Pages

Tuesday, May 25, 2010

Aurorae Consurgens

Radim, spremam seminar.
Dani su isti, sve se svodi na isto, izbacujem Maksvelove jednačine, prebacujem hardkor tekstove iz fizike na engleski, pokušavam da smislim način na koji se fraktalna geometrija uklapa u celu tu priču. Očekujem trenutak kada će me big G pozvati da zajedno motamo bakarne kalemove. Da, jedan namotaj više i biće 12 miliona volti jače... Samo da ponovimo četvrt-talasni rezonator i ispravno podešavanje zavojnice kako bi se pojavio stojeći talas, pa onda preko odnosa napona...
Samo da uspemo.
Samo toliko.


Nemoj da kupuješ Afriku.
Ne znam zašto, ali u poslednje vreme... Uhvati me tuga i to ružno osećanje. Onda me uhvati panika, pa je ukinem. Dešavaće se to što treba, kao i uvek.
Nemoj da kupuješ Afriku.

I svako jutro pobožno ponavljam sve ono na čemu sam zahvalna i život mi se zaista magično sređuje, ali znaš kako me je matori učio: kada ozbiljno počneš da proučavaš magiju, prosto shvatiš da ništa magično ne postoji, da je to samo zakon prirode. A kada ozbiljno počneš da proučavaš život - magija nastaje... magično.

I svako jutro pobožno radim svoj harmonični tok čija, postižem zastrašujuće stepene otvaranja, savršeno rezonantno frekventna...
I na trenutak ponovo me uhvati strah.
Glupa žena.
Nemoj da je kupiš.

Znam celu priču. Honda ju je razvila za Pariz-Dakar. Ja sam vezana za Pariz-Dakar. Moje priče o dva Sunca, o crnom Suncu, o transformaciji kralja u jednoj retorti i sumanutoj borbi kraljice da ga spase u drugoj... to je priča mog života.

I prošlost me odavno ne zanima, mada je Saturn upravo stacionaran na istom stepenu kao u decembru 2008. I čini se kao da se ludilo ponavlja, ali nije isto.
Ja nisam ista.

U meni gori sećanje na budući život. Na one dane kada budem radila na novim energetskim postrojenjima. Na trenutke kada prelazim most, a reka više ne postoji.
Nema vode.
Više je neće biti, nikada.

I kada nosim u sebi neko nejasno sećanje na ove dane, par vekova unazad proživljene.
Na dane kada je počeo rat...

Tada, u toj budućnosti, samo se setim one noći kada sam provalila u tvoju garažu i zbacila ciradu. I lepo sam ti rekla da je ne kupuješ, jer... duplo je teža od tebe. Od mene skoro četiri puta.
U pokušaju da je izvezem skliznula mi je i isekla ruku.

I u onoj brzini nažvrljala sam preko rezervoara.
I u besu otvorila sam sopstveni či samo da je pokrenem, samo da održim ravnotežu dok je vozim. Da izdržim.

Preko ravnice, u zoru.
Dok traju hemijska dejstvovanja nad Evropom.

Dok me posmatraju kroz nišan...





I pamtim taj trenutak kada se vraćaš i podižeš vrata garaže.
Ona stoji u uglu, a preko nje je krvlju ispisano Aurorae Consurgens kao znak da sam uspela, da sam razvila jonizujuće polje oko sebe u toku putovanja.
I da sam prebacila podatke na sigurno.



...I svako jutro pobožno se zahvalim na svemu što mi je dato i na svemu što se očekuje od mene.
A kada zatitra taj trn straha u mom srcu pokrijem ga šakom i već znam kako će ići novi ožiljak preko nje.

Onaj od tvoje Afrike.

2 comments: