Jeretički tranziti (2004)

Odjednom počinje. Bez ikakve najave počinje stravična oluja. Nebo se u nekoliko trenutaka navuklo teških crnih oblaka. Kao da je palo i pritisak je nesnošljiv. Konji se muče, izvlače sa mukom kopita iz uzavrelog peska. Obmotavam maramu oko glave, ali oči su mi već pune. Kroz peščanu zavesu vidim kako je sišao sa konja i kako ga tera da sedne i sklupča se. Maše mi da i ja uradim isto.
Moj konj je mlad, nije navikao na ovo. Zaludno ga cimam, vrti glavom i pokušava da njišti. Moje vikanje se gubi u vetru. Grlim ga oko vrata i vučem na dole. Da se nije sapleo i pao, još bih se cimala oko njega.
Sa mukom izvlačim šatorsko platno. Sa mukom ga zavlačim ispod konja i konačno se i ja uvlačim.
On je tu odmah do nas isto tako spakovan uz svog konja. Provirim za trenutak, i pre nego što nas zaspe novi nanos, vidim da su se pretvorili u dinu, nema ih.
Konj ponekad pokuša da udahne, pa odustane. Glave su nam jedna do druge i osećam kao da satima gledam zbunjeno zakrvavljeno veliko oko. "Proći će… Mora da prođe." šapućem mu.
Budim se suvih usta. Mali gušter se sunča na prozoru. Čudno osećanje. Ružno predosećanje.