Prljav posao

Prvo se uključi simfonijski orkestar, a onda zagrmi Džosipin glas…

Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…

Ja upravo ulazim u zgradu Palate pravde, nema dojave o bombi, nema ničeg, nikakve akcije, niti gnjavaže. Sa svim mogućim tehnološkim spravama prolazim kontrolu i niko da me zaustavi.

Pre nekih… pa tačno trideset godina ova država je kao i uvek vispreno smislila nešto što se tada zvalo “stabilizacija”. Sada bi to verovatno krstili kao smanjenje javne potrošnje, ali potpuno nebitno. Elem, sve u svemu, običnim ljudima je bilo zabranjeno da iznose dinare sa teritorije SFRJ(ot). A dinari su tada bili konvertibilna valuta i normalno su se menjali u stranim menjačnicama.
Sećam se… imala sam pet godina i kad smo već na moru, normalna stvar, hajde da svratimo do Trsta. Uglavili smo se u autobus i na moje insistiranje seli u poslednji red. Majka sa leve, otac sa desne strane, a ja u sredini sa pregledom na ceo autobus.
Na krilu mi je bila mala kožna tašna.
Eh, radosti... Konačno sam mogla da se rešim gledanja kroz prozor, što sam znala napamet i da osetim kako je gilipterima koji obično i biraju ta poslednja mesta.
I sve je bilo ok... do granice.

Na granici su nas zaustavili i nisam mogla da razumem zašto su se svi toliko izbezumili u nekom iščekivanju. Sve dok nisu ušli carinici. Jedan plavi i jedan crni, Slovenac i Srbin. Prvi minut sve se činilo normalno, Slovenac je kontrolisao pasoše, nešto je tiho pitao ili komentarisao, i ja sam već u dosadi počela da se istežem, dok me je ruka sa desne strane umirivala.

A onda je crni počeo svoju predstavu. Kakav trenutak, kako dobro izabrano mesto sa pogledom na sve. Mrcvario je ljude onim psihopatskim pogledom i ledenim rečenicama, muvao im stvari, pomerao ih, par puta kao slučajno oborio prtljag iznad i sve se rušilo i rasipalo.
Nešto stvarno nije u redu, mislila sam dok sam osećala kako raste tenzija između mojih roditelja tačno iznad moje glave.
I na kraju je uzeo tašnu nekoj ženi i namerno je, tačno sam videla, prevrnuo. A onda se kao izvinio i počeo da joj sakuplja rasute sitnice. Bio je to geg, predstava, laž i ja sam se nasmejala. Kao i uvek u tim dečijim danima, nasmejala sam se gromko i zarazno. I usledio je muk.
Majku nisam ni smela da pogledam, mada sam osetila ono poznato “razbiću te od batina čim se ovaj kreten udalji”, a “kreten” se polako okrenuo i pogledao me stravičnim pogledom.
Opet sam se nasmejala… ne znam zašto.
A on je krenuo direktno ka meni.

Pružila sam mu moju tašnicu, ali on je samo odmahnuo i sagnuo se kako bi bili u istoj ravni.

- Ko kod tebe kući pere sudove ?, pitao je.
- Mama.
- E vidiš… Kada jedemo, a moramo da jedemo, uvek ostanu prljavi sudovi. I neko mora da ih opere. I to je prljav posao… Ali neko mora da uradi i prljav posao. Razumeš?

Klimnula sam glavom kao da razumem, a nisam, pranje sudova nije prljav posao, ali nisam htela da se ubeđujem sa njim jer bih posle samo izvukla duple batine od majke.
- Upamti, neko uvek mora da odradi i onaj prljav posao.
Pomilovao me je po glavi, okrenuo se, dao znak kolegi i obojica su izašli.
Okrenula sam se skroz pozadi i dugo im mahala kožnom tašnicom. I oni su meni.
Kako sam sela nazad na mesto otac mi je uzeo tašnicu.

U njoj su moji roditelji držali sve naše pare.

Ljudi nikada ne veruju, čak ni kada im istinom mašeš ispred nosa.
…Ali i to je sada nebitno.

Dakle,

Ima negdje jedan svjet radosti pun
Ima negdje jedan grad svjetlosti pun…

Sudnica je na trećem spratu. Ja polako dišem dok se penjem i zaobilazim stajače na stepenicama. Lica su im prazna. Onaj ko ima lice nije ni sudija, ni advokat, ni službenik, taj je došao da se bori za sebe. Taj još uvek pokazuje i nešto što nije samo čisto nepatvoreno licemerje.
Ali neko mora da odradi i prljav posao.

Udri Džosipa.

Jedan čovjek živi tu,
Neka tajna mu je ime.
Jedno djete živi tu,
Taj se čovjek igra s njime.
(Kakav maestralan stih...)

Sudija ima glas kao Gordana Pop Lazić, i kada podignem pogled na trenutak mi se učini da i liči na nju. Potpuno ravnim, nezainteresovanim glasom ona odrađuje svoj posao. Potpuno ravnodušna, potpuno nesvesna da sebi sastavlja jako gadnu karmu, bez trunke unošenja u smisao onog što upravo odrađuje. Njen glas me uspavljuje dok gledam tačno ispred sebe u ivicu stola, u ništa.
U toj Palati pravde (kakva sprdačina) osećam se kao retard. Kao da samo ja konstatujem da tu ništa nije normalno, da nešto nije u redu. Da su ti tu ljudi najbičniji klonovi.
Ali neću, mislim u sebi dok Pop Lazićka diktira zapisničarki da je dana tog i tog 2008. godine doneta izmena presude donete… tako što sada…
Stvarno je nevažno, jer Mili i ja smo trenutno na Namerniku zore.
Ukrcale smo se pre par nedelja kada sam ponovo iz biblioteke donela Hronike Narnije i sada plovimo sa decom Pevensijevih, kraljem Kaspijanom i vernim lordom Drinijanom.
Idemo ka istoku, prema Aslanu.
Uvek prema Aslanu.

I taj prizor posve star
Ako slici dodam cvjeća…

Ah, da… Mili više nije Mili. Odlučila je da se zove Lajra, od momenta kada smo krenule u ekspediciju na sever. Morala sam da joj kupim krzno žderavca (jer ono najbolje čuva toplotu), da joj pronađem jedan od 6 na svetu preostalih aletiometara i da unajmim panserbjorne oklopnog medveda da nas čuva.
I uspele smo, stigle smo na magnetski sever i prebacile se tamo gde svemir možeš da rastaviš i ponovo sastaviš od elementarnih čestica.
A onda nas je Aslan vratio na Zemlju.

Ali svaka mala stvar
Bit će dosta da se sjećam.

Pop Lazićka pogleda mog advokata, advokat mene, ja ostajem pri prvobitnom zahtevu. Želim da se iznos veže za evre. Evro je u tom trenutku ekstremno nizak, oko 75, 76. Ali ne odustajem. Ako sam i pročitala pogrešno tu horarnu kartu, neka mene ta greška košta.
Koštao me je i taj Venerin ciklus od osam godina, od prve presude do ove izmenjene, pa ništa.

I onda je ostalo samo da ispotpisujemo papire. Što smo i uradili.

To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…

Pozdravljam se sa advokatom tamo kod skulpture mučenog cara Dušana i odlazim. Usput svraćam u Maksi u Sarajevskoj i tovarim se kesama prepunih slatkiša (Mili, pardon Lajra sutra slavi rođendan u školi).
Tamo na vratima stavljam kese u ona velika pokretna kolica i otvaram jednu kesicu čokoladnih napolitanki.
Postala sam svesna da ne osećam ništa tek pošto sam pojela pola pakovanja. Nešto gadno mi stoji u grlu.
Gađenje?
Možda… Ali – neko mora da odradi i prljav posao.

U troli čitam novine preko leđa nekog čoveka. Kurs jeste nerealan i više neće moći da se održi, evro raste.

To je ono što me čini sretnom
To je ono što mi snage da…

Pokušavam da osetim melodiju, ali ona knedla i dalje stoji u mom grlu.
Ko je tu pobednik, a ko gubitnik?

Uveče... plovimo dalje. More na istoku je kristalno čisto i tamo u daljini pojavljuju se lotosovi cvetovi na površini.
Mili naslanja glavu na moje rame dok joj čitam, a ja se naslanjam na Aslanovu grivu.

Sada kad smo izašle iz te mračne palate, iz tog prljavog posla, tog zaludnog pranja sudova, poslednjeg okršaja sa demonom prošlosti... ja samo želim tvoj zagrljaj Aslane.
Samo tvoj zagrljaj dok dete spava na meni.

Ništa više.