Što je naravno notorna laž.
Slika samo pokazuje izuzetak koji potvrđuje pravilo.
(Inače, rečenica koja me godinama dovodi do ludila. Pa je bio red da je i upotrebim.)
Istina je da kad god je negde odvedem uvek moram da vodim računa da li joj je hladno, toplo, da li je naspavana, obučena, da joj nije muka, da nije žedna ili ne daj Bože gladna. (Kao da je beba.)
I uvek je dobro nahranim. Zdravom hranom, normalno.
I posle nek mi samo zucne da ne vodim računa (kao što uvek i zucka).
Elem, u toku njenog višesatnog prežderavanja budalaštinama mogle smo da sa druge strane osmotrimo pristanište gde smo standardna dekoracija već godinama i da razvijemo raspravu o tezi Džordana Maksvela o našem reptilskom poreklu. Što će reći da mi nismo pravi zemaljci, već samo humanoidi ugrađeni u ove domaće.
(I dalje jede dok gleda gavranove i gačce.)
Po Džordanovoj teoriji osobe sa negativnim RH faktorom u krvi imaju vanzemaljsko i plus reptilsko poreklo. Njihovo razmnožavanje je ograničeno ovde i u ovim uslovima.
(Prelaz na kokice, koje mogu da jedu i ptice, što je odmah i eksperimentalno potvrđeno.
Ptice su reptilski potomci - ergo naša rodbina.)
U ljudskoj populaciji postoji svega 15% RH negativnih.
Postoji samoregulatorni sistem da nas nema više od 15%, što je jaaako interesantno i otvara prostor za višednevne rasprave.
RH negativne osobe karakteriše između ostalog i viši IQ (nisam posumnjala ni sekundu u to), par pršljenova viška - vezano za zaostatke repa (imamo i to, sve redom) i osećaj da ne pripadaju ovde (eeeeh...).
No konačno...
Svet dinosaurusa - putujuća, po svetu, izložba, kao putujući cirkus stigla je i kod nas.
Sponzora sam izbacila sa slike, pošto mene nije platio, a odavno ne reklamiram ništa za šta mi nije ponuđena adekvatna kompenzacija.
Ovo se naročito odnosi na parfeme, generalno kozmetiku i ne daj Bože, odeću, obuću i aksesoare (a pogotovo na majice, rokovnike i lap-top torbe).
Svakih par godina iznova i iznova učim latinske nazive primeraka i to mi dođe kao neki usud.
Ove godine, pošto nije pala u te periode, nemam pojma kako se zove ovaj biljojed, ali se nejasno sećam da mi je nešto drag.
O skeletima dinosaurusa, njihovim navikama, kao i o pitanju od izuzetne važnosti, a u vezi određene "pišne" kosti, kako smo je nazvale tada može se više gledati, a manje čitati u arhivi i to u ovom postu.
Priča o evoluciji života na Zemlji postoji na ovom mestu.
A priča o zabavi je ovde.
Želju da uživam u jesenjim bojama i kristalno čistom vazduhu sa reke upropastilo mi je sopstveno dete žaleći se na malu decu i školske ekskurzije.
Ćuj "malu decu"...
Mada, moram priznati da je delimično u pravu.
Dokaz, iživljavanje na malom dinosaurusu.
Žao mi je samo što Reksić nije oživeo da malo raščisti gužvu.
Ali zašto i to? Bilo bi divno da su tu sada i da ih gledamo kao i obične životinje.
Nekako mi je žao zbog celog cirkusa.
Prazan prostor bi ipak bio lepši.
Nismo imale više šta da radimo tu, zato smo se pozdravili do nekog sledećeg puta.
Usamljenost i čistina, budistička praznina - to je naš stil.
Najbolji osećaj.
I onda kad je ovako vidim počinjem da joj pevam Hava Nagilu.
...To je jače od mene.
A mojoj malenkosti bi odgovarao ovakav spomenik (može baš i na tom mestu).
Kad može azerbejdžanski predsednik, pa što ne bih i ja?
I onda na putu k onom jadnom Ušću sačekao nas je lancem za jednu nogicu uvezan mladunac.
Prepoznavanje, osmeh, nelagodnost.
Želja da ga odvedemo što dalje od tog mesta.
-Pogledala si ga samurajskim pogledom, kaže mi Mili.
-Važnije je da sam ga pozdravila samurajskim pozdravom, odgovaram joj ja, mada sam bila vrlo nežna.
Liči na našeg pokojnog Džončića, a Džončić se ne zaboravlja.
I pozdrav, pogled i vazdušni poljubac do novog susreta.
A za to vreme sanjaćemo reptilske humanoide i slaćemo telepatske poruke da se vrate po nas dve.
Nalazimo se u TC Ušće... Vadite nas odavde... Hitno je... Zalihe vode nam ponestaju, kao i pare...
Sladoledi su šit, a dosada navaljuje sa svih strana... Vodite nas što pre...
No comments:
Post a Comment