Neptun na putu od Strelca do Vodolije

Magla u duši - Svašta i ništa dok je bog iluzije u 5. kući

Tražila sam te, tražila te tako očajnički da više nisam znala ni šta tražim. Mislila sam da si Saturn. Potpuno uobičajeno i apsolutno opravdano. A i šta drugo i da pomislim? Jeste, najlakše je reći da si onaj gadni i odvratni Saturn, koga se svi astrolozi pribojavaju, te mu pišu ode i elegije. Onaj što donosi kočenje i prepreke. Prljavi starac prekriven ugljenom prašinom. Onaj što unosi jezu i katatoniju. Ali nisi bio to.
Onda sam logično pretpostavila da si Mars. Malefik nema šta. Ali, to nije odgovaralo tranzitima. U suštini, ničemu nije odgovaralo.
Možda Uran. Ma sigurno Uran... Ali Uran je brz i udaran, a i ja sam sva „kardinalna“, i ipak tu se neke stvarni nisu uklapale.
Ma... da nisi Jupiter? Zdepasti slatkorečiti sholastičar hedonista. Ali... ko sme da dirne u demijurga? Da dovede u pitanje njegov autoritet i slavu?
Ne, Pluton nisi. Ja sam Pluton, ne ti.

Do god sam te tražila, nisam mogla da te nađem. A imala sam i snage i energije da se obračunam sa tobom, ko god da si, i šta god od aspekata da gradiš. Naoružala sam se svim vrstama oružja. Za Mars sam bila spremna da upotrebim i mač i koplje, i da krv lije potocima. Da bitka bude brza i strastvena. Šta drugo i da očekujem od 8. kuće, osim strasti i smrti. Za Saturn sam se naoružala strpljenjem i stoičkom snagom, u očekivanju duge i iscrpljujuće, ledene zime očajanja. Ta 10.kuća, taj položaj u samom zenitu mog neba – to je dug i usamljenički put. Jupiteru sam spremila znanje, dobrotu, milosrđe. Ali i radost. Jer je pred sam kraj 4. kuće, tamo gde mu je najlepše. Ali i 4. stepena od vrha 5. E, tu sam ga čekala. Tu gde mi je srce, u Vodoliji. Da se kockam sa svojim blagom, i da ga prokockam... I da ga ponovo vratim. Uranu sam postavila zamke elektromagnetizma, fantastično-ludačke ideje i neverovatne preokrete.
Pluton, nisam dirala, jer Pluton ja jesam.

Na svako tvoje oružje bila sam sposobna da izvučem moj adekvatan odgovor. Ali što sam više vitlala mačevima, izdržljivošću i idejama, ti si bio sve jači i jači.

Znala sam samo da si sporo i veliko nebesko telo. Sporo i veliko, i najverovatnije malefik. I ništa više. Ali, isto tako, znala sam da moram da te pronađem. Da te vidim, da uhvatim tvoju esenciju, zatvorim je u staklenu bočicu i proučavam. Jer drugačije ne mogu da pronađem rešenje.

Srebrnasta izmaglica

Krenula sam redom. Nije moglo na drugi način. Iznad horizonta imala sam izazov. Saturn u Zenitu u kvadratu sa Suncem i Plutonom na Ascedentu. Izazov? Kakav kompliment. Iskrenije rečeno – prokletstvo.
A ispod horizonta Jupiter u trigonu sa tim istim Suncem i Plutonom. Blagoslov? Unutrašnja snaga? Pa, ruku na srce, ludost najlepše rečeno.
Ali šta je bilo to što je od mog života pravilo izluđujuću zbrku. Ono nešto što bi sve zaglavilo u momentu kada mi je potrebna promena, i ono nešto što bi me guralo, dok sam se opirala u trenucima neophodnog odmora.
Kad god bih pogledala Neptun automatski bi se pojavljivala misao da to nije ništa, da nije bitno, da nema uticaja. U suštini i zašto bih se pribojavala planete koja je sasvim pristojno smeštena u Strelcu, u 3. kući, u sekstilu sa Suncem i u jodu sa Jupiterom i Saturnom. Natalno ne kvadrira, nema opoziciju. Ništa.
I što je najvažnije u sekstilu je sa Suncem (i Plutonom). Znam, donosi mi veze sa intelektualcima, što ume da bude zamorno. Ponekad toliko da bih više poželela da se na tom mestu nađe poneki umetnik, ali ne – u mom slučaju mora da bude inženjer, sistem administrator, dizajner aplikacija i još koječega. A ako jeste inženjer, a najčešće je tako, onda je obavezno u pitanju transport. Od trakastih transportera kojim putuju sirovine do pomorskih sistema. Pruge, cevovodi, beskrajni vodovi... Hoću – neću, ali mehaniku i dinamiku fluida ne mogu da zaboravim. Neptun se pokreće... „I sve teče, sve se menja.“

Pa, zašto bih se na kraju krajeva i uzbuđivala zbog nebitne srebrne izmaglice? Neptun u 3. kući, u Strelcu, na 5-tom stepenu. U Merkurovom carstvu – laž, fantazija. Što i jeste bio dok sam bila dete, Merkurov drug. Nije bilo većeg majstora za laži. Ispredala sam ih i povezivala da niko nije mogao da prodre u suštinu, da pronađe onaj skriveni procep kroz koji može da zasija svetlo istine. Ali to nisu bile laži koje bi nekog povredile, više moje lične fantazije koje su tek počinjale da dobijaju konkretnu formu, da se izdvajaju iznad retorte uma. Srebrne izmaglice koje su se pretvarale u daleka putovanja, magične životinje, ljude obdarene neverovatnim moćima. Na 5. stepenu, tu po Maniliusu počinje kraljevstvo Vodolije, tehnologija i budućnost. I tu gde u vrhu znaka imam baš Jupitera.
Vodolijom vlada Uran. A Uran je u konjunkciji sa Merkurom u 1. kući. A Merkur vlada 12. kućom. Sanjam, inspirišem se, komuniciram preko snova. Živim za ono što volim i sanjam, vladar 5. u 1. Potpuno šamanski. Lepo... razmaženo, samo šta sa tim?
Pa, ništa, ruku na srce. Ali, ako pogledam na drugačiji način, nešto će se već i pokazati. Neptun u Jupiterovom carstvu, Jupiter u Saturnovom, da zaboravim na trenutak taj večito prisutni Uran. A Saturn visoko gore u Raku u Zenitu. Jod. Jod mog života. Da bi sve bilo još komplikovanije Saturn je u konjunkciji sa Južnim čvorom. Dobro, Južni čvor i ima svoje lepo mesto u 10. kući, ali šta se dešava? Neptun i Jupiter usmeravaju energiju u Saturn i Južni čvor. Jedan ubrizgava fluide, iluzije, kultove, magične životinje, crtane filmove, bajke... A drugi – tehnologiju, nauku, religiju. Energije se spajaju u centru i tako pojačane penju ka Saturnu. Saturn ih gleda, secira, analizira, obrađuje, dodaje im tračak razumevanja, jer je u Mesečevom carstvu i u trigonu sa njim. A onda ih tako obrađene vraća dole, pravo u korene mog bića u IC. Tamo gde taj tek spravljeni eliksir stiže do Severnog čvora i Lilit. Praktično izigravam retortu, ciklično obrćem energije.
Neptun u Strelcu, generacijski aspekt. Svih nas rođenih između 1970. i 1984., svih nas vaspitavanih na istim crtanim filmovima, i istim stripovima i filmovima, svih nas koji se govorom crtanih filmova sporazumevamo. U restoranu ćemo zbunjenom konobaru ozbiljno ponoviti da želimo samo „hosenpfefer“, u kolima ćemo se raspravljati da je ipak „trebalo da skrenemo levo kod Albakerkija“, a decu ćemo zasmejavati onim „oduvek sam želeo da imam malog zeku“.
Sa radošću se sećamo svega onoga što smo naučili od Branka Kockice, Raše Popova, Dejvida Belamija. Nekako se u maglama prošlosti gube i nestaju sva ona naukovanja koja su se odnosila na naše odlično uređeno „samoupravno“ društvo. Šta li to beše?... Ne znam, valjda se odnosi na one gomile Lunov-Magnus i Alan Ford stripova, nekako me na to asocira.
Mi smo generacija koja nikada neće odrasti. Koja, praktično, i ne želi da odraste, a i zašto bi? Svet je toliko drugačiji, tako ispunjen bojama i magijom kada ga posmatramo dečijim očima.
Ali isto tako, mi smo vrlo bezobrazna generacija. To je taj Neptun u Strelcu koji je sposoban da zgazi, pljune, prezre sve što mi prethodi. Ne, mi nećemo kao naši roditelji. I ne, nećemo taj stav da je život takav i onakav, ali da mora da se trpi.
Sebičnost i samoživost, i to je karakteristika. Da se ne pomeramo ni u jednom pravcu, da ne sazrevamo bolno šireći sopstvenu dušu da primi još neku, da ostanemo večita deca, bez obaveza, samo sa pravima, samo u svetovima fantazije. Bez mokrih, tek otkuvanih pelena na žici, bez redovnog kuvanja, bez uplatnica za struju... Pogleda zarivenih u monitore, u daleke i čudne svetove, u virtuelna prijateljstva i ljubavi, samo u snove i iluzije.

I sve sam to znala, samo... Kako je tako fantastična ideja slobode mogla da mi naudi? To nisam uspevala da vidim.
Polako i metodično kroz maglu

Niko njega u suštini i nije mogao da vidi. A zahvaljujući tome što se Uran zapravo i nije kretao onako kako bi se to u astronomiji očekivalo, Neptun je prvo “izračunat” matematički. Iako u početku nije bio priznat, što tako liči na njega, Neptun je konačno viđen 23. septembra 1846. godine. A odmah zatim, samo 17 dana kasnije primećen je i njegov najveći satelit Triton.
Neptunovo jezgro je vrlo malo i sastoji se od stena i leda. Zatim kao sledeći sloj ide mantl ili pokrivač od amonijaka, vode i metanskog leda. Atmosferu čine vodonik, helijum i metanski gas.

On je ispod površine laž, iluzija, zavisnost, opijenost, ali isto tako iznad površine on je entuzijazam, umetnost, apstrakcija.

A po nekim standardima mene već godinama ruši sporo, veliko telo, i najverovatnije malefik... Samo što mi nikada zapravo i neće biti jasna ta podela na malefike i benefike. Neptun se na primer generalno vodi kao benefik, ali ako se ne bavim filozofijom ili muzikom, koliko može da se uplete u moj život kao benefik? A opet ako je malefik, kako to da nekom drugom donosi blagoslov? I u suštini, ako i razmišljam na ovaj način – opet plutam u vodama njegove apstraktne izmaglice.

No, dobro, da se manem filozofije i vratim matematici, kao i uvek kada ne mogu da nađem pravo rešenje. Počela sam da posmatram kroz Saturna. Vraćala sam vreme unazad i posmatrala sta koja planeta radi u kom trenutku... I, o gle čuda? Primećen si.
Ali tek kada si to sam dozvolio, tek kada si ušao u aplikacioni trigon sa mojim Merkur-Uranom iz 1. kuće. Kada si mi sam otvorio oči.

Počeo si tako što si mi iskvadrirao Merkur-Uran, ozbiljno me razbolevši. Dajući znak da počnu one škorpionske igre „ili život ili smrt“, da svaka pa i najobičnija stvar bude rizik i teška odluka. A onda... U jurnjavi sa Uranom svako bi lako zaključio da sam rodila dete tada kada je Uran ušao u svoj znak, Vodoliju, kao moju 5. kuću. Ali, čekaj, čekaj. Znam kako je Uran brz i kako se sve dešava munjevito u trenutku dodira orbisa. Što ovde nije slučaj. Uran je ugodno sedeo najmanje godinu dana u sopstvenoj kući kada se desilo to da Neptun stigne tačno na natalni Jupiter ispred same 5. kuće, da baci aplikacioni zrak kvadrature na Mesec sa jedne i na Mars sa druge strane. I da počne magija kreacije novog bića.
Savršena istina i uranska magija, ali sa neptunskim očima i sa Ascedentom u Ribama.

-I dalje? - dečije oči gledaju upitno.
-Dalje je bilo i svašta i ništa.
...Neptun je krenuo da kvadrira od Meseca do Venere, zastajući na Tački duha i Atini Paladi, kao usputnim stanicama, tek toliko da se ne prekine niz. A to je jedan devetogodišnji put, tih otprilike 11 stepeni u Škorpiji. Devet godina haosa, čuđenja, neverovatnih i nerazumljivih situacija, traganja, želje za slobodom, žudnje za samoćom, istraživanja, držanja za ivicu skoro raspadnutog splava dok Posejdon poslednji put izranja na uzburkanoj pučini. Devet godina duhovnog izgnanstva.
Devet... dugih godina.

-I šta sad? To nije srećan kraj. Znaš da sve bajke moraju da imaju srećan kraj?
-A „Devojčica sa šibicama“? Uvek se naježim kad se setim te bajke...
-Ćuti!, dečije oči se bune. –To nije bajka. Sve bajke imaju srećan kraj. Moraš to da izmisliš... kako znaš i umeš.
To mladi Neptun tvrdi potpuno ubeđeno, uranski se boreći iz svoje 5. kuće.

-Znam... sada znam kako ću da stvorim srećan kraj...
-E, odlično. Otkucaj to brzo, pa se skloni. Red je da i ja već jednom odigram svoje igrice.

Naravno, šta bi i radio Neptun kroz Uran, nego igrao igrice... No, da se vratim početku.
Pluton nisam dirala, jer Pluton ja jesam.

...I kada poslednji put moj nesigurni splav priđe vrtlogu iz kog se izvija u plavičastim maglama taj vrhovni morski bog, a horovi sirena zapevaju svoju hipnotičku pesmu da me navedu pravo na njega, u srce oluje, u razaračku snagu iluzije, ja nemam ništa drugo do snage koju mi Pluton pruža. Otvoriću svoje plutonske oči, rukom ću zaštititi svoje uransko srce i počeću da mu pevam, sve glasnije, ali i nežnije, da mu pričam, slikam, igram, sanjam... Da ga volim.
U momentu kada ga zaista zavolim, rasturiću ga, transformisati, spojiti se sa njim u konkretnu formu.
Ali... prvo da isplovim dalje, na pučinu.