28. Savremena teorijska alhemija - P.D. Uspenski

U istoriji alhemije 20. veka ostalo je zabeleženo nekoliko kolosalnih umova koji su se bavili teorijskim i alegorijskim problemima ove hermetičke nauke. To su bili Fulkaneli, Gurđajef, Uspenski, Lubic i Jung.



Novi model razmišljanja

Pjotr Demianovič Uspenski (1878 - 1947) je ruski ezoterički filozof koji je bio učenik Gurđajefa i koji se odvojio od njega 1924. godine da bi počeo da propoveda sopstvene ideje, tvrdeći da je Gurđajefov sistem nekompletan i neadekvatan.
Iako je karijeru počeo kao novinar, čak izveštavajući u toku Prvog svetskog rata i sa fronta, Uspenskog je sudbina odvela na putovanja po Indiji, Cejlonu i Egiptu, da bi ga, baš kao i Gurđajefa, vratila u Moskvu, gde su se ova dva vodeća filozofa svog doba i srela. Pod uticajem svog učitelja napisao dela „Četvrta dimenzija“ i „Tertium Organum“, ali je najpoznatiji po knjizi „Novi model svemira“ objavljenoj 1931. Neki idu čak i toliko daleko da tvrde da je Gurđajef bio samo nepoznati fakir dok ga zapravo Uspenski nije „uzneo“ na poziciju spiritualnog učitelja, ali bez obzira na to Uspenski je pošteno priznao da je svim svojim srcem stajao uz učenje svog prijatelja sve dok se okolnosti nisu promenile.

„Tertium Organon“ je zanimljivo delo u kom Uspenski negira aristotelovske logičke postavke identifikacije i u kom zaključuje da postoji i „viša logika“ u kome (pojam ili objekat) A jeste A, ali je A i ne-A. Ovde, čak i ne znajući, Uspenski filozofski praktično priprema teren za nastupajuću, može se reći i evolutivnu, fazu nauke koja se ogleda u novim prodorima na polju kvantne fizike. Do ove knjige dolazi i Nikolaj Besarabov koji je odnosi u Ameriku i daje na čitanje arhitekti Klodu Bragdonu koji je umeo da je pročita u originalnom ruskom izdanju. Bragdon je prevodi i počinje da propoveda učenja Uspenskog, a prilikom gradnje Privredne komore u Ročesteru on inkorporira ovu filozofiju oblikujući zgradu kao „hiperkocku“. Najinteresantnije u celoj priči je da sam Uspenski uopšte nije znao da je postigao toliki uspeh u Americi sve dok ga Bragdon nije konačno locirao u Istambulu i isplatio mu autorska prava.

Predavanja koja je Uspenski držao u Londonu postala su inspiracija za umove kao što su Oldos Haksli, T.S. Eliot i grupaciju koja je bila poznata kao „ruska avangardna scena“. Na tim predavanjima, u svojim knjigama i novinarskim esejima koje je pisao Uspenski je detaljno razrađivao različite ideje, čak se bavio i „utvrdio“ granice između pojmova erotika i pornografija. Međutim, najviše se bavio prostor-vremenskom problematikom. Pod Gurđajefovim uticajem razvio je polemiku o „četvrtoj dimenziji“, ne kao o vremenu kako se to uobičajeno smatra, već kao o dodatnom prostornom pravcu.
Po odvajanju od Gurđajefa nastavio je da se bavi podučavanjem „četvrtog načina“, ali je vremenom priznao da ovaj pristup nije dovoljan i da je i sam imao poteškoća da doživi „sećanje samog sebe“ vežbu za koju je Gurđajef tvrdio da je krucijalno važna za transformaciju osobe i koja se suštinski svodila na to da se nikakva pažnja ne poklanja događajima u spoljnoj sredini, već samo onom što se dešava unutar same osobe. Uspenski je, posle neuspešnih pokušaja, odbio da je primenjuje i podučava.
U svom korenu ova vežba je nastala još u doba Rozekrojcerovaca i tretirana je kao jedan od neophodnih sastojka za izvođenje manifestacije. Samo-sećanje i samo-posmatranje su dva uslova, a Uspenski je kasnije počeo da insistira najviše na trećem – ne iskazivanju negativnih osećanja.
Bez obzira na detalje, ostalo je zabeleženo da je Uspenski prosto osećao da je vreme da napusti Gurđajefa i pođe ka svojoj sudbini. Ova dva neverovatna čoveka su se poslednji put sastali u jednom pariskom kafeu 1931. posle čega je Uspenski sa ženom otputovao za Ameriku iz koje se vratio po oslobođenju da bi preminuo 1947. Gurđajef je ovog puta sledio svog učenika te je ovu dimenziju postojanja napustio 1949.


Tri ili sedam

Filozofiju Uspenskog su obojila učenja Alberta Ajnštajna – Opšta teorija relativnosti, Bernarda Rimana, nemačkog matematičara koji je u 19. veku razvio ne-euklidsku geometriju bez koje Ajnštajn ne bi mogao da nastavi svoje ideje, zatim nešto kasnije Teorija kvantne mehanike Vernera Hajzenberga i Karla Fridriha Gausa, ponovo matematičara koji je na Uspenskog imao veliki uticaj. Zahvaljujući i samom Uspenskom kao i švajcarskom matematičaru Ojleru kasnije su razvijene Teorija stringova i M teorija koje su bazirane na Ojlerovoj gama funkciji.
Uspenski je u svetu alhemije poznat po pozivanju na „zakon od tri“, koji je, interesantno je primetiti, doslovno poštovao i Nikola Tesla. Po Uspeskom „Sveta afirmišuća sila“ i „Sveta poništavajuća sila“ rađaju „Svetu usklađujuću silu“. Otprilike isto onako kao što su kod Hegela teza, antiteza i sinteza. Ili sumpor, kao duh života, so – bazična materija i živa koja spaja visoko i nisko, takozvana Tria Principia.
„Zakon od sedam“ uči nas da postoji fundamentalni dinamički proces između svemira (makro-nivo) i individue (mikro-nivo) i da je ovaj proces u neprekidnom stanju transformacije. Proizilazeći iz Apsolutnog proces kosmičke kreacije evoluira u određenom poretku povećavajući svoju kompleksnost i gustinu. Ovaj proces, kako su ga stari Grci nazivali „Zrak kreacije“ može da se poredi (ili je deo njega ako ga tako posmatramo) poretka sedam muzičkih tonova. Učenje naravno svoj koren ima u pitagorejskim filozofijama u kojima je centralna podstruktura svemira matematička po svojoj prirodi, a sam svemir se može posmatrati kao jedan jedini organizam.

Za razliku od Pitagore i Platona, Uspenski dodeljuje planetama po jedan muzički ton tako da Zemlja zvuči kao Do, Mesec je Re, Merkur Fa, Venera Sol, Mars La, Jupiter Si, a Saturn Do sledeće skale. „Prvi šok“ se dešava između Do i Si, dakle između Saturna i Jupitera, kada „svestan rad“ može da nam obezbedi dovoljnu količnu energije da nastavimo razvitak. A „drugi šok“ nastaje između Mi i Fa, između Merkura i Venere kada biramo „namernu patnju“ da bi se samoostvarili. Ovi „šokovi“ korespondiraju sa trenucima prosvetljenja, prvo kada shvatimo da smo materjalno utemeljeni, što se dešava dok smo u stadijumu fetusa ili u vrlo ranom detinjstvu, i kada prihvatimo da su svesna žrtvovanja neodvojive stepenice napredovanja u životu. Naravno, pored ovog duhovnog aspekta, ovo učenje o „Zakonu od sedam“ se vrlo zgodno primenjuje kako na savremene izazove modernih nauka, tako i na hiljadugodišnje napore alhemičara da prodru u suštinu Velikog opusa.


U nastavku film "U potrazi za čudesnim" baziran na učenjima Uspenskog i Gurđajefa.
I kako to obično biva život se pobrinuo da u filmu glavnu ulogu nosi neko koga poznajem toliko dugo...