Posle izbora...

Grad je zaglavljen.
Kao i svakog četvrtka. A četvrtkom, kao što znamo zaseda vlada. Nešto važno rade, nema sumnje.
A kad zaseda vlada (namerno malim slovom), onda svako koga muči neka muka ode pred Zgradu vlade (verovatno je ovde pogrešno pisati velikim slovom, ali nema veze).

Ovog puta setili su se ratni vojni invalidi. Ok, nemam ništa protiv, štaviše potpuno ih podržavam. I proletos sam bila uz štrajkače tada kada smo čekali da se oslobodi Kneza Miloša ne bi li krenuo saobraćaj.
Sedela sam u troli sve se razmišljajući da li da izađem i nastavim autotabanima, a onda se spasonosno setih da u kesi imam pakovanje od pola kile čokoladnih napolitanki. Pa sam jela. I jela... I jela.
Posle mi je bilo muka, tek tada ne bih mogla peške.
Ostalo mi je samo da čekam da saobraćajna policija pomeri tih par ljudi koji blokiraju ovamo, da ih potisnu da blokiraju onamo (u Nemanjinoj).
I setiše se... posle samo sat vremena. Što je uspeh, priznaćete.
Trola je polako prolazila, skoro prazna, a ja sam puna stomaka gledala umorno u te gladne ljude koji su zapucali iz provincije da se bore za svoje živote.

Eh, da... samo što je ovog puta situacija bila malčice drugačija.
Sipila je ta divna kišica, uspela sam da uguram dete, ranac i sebe u autobus i da namolim vozača da nas pusti da se provučemo do njega. Hvala trostukom Bogu što nam se smilovao, jer bi već na sledećoj stanici bile pregažene od strane dve starije gospođe koje su očajnički ponavljale da prevoz čekaju već sat i po, i nisu odustajale. I na kraju su i ušle... Kao što rekoh, ali nije zgoreg još jednom – hvala ti Gospode.

Ostatak puta Mili je zamišljala da vozi autobus, a ja sam kombinovala situaciju u glavi. Ovako nešto...

Mi smo narod prepun retarda, „#$%&/%$!!!
OK, mi smo narod prepun retarda, da ne zaboravim, ali...

Pobogu, pa nas je sveukupno oko 7 miliona duša. Ima nas kao pola Njujorka. Možeš nas organizovati, očistiti, podučiti, prevaspitati, reorganizovati za vrlo kratko vreme... jer nas ima malo.
Ali nema ko.

I onda poludim jer se setim kako se Demokratska stranka (kao napredna struja i idimidođimi...) večito zaklinje u Zorana Đinđića. Njega se posebno često prisete pred izbore.
Ali samo nikako da primene makar i jednu od njegovih zamisli.

Recimo, Đinđić je imao ideju da se sva ministarstva i vlada prebace u zgradu SIV-a na Novom Beogradu, koja ionako zvrji prazna.
Što se mene tiče, u istom smislu mogli bi da smanje broj poslanika i da celu komplet Skupštinu presele na isto mesto.

I onda šta?

Kako šta? Onda će 1. sva ministarstva (plus skupština) biti na jednom mestu, 2. blizu su im aerodrom, široki bulevari, hoteli, ko god da se seti da ovde sleti i odavde poleti, i 3. ko god da protestuje, štrajkuje ili šta god to sada slobodno može i da učini na onom ogromnom platou ispred same zgrade, neometajući ostalu sirotinju koja pokušava da koristi javni prevoz.

Ne, da budemo načisto, bilo je nekih indicija da će to i da urade pre par godina, ali se prvo kao pobunilo Ministarstvo vera i na kraju – ništa.
Kakve su to naše vere, pitala sam se tada... A sada ne da nema vere, nema ni grama mozga.

Posebno su sjajne one situacije kada stignu strani političari pa recimo zaustave gradski prevoz (GSP), ali puste sve ostale. To mi je evo već par decenija (ma... onoliko dugo koliko sam svesna) potpuna, apsolutna enigma. Pa da, normalna stvar da će potencijalni terorista da uđe u trolu i vozi se sa sve tetkama i penzionerima, noseći eksploziv u onom kariranom cegeru.
Ne znam stvarno... A verovatno da saobraćajna policija ipak zna bolje.

Tek... u mojim snovima jednog dana hodaću čistim, prohodnim i dobro organizovanim gradom. Povešću Mili u par muzeja, kulturnih centara ili galerija na mestima gde su nekada bila ministarstva, a kao specijalni događaj odvešću je u zgradu gde je nekada bila skupština, a sada Prirodnjački muzej.
I tamo gde je nekada sedeo Radoman, i Kurta i Murta... biće nekoliko skeleta mamuta. Sa strane minerali, pa presovani leptiri... Divota.

...

I da, u toj divnoj svetloj budućnosti imaćemo i grejanje u hladnim danima.

Letos je Đilas u sklopu svoje kampanje za gradonačelnika (a ne znam zašto kada nam uopšte nisu ni dozvolili da izglasavamo gradonačelničko mesto) ulazio u kanalizacioni sistem. To mu se toliko svidelo, u pokušajima da nam se dodvori, da me je par puta hvatao strah da ne iskoči kada podignem poklopac u kupatilu.
Sada ima važna posla i nema radikala da ga gnjave, tako da o grejanju nema kada da misli.

Deca se razboljevaju, časovi u školama su skraćeni zbog hladnoće, babe i dede padaju po ulicama, hitna pomoć se jako teško probija...

Čekaćemo još 4 godine... na nova prazna obećanja.