You’re not the man...

Uletela sam u stan tražeći nešto, bilo šta... Štanglu, lanac od bicikla, nešto zgodno i gvozdeno... Jer sada je situacija postala ozbiljna.
Skinhed je stao tačno ispred mene, očekivala sam pitanje „Koliko je sati?“ ili „Gde je ovde ta i ta ulica?“, ali ništa. Samo je stao tačno ispred mene i ljubopitljivo me posmatrao. Imao je i onaj zaleđeni kez od koga sam se naježila. A onda se minut, dva kasnije pomerio da me propusti da prođem.
Sada sam i zvanično bila upozorena.

Dezdemona (valjda se tako zvala, ako se dobro sećam) najgore je prošla. A ni Otelu ništa bolje nije bilo.
Samo što ja nešto nisam želela da se nađem u tom poretku stvari.

A lanac sam ipak skinula... I izvadila motorku iz ormana... I cokule, iako je uveliko išlo proleće, mada dosta kišovito.
Ne da odbranim sebe... Njega je trebalo braniti.

I nije to bila ljubavna priča, a nije ni mogla. Kvadrat Neptuna tačno na najosetljivijoj tački moje karte, Jupiter u 12., Saturn... Ne, nije mogla da bude ljubavna priča – sve i da sam htela.

Dragi moj riđokosi prjatelju, dragi moj brate Petre Egidije, tu gde nam stoje Venere, tu na toj neptunskoj fiksnoj vetrometini – sve što počne desi se, ali tek tamo u kontra-prostoru. Izrasta u nekim čudnim dimenzijama...

On je želeo ženu, devojku, bilo šta. Sasvim normalno, nagonski. Ali ne bilo kakvu. Neku sa kojom bi mogao i da razgovara i da se razume. Ja... nisam želela ni njega, niti bilo kog drugog. Vrtela sam se u drugačijim svetovima, sve više uronjena u sopstveni narastajući autizam. Sve čekajući da Jupiter legne na Pluton... Da se nešto desi.

I kako smo se onda uopšte i sreli, sigurno se pitaš. Kada je njegov dan bio podeljen na treninge i utakmice, na beskrajna praćenja svih mogućih liga, na razrešavanje klubskih mutljavina. A moj... Eh, dragi brate Petre Egidije, završavala sam serijal slika o anđelima, presvlačila, hranila i uspavljivala dete, kuvala i čistila, pisala i čitala, računala pozicije i tranzite, udevala frejmove i banere... Ništa nisam radila.

Bilo mu je dovoljno samo jednom da me vidi, onako u prolazu. Sutradan je opet bio na istom mestu i kada sam naišla nije čekao, odmah je prišao. A kada je shvatio da možemo da komuniciramo na istom jeziku kao dva normalna čoveka nije imao šta da izgubi.

-Znaš, sve Srpkinje tvrde da znaju engleski... Ali...to je..., a onda je razvukao osmeh.
-Znam, tarzanski.
-Vi ne učite gramatiku?
-Pa, šta da ti kažem... Izgleda da ne.

Neobavezni razgovori pošto odvedem dete u vrtić, a on završi jutarnji trening. Prođemo kroz park, ponekad čak i sednemo na klupu. Na kratko, a onda nas otera kiša. Pokušavam da ga posmatram, ali tako da se to ne primeti. Što je smešno, naravno da se primećuje. Sam mi pokazuje šake. Tu liniju gde prestaje crnački pigment. I priča. Priča kao navijen. Od Sudana do Obale slonovače, od Alžira do Namibije... Od snova o budućnosti, do planova za izgradnju doma. Da, naravno – i njemu je projektovanje struka. To me ne zaobilazi.

I ne, nisu svi isti, naravno.

-Don’t mess with Nigerian man. Don’t ever mess with Nigerian...

Šta to treba da znači? Ako mi otvori srce da ne smem da ga izdam? Taj toliko ukorenjen strah, to osećanje zajedničko svima... I kako mogu da znam, kako mogu da garantujem, kako mogu da obećam?... I da li ja to uopšte želim?

I onda su počeli da se pojavljuju u mom kraju... Skinsi. Neko im je javio. Ali ko? Ko se toliko brinuo da jedna njihova žena, koja je ionako dovoljno nenormalna i godinama sama, da ne pripadne tamo nekom, kome se inače dive dok ga gledaju na utakmicama, ali ga svakako preziru i možda ga se i pomalo plaše u običnom životu.
Odjednom sam postala svesna da gde god da krenem neki skins neobavezno dežura u mom kraju i vrlo pažljivo prati moje kretanje. Da svi sve znaju.
Svi osim mene.

Pokazao mi je da je obrazovan, eksplozivan, natprosečno inteligentan. Da smo mi nekulturni („Šta vas to uče roditelji? Kao da ste divljaci...“) i da kod nas najgori ljudi rade najodgovornije poslove (kao da mi to nije odavno jasno). Da su nam žene gole i bezobrazne, a da decu ne hranimo i ne vaspitavamo kako treba... Ali, sve sam to znala i pre njega, i nisam imala snagu da opet prolazim kroz te besciljne filozofije

Nije to bila ljubavna priča, opet ti ponavljam Petre Egidije. Nisam je htela. Mogao je da bude prijatelj, ne ljubavnik. Mogao je da ima moju podršku i deo mog vremena, ali on je hteo sve... A ja nisam.

I kad god bih mu savetovala da uveče negde izađe (možda i na splavove), smejao se odmahujući rukom. Te tamo nisu bile za njega sve i da su htele. Tražio je ženu.
-Znaš da kod katolika postoji samo jedan brak?
Da, znam i to nije ništa utešno, pogotovo što nešto nemam nameru da menjam konfesiju... Ali, šta ja to pričam?

Sve okolnosti su prosto pokušavale da me uvuku u igru. Svi oko mene bili su protiv, plašeći se najgoreg. Čega „najgoreg“? Da će da me pojede? A znao je da kuva i sve mi nekako obećavao fenomenalnu večeru, da osetim šta je prava hrana... Da će da me ženi i odvede tamo negde u džunglu? Ali on je rođen u gradu te veličine da je Beograd za njega najobičnija palanka. Da će da mi napravi malo crno dete i nestane? Ali, to sad počinje da liči na „Madam Baterflaj“... Nije više Otelo. Ali, i pa šta u vezi toga?
Svi su bili protiv, i svi su vrlo dobro znali da ja radim „kontra“, u inat. Sa druge strane, kad god bih pokušavala da ga urazumim on sam gađao me je onim poznatim rasističkim fazonima.

A šta mi je nudio? Da budem njegov svet. Da ga čekam u toplom domu i da razumem, da sam sređena, zdrava, plodna. I to je sve. Nda... da je on ceo moj svet.
Sati na telefonu, sve neki bezvezni razgovori. Počela sam da mislim na engleskom. I jedini problem je bio da vozim i pričam na stranom jeziku, to je već nekako moj mozak teže radio, ali bi se vremenom navikao... Samo da sam htela.

Problem je bio samo u tome što igru, predstavu ili operu nisam želela da odigram. A bila sam opkoljena sa svih strana.

Ti znaš, Petre Egidije, da moram da imam deo svog sveta, da pripadam i Suncu i Plutonu, da sam u izgonu. Da igram u svojim svetovima, da ne mogu nikom da dam sve.

Počeo je da mi priča o planovima, da promeni klub, da ode dalje. Ali to je sve kao zavisilo od moje odluke. Moja odluka je bila da svoje odluke donosi sam.

Da je bilo drugačije, da su te rečenice o vernosti i planovima za budućnost zazvučale bolno istinito, ne bih razmišljala. Uzela bih dete i otišla sa njim na kraj sveta... Ali nisu.
Osećala sam se kao da gledam neki do zla boga dosadan ljubavni film, da učestvujem u njemu, a da nikakve koristi od svega toga nema. Osim... radosti za lokalni KKK.
Meni je srce blokirao Neptun.

Prekinula sam sve. Nije bilo svrhe insistirati na prijateljstvu. Nije on bio moj verni rob, već muškarac, zaista muškarac. A on prijateljstvo nije želeo. Ja, sa druge strane, ne želim laž.

Padala je kiša, opet ti glupi filmovi, a on je počeo da moli. Mrzim ponižavanje, bilo čije, pogotovo njegovo. I rekla sam mu to.
Okrenula se i otišla.

Šamanke i ratnici se... ne mešaju.

I desilo se. Nije bio sam kada su napadnuti. Bilo ih je nekoliko na nekoliko, noću, tad kad su skinsi bili sigurni da sam ja unutra, daleko od svega. Malo strasti i malo krvi, i malo batina na sve strane. Male muške marsovske zanimacije.
Ionako se spremao da ode odavde.

...Još uvek, ali dosta retko, zazvoni mi mobilni i odmah prekine. I vidim da je poziv stigao od nekud, iz inostranstva. I znam, prosto znam gde je.
Svako leži u svom krevetu, zagledan u ništa.

Tamo u toj nekoj dimenziji, Šade peva „You’re not the man... who will bleed for me...“ i nas dvoje plešemo.
Muškarac i žena koji nisu mogli da se odreknu sebe.