Gitarista

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5.kući

Nije moglo na drugi način. Prosto smo morali da se sretnemo. Ako nikako drugačije, a ono u tom drugom svetu, u second life-u koji smo sami kreirali na Netu. Kada su na delu Uran i Venera i ne može da bude realno, postojano. I ja sam sve to znala, a opet... nisam mogla da izdržim. Kao Pandora otvorila sam kutiju za koju sam pretpostavljala da nosi preokret i razočarenje.

Ali zašto? Pitam se često i sama. Zbog tvog Sunca u konjunkciji sa Uranom u Škorpiji, zbog tvog Marsa u Lavu? Pa, možda...
Tamo negde pred zoru, na ulici je samo gust mrak. I moj pogled. Onaj što te prati kada se vraćaš kući crn, taman kao tvoje škorpionsko Sunce, lavovskog hoda i držanja kao tvoj Mars. Mesec u opoziciji sa Neptunom, sa gitarom na leđima. Hodaš opušteno i samouvereno, a za tobom ostaju izmaglice testosterona. Svetlucave izmaglice koje se u zoru kondenzuju i kvase asfalt. Ljudi prolaze žureći na posao i osećaju se čudno, kao da ih je odjednom zapahnula snaga. Ispravljaju povijena leđa i počinju da se osmehuju. Misle da je to snaga jutra... Ali samo moj pogled zna da si prosuo mušku magiju za sobom. I da će ona trajati sve dok je perači ulica ne unište šmrkovima, jer jedino reka može da uništi reku. A onda... Dan će biti običan, ma kakav da je, jer tvoj trag je obrisan... Do sledećeg prolaska.

Tvoj um sastavljen od Meseca u Blizancima i Sunca i Urana u Škorpiji, i tvoje srce u kom vlada Saturn. Brzo, sajber, u kablovima, večito u struji, u sagorevanju, u bolu. Ledenom muškom bolu, suzdržanom, sa osmehom.
U momentu kada mi tranzitni Neptun iz 5. kuće poslednji put kvadrira Venerom, i kada Uran na nju šalje trigonski zrak, svaki gitarista od srednjoškolca do zrelog muškarca nekako kontaktira sa mnom, slučajno ili namerno, u realnom ili virtuelnom životu. Ali, moj izbor si samo ti.
U toj divnoj armiji muškaraca, tom savršenom poretku gde se od soba, podruma, garaža, pa sve do profesionalnih studija i klubova priključuju pojačala i ipak gori vatra pobune - tražim tvoje lice. Tako poznato, tako nalik mom. Azijatsko, mongolsko. Ono lice koje osvaja svet, na kome gore dva tamna oka, a iza kog se krije bolna vatra destrukcije i nove kreacije.

Nisi ni znao da sam slušala tvoju muziku i pre no što si mi poslao prvi mejl. Uzimala sam je, krala sa Interneta. Prvo polako da se uverim da ti megabajtski fajlovi imaju svrhu, a zatim redom – sve. A ti fajlovi i jesu sadržavali sve. I harmonija i ritam i melodija su bili hard-core, baš onakav kako izgledaju ženski Mesec i Venera u Škorpiji, ono što je moja duša godinama priželjkivala da čuje. Jeziva radost i muška snaga uvek pomalo pomešana sa ludošću. Snaga i radost uz koje je teško plesati, ali je vrlo lako prevrnuti autobus, kamene žardinjere i probiti policijski kordon. Iza ugla, tamo u mraku, trojica sa štanglama. U železničkom tunelu u uskom prorezu svetla samo slučajno otisnuta slika škorpionskog žalca... Jurnjava motora auto-putem... Skraćene puške, produžene motke, lanci... Muške igračke. Radost 8. kuće.
I znam da su na tvojim svirkama večita dekoracija te sporadične tuče, jer to je taj lavovski Mars u zlatu i sjaju... i u krvi.

Crni

Kada se čujemo telefonom glasovi nam zazvuče poznato. Kao da smo se znali godinama, hiljadama godina. To su glasovi koji se nadopunjuju, u krevetu, u kuhinji, na ulici. One boje muško-ženske koje bi zvučale savršeno uobičajeno kada bi se na kratko dogovarali ko će da svrati do pijace, a ko da vodi dete kod zubara.
Ali za sada...pristojni smo i suzdržani, pomalo spetljani. U onom svetu, u tom „drugom životu“ – to je potpuno drugačija priča. A i kakva bi i mogla da bude? Moja Venera tačno na po 2 stepena između tvog Sunca i Urana, tu gde mi je ugodno, gde se osećam ženstvenom, zaštićenom, istina u svemirskom šatlu, tamo negde gde se potiru i vreme i prostor, gde je čudno i meni sasvim odgovarajuće. I suština ostaje – Sunce i Venera, žena u sjaju muškarca. Tvoje Sunce na 7 stepeni od mog Meseca, savršeni roditeljski par. Oni koji su sposobni da kreiraju krug vatre da bi zaštitili decu, da ih vaspitavaju i strogo i labavo, da im pokažu i omoguće sve, i da im na kraju otvore prolaz iz koga može da se ode u svet i uvek vrati u sigurnost doma. Moj Mesec u trigonu sa tvojim, jer duše su nam harmonične. I kada je teško i komandant i glavni navigator našeg broda, svemirskog broda ostaće zajedno kroz kišu meteorita i u sred magnetne oluje izvući će posadu iz opasnosti. Jedan će da diktira koordinate, drugi da po njima usmerava kormilo, bez panike, bez drame, samo sa osmehom. Opasnost smo nas dvoje i ništa više. I šta bi moglo toliko da nam preti kada i život i smrt jesmo mi.
Moj Jupiter u tvom Zenitu, donosim ti dobru vest... uvek. Tvoj Zenit na početku moje 5. kuće – tvoj uspeh je moja radost. Tvoj Mesec u mom Zenitu, tako zgodno smešten da bi mogao lako da rasturiš moj Saturn, da se raspe u prah, da me zaboli kad god razmišljam tvrdo i bez milosti. Da nas oboje zaboli tada kada me tvoj Mesec tiho obori na kolena i kada moj Saturn prospe ledenu tišinu...
Moj Neptun sa tvojom Venerom i Merkurom. Opčinjen si svetom koji kreiram oko svog deteta, opčinjen znanjima koja ne zna svako. Ko je od nas dvoje upecan u vodama fantazije? I ko se još uvek koprca u mrežama želja?

Ne, u suštini mi oboje ne želimo da se nešto desi. Ne živimo u istom gradu, navike su nam na izgled drugačije. Jedna prava ženska Škorpija, prikrivena kao Vaga, sa Saturnom u Zenitu. Teška i sebi i ljudima i bogovima. A sa druge strane muška Škorpija, jakog Lava, a sa punom 6. kućom. Bez odmora, spavanja, bez milosti.
Tvoj Pluton iz 5. na mom Uran – Merkuru iz 1. kuće. Opasna situacija, eksplozivna. Ali isto tako moje Sunce – Pluton iz 1. na tvom Saturnu u 5. kući. I to u onom momentu kada tebi Saturn ponovo ulazi u kuću gde je natalno smešten, kada se približava čas njegovog prvog povratka. Da li smo spremni za dodir ljubavi? Da nas veže, muči i zajedno poseče. Da ostane tanak mlaz krvi kada ljubav mačem bude ispisivala tvoje ime u mom srcu i moje u tvom.

Čak i sada kada kucam tekst koji zapravo nikada i nije trebalo da se napiše, kada ono što treba da bude napisano čeka tamo negde u periferijama moždanih magistrala, kada vrlo ozbiljan sadržaj u kome smrznute trupe prelaze Albaniju dok ih vojvoda krajnjim naporom volje vodi, a dim njegove cigarete, dim koji ce ga na kraju i dokrajčiti – stoji zaleđen kao u filmskom frejmu, ti osećaš da mislim o tebi. Znaš i zoveš, ponovo pišeš. Upadaš u nedoba, onda kada želim samo razigrane boginje inspiracije.

Mesec u žici

Dok raspoređujem vojsku po zavejanim bespućima sećanja, ne mogu a da ne razmišljam kako je to čudno. Moj Saturn na tvom Mesecu i tvoj Saturn na mom Suncu (i Plutonu). Da li su se naši preci poznavali, da li su nas vezali nekim nevidljivim zavetom? Da li smo se sami vezali nekada davno? Ne želimo se, mi zapravo osećamo da ne treba da se vežemo, ali... Ko nas pita? Kako da se odupremo Suncu, Mesecu i Saturnu kada se od njih život i sastoji. Sa tobom je naporno, a bez tebe besmisleno. Sa mnom je teško, a bez mene pusto, prazno.
I odakle ti uopšte ta navika da mi pričaš i pišeš sve? I odakle meni da to slušam? I kako te zaista nije sramota da mi tek tako, meni strancu, ispisuješ sve? Zavođenje si masterovao, to mi je jasno. I za razliku od velegradskih usamljenika koji bezuspešno i godinama čekaju da neka ona njima priđe, to sa tobom nije slučaj. Taj Mars u Lavu - to jeste drama, od kreveta pozornica. Zameraju ti uvek da imaš previše energije, i u muzici i u svemu. Ali ko to? Oni koji su slabi da se sa tobom nose. Kiffa australis – vatra gori u tebi. I ima li šta jače od vatre u vodi, od vulkanske reke?
Samo... ti ne znaš je da je moj Mars u Biku. U 8. kući. Dovoljno daleko od tvog da nemamo kvadrat, ne možemo fizički da se povredimo, ili povređujemo. Ali i dovoljno daleko da se aktivira trigon... Jer ja sam jedina koja sme da ti izađe na crtu.
Šta misliš - šta mogu da urade takva dva Marsa? Ne, u tim trenucima ti ne misliš, jer magiju kreiram ja.
Pravim se nevešta, a sve vreme razmišljam da li si ti taj pravi čovek sa kojim bih konačno mogla da isprobam tantre, prenos niže energije u duhovnu sferu. Bojim se samo da ne izgoriš, jer dovoljna je varnica. A tu bih varnicu svakako morala da bacim... Tu u tom zapaljenom krevetu gde Mars prerasta u Pluton.

Ne, ne želim da budem sa tobom. Kukavica sam i ne mogu da gledam, da se suočim sa tim trenutkom, alhemičarskom transformacijom u kojoj se ti pretvaraš u plamen, a taj se isti plamen pretvara u dete.
Tvoj Saturn me ledi i šalje ti zvanično obaveštenje da koliko god želeo, dete ćeš morati i dalje da čekaš.

Ali opet... Gledaj... Gledaj našu kompozitnu kartu. Znam da ne razumeš, niti te u suštini interesuje, ali ipak pogledaj. Ko može da se pohvali ovim? Ascedent nam je u Lavu, MC u Ovnu – mi jesmo ratnici. Ali ono što je važnije – mi u 4. kući imamo stelijum Sunca, Severnog čvora, Urana, Merkura, Jupitera i Venere. Mars iz 11. pravi trigon od Sunca do Urana, tačno na pola puta sekstiluje Mesec u 2. kući. Saturn iz 1. ima trigon sa Neptunom iz 5. (vrh 5. kuće u Škorpiji), a tačno između njih je Pluton u 3. kući. Sve, ali bukvalno sve se odnosi na dom, na decu koja rastu pod okriljem umetnosti, a najviše muzike, gde se obraća pažnja na budućnost i gde su reči skupe, možda vojničke, ali svakako isceliteljske.

I onda?

Ništa... Venera i Uran.
Koga na kraju više zaboli? Ko inicira prvi? Pa, Venera naravno, iako to zvuči neverovatno. Ali kada je Uran u kombinaciji sve se izokreće naopako. Venera prekida, a Urana više boli.

Od mog rođendana do tvog, od onog beskrajnog stelijuma iz naše iluzorne 4. kuće – mi imamo tišinu.
Neptun se smeje kvadrirajući mi Veneru poslednji put.
Spaljujem sve što znam, brišem sve natalne karte, i sinastričku i kompozitnu, i sve fajlove.
Neptun baca svoj otrovni zrak i nema više...

Samo... Da li? Hoću li ga pustiti da me još jednom prevari? Rekla sam da ako treba – pevaću i sviraću. I tačno to i radim.
Tamo dole kod reke, iza sajamskih hala stoji brod, jedan od mnogih. Crn i ofucan, sakriven, pravi Proteus. Vlasnik drži kafanu, polupraznu, večito preglasne, napregnute narodnjačke muzike.
Da li smem?
Naravno da smem, vlasnik i kelner me znaju. Dolazim često sa detetom u doba kad niko ne dolazi, da se igramo, da izvaljujemo takve ideje od kojih njih dvojica ne znaju da li da se smeju ili da se spreme i skaču u reku za nama u slučaju potrebe.

Mogu li? On me začuđeno pogleda, pa klimne glavom.
Razvlačim kabl jer hoću na palubu.

I počinjem...
Nema tu tvoje snage, ali nije ni ovo loše. Poslužiće kao uređena buka, kao nekakva melodija. Akordi se kotrljaju lagano kao talasi, tekst vadim negde iz sećanja....

Zvuci se pojačavaju, usmeravaju od Save prema Dunavu, pa dalje ka jugoistoku. Glas mi je sve jači, a melodija sve brža, čvršća, ispunjena snagom.

I ona solo završnica koja traje kao reka, kao vreme, kao Saturn. I tišina i moj pogled... i ništa.

Usamljeni aplauz, mada vidim da mu i nije baš prijalo. Ipak, pomaže mi da vratim pojačalo na njegovo uobičajeno mesto. I sam sebi se čudeći poziva me da opet dođem, da razbijem monotoniju...
Dok razmišljam telefon počinje da zvoni.

Neću ni da pogledam, znam da si osetio moju energiju. Nisi mogao da se odupreš. Neću, ne želim da pogledam, da se javim, ali znam da ni ja ne mogu da se oduprem.
...Ko se od nas dvoje još uvek koprca u Neptunovim mrežama?

Samo Saturn ima odgovor, samo vreme pokazuje suštinu. Samo vreme lagano uništava srebrnastu izmaglicu...