On je toliko nepismen da se više ne uzbuđujem.
Ne smejem se.
Ne nerviram.
Brišem njegove poruke redovno, sramota me je ako ih neko drugi slučajno vidi.
I pita.
Ko ti je ovaj?
I on nedeljom redovno gleda neku seriju o četnicima.
I patriota je.
A ja sam demonska žena.
Koja ne veruje ni u šta.
Samo u fiziku.
I gravitaciju.
I starenje.
On voli moje lice.
I telo.
Sa svim ožiljcima, sa svim flekama i modricama.
A ne bi trebalo.
Meni je interesantno njegovo telo.
Skoro dečačko.
Uvežbano za borbe do smrti.
I sluša neke Božemesaklonidobićuprolivodovogpatetičnogarlaukanja muzike.
I kada se zbuni ne ume da izgovori prostoproširenu rečenicu.
Ali mi nezbunjivo ostavlja koordinate.
Da znam gde je prošao.
Kako se kreće ka meni.
I kada da ga očekujem.
Blue boy.
Brišemo jedno drugom krvave usne.
Krvave noseve.
Nameštamo zglobove.
Mozgove.
Suluda kombinacija.
Uzbudljiva kombinacija.
No comments:
Post a Comment