz kartu standardno nosim i kompas, ali se generalno orjentišem po Suncu. Međutim, bila je noć, sneg je vejao, olupina nikako da proradi, u meni se i očaj zaledio od hladnoće i samo sam gledala pred sobom bez ikakve ideje... I kao u filmu parkirao se pored i samo me kratko zamolio da podignem haubu.
Ako si ikada gledao kako izgledaju popravke u toku Formule tada će ti biti jasno za koje vreme je regulisao stvar. Usput se za trenutak okrenuo, video kako se smrzavam pored njega i ponudio mi da uđem u njegova kola jer tamo radi grejanje. Ma, Bože sačuvaj, mislim se ja, a ponekad treba rizikovati. Mladi Hermese, treba ponekad rizikovati.
Tu šansu sam propustila.

Ali... opet te lažem, jer srela sam ga još ranije. U stvari, nismo ni mogli da se sretnemo, mi smo oduvek i bili jedno. Od iste zemlje i istog neba.

And as all things have been & arose from one by ye mediation of one: so all things have their birth from this one thing by adaptation.

Ali, nebitno.

Coelum philosophorum

Tada kada je Neptun dodirnuo moj Spirit pogledala sam u njega kao da ga vidim prvi put. Stajao je blizu, i bilo mi je jasno da je umoran i usamljen i nemam pojma... samo sam pomislila da mi je žao, jer je dobar čovek. Uh, dobar čovek - ono što će me rasturati sledećih sedam godina. Neptun je bacio zrak na mene, a ja sam ga reflektovala ka njemu – ja ću da te volim. Podigao je pogled, osetio je energiju...I igra je počela.
Da sam samo znala. A kako sam i mogla da znam?

The Sun is its father, the moon its mother,the wind hath carried it in its belly, the earth its nourse.

Ne, sve je moglo da bude i lako i jednostavno. Ali zašto nije? Zbog nekog ko je sa strane video sve, nekog ko je prenosio informacije, istina jednosmerne. On misli... On misli! Zašto mi sam ne kaže to što misli, jedan na jedan?
On misli da si ti previše mršava za njega, a da je on previše ružan za tebe... A da, nisi ni brendirana...

Molim?... Ne razumeš Hermese, nisam mogla da se sastavim u tom trenutku. Samo sam bila u šoku. Sledećih dana sam stvarno pokušavala da jedem do besomučnosti, ali nije bilo vajde. A onda mi je doprlo do mozga i otrov se razlio pravo ka srcu. Nije on ružan čovek, on je glup čovek. Te ideje o mršavosti sam mogla da mu izbijem iz glave jako brzo i da shvati kako je moje telo jedino adekvatno uz njegovo telo. I ista priča o tim kompleksima da je ružan... Ali kako da se borim sa tom ponižavajućom etiketom da nisam brendirana?
Da, Hermese, priznajem, sve priznajem. Nisam brendirana, što je još grđe kada radim nazovi prljave poslove (stolarske, slikarske, oko kola, pardon olupine) nosim danima radničke kombinezone, one građevinske džakaste tregerke. Nemam neku kolekciju cipela, a i večito sam u patikama, neutralno prljave boje i obavezno moje omiljene kineske marke – ipak sam brendirana. Oblačim se po kinezima i pijacama i kada imam više para neću da ih dam na krpe koje nisu suština. Venera u Škorpiji, volim đubre, ali gledaj u 2. kući, od đubreta mogu da napravim kapital. A i inače... to mi misli čovek koji ima 3 majice od kojih su dve iz doba Titovih sletova.
I zamisli ne nosim nakit? Baš sam seljančura. Istina, leti nosim narukvicu oko noge i ponekad minđuše da mi uši ne bi zarasle. Ali, ama baš nikad da se setim da nešto sa mene zvecka.

Nisam debela i brendirana. Pa, šta on hoće – Seku Aleksić? Šta bi uopšte on tražio sa jednom takvom? U čemu je poenta? Možda ti znaš tu tajnu Hermese? I pokušala sam, stvarno jesam. Zamislila sam ga na splavu sa jednom salastom, pa utegnutom (obavezno brendiranom) plavušom, kako u kasno popodne sede satima (slušaju Joksimovića, Georgijeva kao intelektualnu varijantu ili daj šta daš) i bleje. Bukvalno bleje. I ne mogu dalje, nisam sposobna da zamislim o čemu bi pričali, ako bi ikako pričali. O Delta sitiju? O novoj kolekciji u Zari ili Mangu ili gde god se stoka mami da troši pare? O čemu takvi ljudi pričaju? I da li uopšte nešto pričaju, da li se upoznaju pre no što otrče u krevet, da li išta osete? Imaju li organ kojim bi to osetili? Imaju li ono što u meni upravo pravi...

Nigredo, Hermese, to je nigredo... I veruj mi da boli.

Najobičniji Proteus me je namamio onom supstancom “dobar čovek“ i ja sam kao svaka ćurka upala u retortu koju je on majstorski zapečatio i potpalio vatru. I posle je bilo gotovo, pokušavala sam da uspuzam uz staklene zidove, plakala mu, kumila ga, ali gotovo.

Kalcinacija. Proces ide tako što se supstanca zagreva u retorti na otvorenom plamenu... dok se ne pretvori u pepeo. Jer... Otac mu je Sunce.

Ali nije se na tome završilo... Možda bih sagorela za neko vreme i prebolela, ali znaš da staza krivuda ka Mesecu, pa ka najosetljivijem stepenu, tačno tamo gde Venera izlazi iz podzemnog sveta.
Počela sam da ga viđam često i više no što mogu da podnesem.

The father of all perfection in ye whole world is here.


Ono što me je zbunjavalo bilo je u njegovom pogledu, u gestovima, u neočekivanim preokretima.
Disolucija. Razređivanje pepela vodom... Majka mu je Mesec.

Ali kada bih se udaljila osećala sam se jadno. Jadno i bedno. Stvari koje su mi pričinjavale radost postale su beznačajne. Vrtela sam se kao idiot pred skupim izlozima, i ne znajući u šta to gledam kad tu nemam šta da tražim. Jadno, Hermese. Ponižavajuće. Kao i moje telo, odjednom sam počela da se posmatram. Vrlo pažljivo, kritično... Užas. Te strije koje su mi izgledale kao savršena prirodna tetovaža aboridžinskog stila sada su bile odvratne. Taj ožiljak od operacije slepog creva... nisam smela ni da ga pogledam. To što mi je u detinjstvu spasilo život – to je bila moja sramota. Jeste, s leđa mi se vide rebra, samo kad se malo istegnem... A tek modrice, slučajne posekotine, jao kapilari... Ma, nepodnošljivo. Grozomorno.

Ne, ne. Sve bi meni bilo jasno da je predmet moje opsesije bio neki maneken, lokalni krimos ili pjevač. Ali znaš kako to ide „ona može sa svakim, ali on može samo sa njom“. Ja sam se vezala za Hefesta, a znaš kako Hefest izgleda. Samo što se negde izgleda desila greška. Mars i Venera u recepciji. Ovde sam izgleda ja bila Hefest. Jadni i bedni, poniženi Mars... Sila u izgonu.

Its force or power is entire if it be converted into earth.

Planeta u izgonu nije slaba, ona zadržava svu svoju snagu, samo što je na terenu gde se ne oseća dobro. Kao vladar koji vlada državom ali ne zna lokalni jezik i stanovništvo. To ti je pozdrav od Vilfranša. Jeste, Morin, Žan Mari Baptist de... On te je lično pozdravio Hermese.


Petlov rep

Kao i svaki multifazni sistem i ovaj ima četvrtu – plazma komponentu. Kada se sve vidi šareno i ovako i onako. I tako je i bilo.
Dođem, recimo tamo gde se okupljamo svi, ali usput sretnem na ulici i momka koga znam onako neobavezno samo u prolazu. I on mi se pridruži tih 100 metara. Naravno, ovaj nas vidi kako dolazimo zajedno i onda se duri danima. A ništa, ništa da mi kaže, da me pita... ništa.
Ili dođem tako umorna i naravno potpuno izluđena poslom, i grozno obučena normalno. I baš tad se desi neka gužvu, a čovek pored me slučajno gurne, ali stvarno malo. Dok sam se ja okrenula da ga pitam što je to uradio, ovaj ga je već uhvatio rukom za vrat i preneo dva metra dalje. A ja u šoku gledam.
Pa, bezveze... pričam drugarici o nekoj izložbi, a on sedi tu blizu. I tek da bi se napravio pametan primeti da na izložbe idu oni što nemaju para. Mislim, stvarno? Šamarčina u momentu, to je trebalo da uradim. I što prisluškuje ako ga toliko ne zanima.
Ma, bezveze...

Petlov rep, u svim bojama. Samo prolazna faza. Šarena laža. Zato sam se i sklonila. Ali znaš i sam, ne možeš se skloniti do god aspekt traje. I nema slobodne volje, kako smo odavno utvrdili mladi brate. Nema je, to je laž. Kako gore – tako dole, princip koji isključuje slobodnu volju.

Seperate thou ye earth from ye fire, ye subtile from the gross sweetly wth great indoustry.

I neću više o tome, petlov rep je samo petlov rep. Bilo je vreme za...


Albedo

Nema šta, kad te maltretira Neptun nema izvlačenja. Sklonila se jesam, u sebe, nisam našla bolje mesto. Ali, isto tako kad te maltretira Neptun doživljavaš ono što se zove „monaški aspekt“. I ta faza je trajala dugo. Dani su mi bili ispunjeni učenjem i detetom, i učenjem kroz dete i samo i jedino učenjem. I što je najčudnije, toliko sam ponekad želela samoću - a nigde je nije bilo.
Da bi sve bilo još gluplje pred mene su stala tri savršena momka. Ma, da sam ih zamišljala ne bih mogla tako da ih iskreiram. Sva trojica su imala po dva završena fakulteta (ozbiljna fakulteta), govorili su perfektno po najmanje 3 strana jezika, kulturni, prelepi, prezgodni, mladi, plavi, vrlo ozbiljno drilovani, bezbrižni kao golubovi, opasni kao zmije, tihi, uvek spremni da saslušaju, uvek raspoloženi da se igraju sa mojim detetom. Neverovatno... sva trojica su imala imena na P. I sva trojica po kap iz Atlantika u oba oka.

Sećaš se Hermese? Onaj dan kada je talas... Udarni talas krade potencijalnu energiju od talasa ispred i iza sebe... Oni su bili prva odbrana grada – kontinenta. I prvi su poleteli. I prvi pali... Stajali smo u astronomskoj kuli... tada kada se talas sručio pravo na zidine. Ti si pokušavao da skloniš aparature i teleskope, i očajnički si po hiljaditi put zvao bazni brod gore u orbiti. A ja sam gledala kako ginu naši najbolji borci. Pusti Hermese, pogledaj - mešaju se elementi. Gde je sada zemlja, a gde nebo... i vatra kroz vetar stiže, samo što nije izbila prozore i mene i tebe i sve naše skalamerije...
I sve je nestalo, jer kako je gore tako je i dole.


Separacija. Izolacija komponenti ili disolucija filtracijom i dekantacija primesa ili bezvrednog materjala.

Bezvrednog materjala?

Nisam mogla, meni je srce i dalje bilo zauzeto. U njemu je sedeo najobičniji trol. Moje sjajne, predivne argonaute sam ispratila i poželela im svu sreću na moru, na putu. Nije bilo svrhe da ih lažem. Jer ništa osim prijateljstva nisam mogla da osetim.

I sve je bilo sjajno i divno, i sve je blistalo, sve do onog trenutka kada bih u nekom delu grada slučajno nabasala na njega. I gotovo. Samo bih se škorpionski ubola pravo u srce i otrov je svaki put bio sve jači. Nema slučajnosti.
I sve beše zabava i sve beše igra dok Ferdid ne dođe u tvrđavu rata...

Ali tada sam postala svesna da nisam samo ja taj jedan jedini krešteći homunkulus zatvoren u retorti tamo u zabačenom uglu laboratorije. I on je bio spakovan u istovetnu bocu samo tamo na drugom kraju. I njega je “radio“ majstor.

Držim ja tako dete u jednoj i gomilu stvari u drugoj ruci, i pravo na njega. I on tu kao mogao bi i da nas poveze ako smo mu usput. Normalna stvar da mu nismo usput. Stojimo u centru, on je krenuo za Zemun, a nas dve ka Senjaku. A i znaš kako smo vaspitavani, kad ti u gostima ponude kolače, moraš prvi put da odbiješ uz ono “hvala, nisam gladan“ koliko god da bi smazao ceo poslužavnik i olizao šerpu sa ostacima fila. A onda te nutkaju, pa se kao domaćica uvredi... Ma idi, cela procedura.
-Pa, ne znam, ako ideš kroz Kneza Miloša do Gazele, onda...(onda ćeš samo prokrstariti pola grada, i ja ću biti impresionirana što napuštaš svoj savršeni kurs zbog mene, usput ću da lupim nešto o astrologiji ne bih li se dokopala tvojih podataka, a onda ću da te navučem da ti gledam horoskop kako bi me pozvao telefonom, pa ćemo se naći da ti usmeno sve kažem, a onda... E ako onda nisi sposoban da nešto konkretno izvedeš ja stvarno ne znam šta više da pokušam.) U stvari, nismo ti usput... ? (Jao, nemojte. Nisam gladna... Sad on treba da me ponudi makar još jednom. Ali - )
- Dobro... Ništa onda, razočarano sleže ramenima i odlazi....
(Dva mila... debila.)

Gledaj Hermese... Ovo je već treći dan kako ti pišem i sve mi se čini da nikad ni završiti neću, i da se sve sklapa u nešto veće, ono što čeka još od doba škorpionskog Jupitera... Ali idem dalje, bez obzira na sve. Držim kurs od Spike ka Sirijusu. Pamti taj kurs Hermese, jer kada napustim brod – gotovo, navigaciju ćeš odrađivati sam.

...I zato ti i kažem, zašto je nisi zaveo? Zašto si odustao posle samo jednog kurtoaznog odbijanja? Zašto nisi pokazao da si ti muška snaga? Da oseti u čemu je razlika, da skapira zašto mužjaci nose jaja spolja, a ženke iznutra. Da se lepo vidi kako ti imaš više testosterona od nje, pobogu... Nema intelektualizacije, nema sujete, samo nagon. Zašto joj nisi svirao “Hey babe, you and me... How about it?...“ pod prozorom. Znam, komšijski balistički lavori sa vrelom vodom i samonavodeće saksije sa muškatlama... Ali, bez obzira, opet isto pitam. Što joj nisi pokazao svog Marsa? Pa, nećeš joj valjda na megdan sa Saturnom pod miškom?
Ja sam čekala da on prvi zavede mene, da bih ga posle stalno zavodila ja, do kraja života... mog. I neću da pređem preko tog principa, jer ako nema Mars - a šta ima?

Elem, imala sam svoj mali svet i oko njega Kineski zid. A unutar njega... Kad bi samo znao... Provela sam beskrajne sate družeći se sa Sokratom, i Platonom, i Demokritom, i Epimenidom, i Dekartom, i Spinozom, i ko sve nije svratio više se ni ne sećam... Mili i ja smo posmatrale kako se uzdiže Tetis geosinklinala, kako padaju donosaurusi, za njima mamuti, kako se razdvaja more jednim udarcem štapa, a kako se na glatkoj površini smanjuje koeficijent trenja... Nisam bila sama, uz mene su bili najbolji i najmudriji i najdivniji trenuci postojanja. One crvene bube u proleće, miris lipe, jato vilinih konjica u parku, rečni galebovi, pripitomljeni gavranovi... Ceo svet je bio moj.

It ascends from ye earth to ye heaven & again it desends to ye earth and receives ye force of things superior & inferior.

Nije meni bilo toliko loše u toj retorti na kraju krajeva. Štaviše, bilo mi je vrlo lepo do god nisam videla njega. Faktor – magla. A kako ga izbeći?

Konjunkcija. Rekombinacija sačuvanih elemenata posle separacije u novu supstancu.

Ali, džabe...

Izvela sam Mili da se sankamo tamo iza zgrade i bilo nam je sjajno. Gomila dečurlije i poludelih roditelja, šta ćeš lepše. I da idealnih situacija nema osetila sam kada je 20 metara od nas stao automobil. Momak je izašao, podigao haubu, počešao se po glavi i izvukao mobilni da nekog nazove. I ja sam odmah znala i ko će da se pojavi. Normalno 15 minuta kasnije eto ti njega. I ista slika... Montoja je ušao u servisni boks, mehaničari proveravaju, da - biće da je u pitanju levi spojler, da - levi spojler zamenjen, Montoja izlazi iz boksa, i vidimo kako se vraća na stazu...
Super, sad je znao i gde živim. Ali ništa. Da je imao malo više mozga mogao je tog dana da se ogrebe za palačinke, ali da, ja pravim samo nebrendirane palačinke... Kako bih i mogla da zaboravim... ikada.

Vidiš šta je savršena rajhijanska zakačka. Ja hoću, ali ne smem jer... On hoće, ali ne sme jer... I samo se batrgamo, svako u svojoj retorti.
(I ako sam ja sama tolike godine, zašto je sam i on ako mu ništa ne značim?)

Ali veza je postala previše jaka. Bilo je trenutaka kada bih se osvestila tek kada bi spiker najavio da gledam osamdeseti krug kartinga u Pitsburgu. (Što ja ovo uopšte gledam?). A tek pasionirano praćenje kako se pravi varalica – muva na TV-u... u tri sata noću. A onda kad sam se probudila jedne subote u 4 sata i dok sam udarala glavom u jastuk sve vreme sam gledala kako pakuje štapove u kola i vozi se 8 km uzvodno od... Bilo je tužno i smešno sve do onog momenta kada sam čula kako je izašao iz kola na sred auto-puta i krenuo peške, negde, napred, potpuno nesvestan ni gde je ni šta radi. Više nije bilo smešno, sada je stvarno postalo opasno. Tu telepatsku vezu sam nekako morala da prekinem.
Ali kako pobogu kad je svako malo krstario mojim krajem?

Fermentacija. Rast fermenta u organskoj soluciji.

Za to se pobrinulo vreme. Na scenu je izašao Saturn u fazonu “deus ex machina" i rešio stvar. Meni se upravo završavao onaj sedmogodišnji ciklus, u stvari 6 i 1/6 kako tvrde rojzenkrojcerovci (i da vidiš da su u pravu).
I tras, samo me je pregazio... i više ništa nije bilo važno.

I kako to već ide u onoj vavilonskoj legendi, ušla sam u donji svet da oslobodim njega, i na svakoj kapiji morala sam da skinem deo odeće ili nakita... 12 kapija. Na poslednjoj sam predala svoj osmeh, a onda me je Šamaš spržila po licu i rukama.
(O sujeto, žena ti je ime...)

Destilacija. Ključanje i kondenzacija fermentisane solucije zarad povećanja čistoće.

Ostalo mi je još samo da čekam da se bogovi smiluju i iskreiraju biće ni žensko ni muško, ni živo ni mrtvo da me izvuče na površinu.
I čekala sam, samo mi je to preostalo.

By this means you shall have ye glory of ye whole world & thereby all obscurity shall fly from you.

I mislila sam da nije važno, da više ništa nije važno, sve do onog dana kada sam ga ponovo videla... Morala sam da pronađem način da se oslobodim.

Brodski dnevnik: Približavamo se Sirijusu. Posada je već premorena i zalihe su na pri kraju. Nadam se da ćemo izdržati. Četvrti dan, ovo postaje...ne znam šta postaje.

Rubedo

A ako si mislio da se reli Dakar 2008 nije održao, o kako se varaš... Ja sam startovala, ja sam bila ta budala koja kreće na put baš tada kad je Mars retrogradan, a u opoziciji sa Plutonom. Onda kad niko normalan ne kreće nigde.
I opet nisam bila sama.

Trka zvanično počinje u Lisabonu, ali iz Pariza kreće mala i odabrana ekipa. U T5 loriju Kamaz imamo vojvodu, Paracelzus je na Jamahi. On je oduvek voleo egzibicionizam, a i sve najavljuje prljave trikove. Što se automobilske kategorije tiče vidim Nikolasa Flamela i Perenelu Flamel kao tehničku podršku. Sjajan par, skroman ali istrajan. Moje vozilo je već nazvano “Pobednička kočija antimona“ onako sprdnje radi, ali koliko je samo istine u tome. U ekipi smo ja i vuk.

Its force is above all force. ffor it vanquishes every subtile thing & penetrates every solid thing.


Znaš da je sve vreme “lupus in fabula“. Mi o vuku – a vuk kroz trku.

Više me apsolutno nije zanimalo šta se dešava u onoj retorti tamo. A verovatno da je proces išao tako što se kralj nalije do besvesti, pa se onda razleti na sve strane, pa levo, pa desno... Moja retorta, to je bila moja briga. Kraljica i vuk. Morali smo da prođemo sledeću fazu sami nas dvoje.

Zevsa mu Hermese, pa ja ti napisah alegorijsku priču. I čitaće ljudi, i odustajaće na pola jer se čini kao bulažnjenje. Ali neki će se probiti do kraja, a neki će i shvatiti simboliku. Jer, nije kome je namenjeno – nego kome je suđeno.
I dok ti mladi brate čekaš da se Kiron umori i ode na spavanje, da bi se kao lopov uvukao i poigrao sa njegovim zmijama... Pazi s leve strane, Ida, Ida bre!... Ma, gledaš pogrešno – ta je Pingala. Ma, sad su se izvijugale... Jao, Hermese, nije tebi dosadno... uopšte.
Jer svako mora da odradi svoju priču, a moja ide uz vuka.

I tako smo krenuli ka jugu, prolazeći pored onog mesta gde smo on i ja nekada davno na prvi poziv pape i Filipa ustali i krenuli na gubilište, pa smo nastavili ka prolazu gde smo stotinama godina ranije maltretirali konje, a ljude još više... I sve tako skroz do dole do luke. Eh da... kako bih ikada i mogla da zaboravim onaj dan kada je razbio moje okove dok su nas gađali sa svih brodova u okruženju. Onda kada je on ostao da pogine, jer sve su šifre bile u mojoj glavi. Kako bih ikada i mogla da zaboravim to Sunce i ispod njega tvrđavu prema kojoj plivam. Umor i snaga, samo da izdržim, samo da me ne pogode...
Sada prolazimo sa kopnene strane, dok gledam da ne oborim Paracelzusa, jer je već počeo opasno da mi ide na živce. Pravim se da mi nije važno, da me više stvarno ne interesuje šta se dešava sa kraljem, sa njim...

A znam da je na reci. Znam sve, Hermese, samo lažem samu sebe. Tada kada niko normalan nigde ne ide, on izvozi čamac iz zimovnika i kreće jer ne zna šta ga to goni. Moje oči kroz njegove i njegove kroz moje. On zna da ja putujem.

So was ye world created.



Prebacim se tako u momentu na Kej i sednem na klupu... i gledam. Ne, u stvari bolje da me Mili doveze u kolicima dok ja okrećem drhtavi pogled (Ne, neću kokice. Vidi da l’ iko prodaje pečeno kestenje...). Ma, ne... Specijalno vozilo klinike Anlave (to!) me dovozi i iznosi na nosilima. (Pa, pobogu Mili kol’ko puta treba da ti ponovim da neću kokice...). A on tamo na reci prolazi...

Mani me patetke. Opasnost je u vazduhu i osećam je svakom svojom ćelijom. I moram da se sprdam. Moram jer se bojim.

Koagulacija. Sublimacija prečišćenog fermenta iz destilacije.

Stvari su se zakomplikovale čim smo se prebacili na afrički deo puta. Vojvoda je par puta namerno, svega mi Hermese, prošao toliko blizu Paracelzusa da sam mislila da mu je to kraj. I bilo me je briga sve dok istu stvar nije pokušao da uradi sa nama. Vuk je izbezumljeno skočio, no na sreću prozori su pod rešetkama. To je bilo negde u blizini Smare. Samo vetar i pesak, i umor, i volja. Moramo da izdržimo.

Ali što smo više odmicali osećala sam da to nije moj kurs. Na nebu mi se učinilo da vidim nešto čudno. Dva sunca? Sol niger? Na onu stranu, govorilo mi je nešto u glavi, tamo treba da ideš. A i vuk je počeo da se ponaša neuobičajeno. Ili bi divljao, pa sam morala da pazim da ne zakači rezerve sa gorivom i vodom, i da me ne izujeda; ili bi ležao skupljen na sedištu po ceo dan, suve njuške i praznog pogleda.
Ja nemam dobar kurs.

Nije to bilo na prečac, dugo sam razmišljala. Šta sam drugo i mogla da radim sve te kilometre. Tamo na deonici ka Ataru odluka je donesena i naše vozilo je samo skrenulo ka srcu Sahare, ka crnom suncu. Na trenutak sam čula uspaničeni Flamelov glas iz radio-stanice. Ali samo trenutak... dok nisam pokidala kablove. Vuk i ja se vraćamo kući.

From this are & do come admirable adaptaions whereof ye means (Or process) is here in this.

Setila sam se... svega. Kako sam ikada i mogla da zaboravim? To se dešavalo u maju. Precesija je bila u Biku, spremali smo se za prelaz u Ovna. Ozirisov Ba je Ovan, Hermese. Zamisli?... Vidiš da slučajnost ne postoji. Svake godine u to doba on bi ušao na jedan ulaz u hram, a ja na drugi. Da poteče voda, da se rodi novo. Da sačuvamo ljude od gladi.
U tim trenucima nema ničeg drugog. On i ja smo sami. Nebo i zemlja.

I nema potrebe tu da stojiš. Idi tamo i okreni glavu.
Zato i jesi trostruko veliki, zato što znaš kada treba da se udaljiš jer... spajaju se nebo i zemlja. Nil treba da poteče preko zemlje – Orao preleće preko Bika dok sunčev disk među njegovim rogovima pravi zvuk Ra.

Hence I am called Hermes Trismegist, having the three parts of ye philosophy of ye whole world.

Pravo da ti kažem, i vrlo iskreno, mrzim te orjentalne simboličke priče. Ako sam već ja zemlja, ako sam pasivni princip, ako sam yin... pa zašto pobogu moram da se polomim oko njega. Njega koji je aktivan, yang princip, a u stvari samo sedi tamo, čeka i umire. Kao Trnova Ružica. Pa na šta to liči? Nema smisla, stvarno.

Jer, Set je zatvorio Ozirisa u sanduk i pustio ga niz reku. I znam, tačno znam da u ovom času Oziris umire.

Zašto sam baš ja morala da nateram zmiju da ugrize Ra, ne bi li mi rekao svoje tajno ime? Zašto ja moram da držim iscelitelje i magičare pod svojom zaštitom? Zašto ja čuvam od ujeda škorpije? Zašto je meni dat u brigu Imseti? Gledaj Hermese, ja štitim Imsetija boga posude u kojoj se čuva jetra. Ja se kraj mrtvog Ozirisa pretvaram u zmaja da bih ga obletela i vratila u život. Da, onog zmaja, onaj put – Via Draconis.

Zašto je sve naopako kada su Venera i Mars u recepciji?, pitam se sa besom dok uz tresak spuštam haubu. Pobednička kočija je upravo ispustila svoju motornu dušu, i vuku i meni je ostalo samo da peške nastavimo put.
Ali on ne može da stoji na nogama, moraću da ga nosim.
I kao i uvek u jednoj ruci nosim dete, u drugoj oružje.
Težak mi jeste, ali znam da moramo da izdržimo... jer život i smrt jesmo nas dvoje... A Nil mora da poteče.
Drži se Horuse, šapućem mu dok koračam dalje. Još samo malo... Od Spike ka Sirijusu.

Na mleku i krvi preživljavamo.
Jer on pije njeno mleko, a ona pije njegovu krv.

Adfar sumnjičavo gleda Morenijusa. Zašto bi jedan Rimljanin učio veštinu? I to sada kada je imperator najavio progon magičara? Ja ne znam, ja sam samo jedna od služinčadi i jedva čekam da padne noć i da se izgubim tamo u mračnim ulicama Aleksandrije... A Adfar i ne sluti da svu zaštitu dobija od mene...

Idemo Horuse, blizu smo, nastavljam da mantram dok se uz oblak prašine kraj nas zaustavlja kočija i u momentu hvata uspaničenu Persefonu. Odakle sad ona tu?
Kočija nastavlja desetak metara i odjednom propada kroz zemlju. Venera ulazi u svoj podzemni ciklus.
Bacam za njima tri zrna nara i nastavljam dalje. Zevsa mu Hermese, ne rekoh li ti kako mrzim te simboličke priče? I to sada kada se vuk transformiše u šakala, kada osećam kako ga boli, kad je sav njegov bol i moj bol.

I znam. Opet sam se setila. Bilo je to one godine... On je čekao u hramu, a ja sam sedam puta oprana u mleku, namazana kanom i tirkizom i namirisana uljima krenula ka ulazu. Za mnom su koračali njegovi sveštenici, obrijani do glave, precizno prateći svaki moj korak. Jer... svaki korak nosi značenje, i kako je gore tako je i dole. I svaki korak mora da se proračuna u zvezdama.
Ali, ja sam bila ta koja je napravila grešku. Svaki moj korak bio je meren zlatnim lancem zavarenim za alke na mojim gležnjevima. I po pravilu samo je on mogao, i morao da ga pokida.
Ali ja nisam htela tako.
Na sred staze sam stala i pokidala ga sama, na užas sveštenika.
Htela sam da mu dođem kao slobodna žena, ali znaš i sam slobode nema.

Nema slobode... Samo sam uništila ciklus.

I sedam godina, sedam mršavih krava, morala sam da izdržim kaznu.

Brodski dnevnik: Peti dan. Približili smo se sistemu Sirijus. Sunce je odavno napravilo separaciju od Neptuna i vreme je da se probudim. Ovde napuštam brod. Komandovanje i navigaciju prepustiću Hermesu...

Desilo se kada je opasnost utihnula. Ponovo sam pogledala kroz njegove oči. Ali ovog puta poželela sam da se oslobodimo oboje. Da se prekine veza, da padne lanac.
Napolju se spremala oluja i ja sam počela da plačem.
Po prvi put za sve te godine.

That wch I have said of ye operation of ye Sun is accomplished & ended.

I tamo negde na jugu, sa planine krenula je voda. Čaplje su uzletele najavljujući preokret. A reka se kotrljala kroz pustinju.
Seljaci su potrčali da počnu da obeležavaju parcele. Prva geodezija. A kad premere zemlju koliko im još treba da izmere i nebo?
A šakal i ja smo utrčali među decu, da se valjamo u blatu, da se ponovo smejemo... Da osetimo slobodu.


I nema druge magije, ponovo ti tvrdim mladi brate, od ljubavi. I nema druge sile i drugog načina.
Ali kada je dobiješ na dar prenesi je dalje, da se uveća, da obasja još nekog.
To ureži u ploču od zelenog granita.

Da se prenese u novi dan.
U novi osmeh.