Dok ja vamo tamo...

... nek ide nešto lepo.






Pošto sam dan posle slave u šumi, naravno.
(Uspeli smo da sabijemo goste na 1 dan.)

Što mi je ostavilo sasvim dovoljno vremena da razmišljam o mojim omiljenim temama, kao što su starenje i smrt.

I u povratku potamanim sitne kolače, pošto sam naravno preterala sa čokoladnom tortom sa ulupanom pavlakom i višnjama.

.

Ok, bajadere su standard, pa za njima kuglice sa orasima i susamom, pa kokos štangle pokrivene šećernim prelivom sa limunom, onda čokoladne kuglice sa rumom (tih mi nikad nije dosta)... Pa ide nešto jako interesantno, iako nisam pobornik te vrste kolača. Pravila ih je moja majka i unutra ude čokoladna bananica, a okolo je neka kombinacija sa ratlukom. Ukus je jako lep, unatoč očekivanjima. Pa engleski keks koji je kombinacija kornfleksa sa suvim grožđem i još koječim u matriksu od meda i šećera. Kao neka vrsta bonžite, samo što je bonžita beda i tuga za ovo bogatstvo ukusa (i plus bez glutena). Pa idu naše interni baba Sofijini kružići od keksa sa suvim voćem i komadićima žele bombona, pa sve uvijeno u čokoladu. (Sofija ni sanjala nije da ću masu njenih ideja, od kojih su neki majstorski recepti za slanu hranu, koristiti godinama kasnije. Gospođa Sofija je inače moja bivša i pokojna svekrva i ne dam joj da umre u sećanju njenog jedinog ženskog unučeta. Ženska linija i mitohondijski dnk mora da nastavi tok bez prekida). I na kraju rafaelo kugle, sa sve onim sferičnim unutra, pa fil i u filu lešnik. Sve po PS-u. To kuglanje tih sfera je trajalo, ali se i isplatilo.
U odnosu na kupovne ili poslastičarske komplete sitnih kolača ne može ni da se meri. Svaki komad ima svoj ukus, svaki čokoladni preliv je drugačiji. A ne ona fora jedem mleveni keks sa umešanim margarinom i sve poliveno rastvorom zvanim šećerna tabla. Ovde je svaka vrsta poezija.

Ovo je išlo na tri poslužavnika i sa tortom je ispalo sasvim sasvim ok.
Moj deo posla je odrađen.
U stvari deo dela mog slavskog posla.