Što sam odmah iskoristila za fotografiju combative females only.
I rekla Aviju da u Srbiji uvek može da bira, crnu, riđu, blondi ili brinetu.
U sledećih par sati fina blondi damica odvaliće me u toku parternih borbi i napraviti mi neke od nezaboravnih modrica po celom telu.
I krvavo jutro je počelo...
Prvo detaljnim zagrevanjem.
A odmah zatim i načinima balansiranja i hvatova.
I sve je trajalo...
Nadala sam se pauzi oko 1, ali su se smilovali tek oko pola 3 pošto smo svi popadali od gladi, žeđi i umora.
On pokaže na žrtvi, a onda mi ponavljamo po desetak puta.
I normalno, setih se da sam žensko... tamo u daljini ogledala.
Karirana zadnjica me je izbegla da dlaku, isto kao i pozadina mog trenera.
U jedno ogromno dupe u crvenom šortsu sam ipak uletela naglavačke. (Kada svi kovergiraju ka istoj tački na strunjačama kao molekuli.)
Dobro ok, ulet u, da izvinete, nečije dupe nije tako strašno, mada su muška dupeta čvršća od ženskih. Bilo je par po život opasnih situacija gde noge telesina duplo težih preleću na milimetre od moje glave.
Ali uspela sam, preživeh.
Ovo je bio trenutak kada je žrtveni momak izgubio svest.
Nije ni čudo, pošto nam je pokazivao davljenje majicom.
Hvat je ružan sam po sebi, ali kada ga rade žene - jeziv je, po Avijevim rečima.
Da li je to zbog toga što mi imamo manje ruke, pa stegnemo kao konopac ili kaiš, ili zato što nam je lakše i brže da se zmijski provučemo, ne zna se.
Tek... gadne smo u ovom sportu.
A onda smo učili i poluge na stopalima, kinesku refleksnu masažu kako sam uočila.
Ubogaljiš čoveka za tili čas.
I trenutak pre toliko žuđene pauze grupna slika samo nas kapapovaca i majora. Normalno, jedina sam (i alfa) ženka međ mojim momcima. I ne žalim se...
Osim u trenucima kada neko iz te fele uzme da fotografiše.
Fajteri su sposobni za sve, osim da naprave pristojnu fotografiju.
Jednu bananu kasnije, ah da i dve štangle gorke čokolade, pola flaše čaja od žalfije (ručak) i brzinskog pozdravljanja sa zamrlim bubrezima i bešikom, pa ponovo utrč u dođo i... lepo, sada sam na poznatom mi i omiljenom terenu.
Palice i noževi, eskrima, sparingovanje i razoružavanje.
Odavno je svima sa kojima sparingujem poznato koliko mi lepo ide mačevanje i štangliranje, a vidi se da sam prošla fazu umora te sam postala samo mašina.
I da sam spremna na sve.
Vukosava je bila odmah tu kraj mene.
I samo za nas dve pokazao mi je shomenuchi fintu koju nisam znala.
Sparing inače može da ide i ovako, a smotanim novinama je tek ubistven.
Ima li boljeg načina da se prouče novine?
I omiljeni kapapovski deo - noževi.
U ovom delu obuke moja ekipa je podučavala sve ostale.
Kao što rekoh aikidoke su super, ali su ukočeni, a wing chunovci preterano rade treping.
Sve je ok ako napadaču odbiješ nož, ali šta ako ima još jedan u drugom džepu, drugoj ruci, ili više komada?
Ili napadača ima više komada?
Moraš da eliminišeš iz borbe jednog po jednog ako su veštiji, ili po dvojicu, trojicu ako su amateri.
I omiljeni igrački zahvat - salsa.
Primenjivali smo ga svuda, kao i onu fintu "luk i strela".
Takoreći, bio je hit igranke.
I kada sirotog napadača oboriš tretman zaokružiš brazilsko-kinesko-japansko-filipinskom masažom.
A ovo sam pikirala sve vreme.
Zahvat koji sam savršeno izvela sa njim lično.
I trenutak kada sam mu rekla da sam sada profi u brazilskoj džiudžici.
-Do you want me to try you?
-Well... no.
Poklon našim trenerima, njihov poklon nama.
Poklon Zvonku i dođou, i poklon tradiciji kuće i porodice Machado.
Napolju je ledena noć, a mi smo preživeli skoro sve kao u ratnim uslovima.
I ako smo bili prijatelji - postali smo veći.
A ako se nismo podnosili - ipak smo se sprijateljili.
Priče oko mejlova, slika, fejsglup zahteva, rezanja diskova...
Sve je ok, ostaćemo u kontaktu.
Ipak smo mi ratni veterani.
I brojanje modrica i otoka, dva dana prišrafljivanja desnog kolena i levog lakta.
Podlivi na najneverovatnijim mestima.
I upala mišića.
Ali želja, stravična želja da se krećem kao životinja, da skačem, da se bacam, da uživam u telu.
Ima u Damapadi, budističkom "kodeksu" (piše par postova ranije i volim kad naštelujem sistem, pa se postovi štancuju dok nisam pri kompu) ona čuvena rečenica:
Oni koji u mladosti nisu živeli u skladu sa samim sobom, niti sakupili prava životna blaga, kasnije podsećaju na slomljene lukove, stalno žaleći za stvarima koje su prošle i nestale.
Nema ničeg za čim žalim.
Sve ima svrhu.
No comments:
Post a Comment