Danas 3

Izlazim iz Idee.
Teram kolica do klupe, vadim smoki.
Sedam.
Jedem.
Nogom zaglavljujem kolica.

Završavam kesicu, mada nema želje.
Razmišljam o acetil-cisteinu koji od skoro uzimam. Verovatno je reakcija zahvaljujući toj aminokiselini.

Vadim sok, kesicu zadržavam, planiram da u nju bacim opušak.
Dok tražim upaljač ona seda na istu klupu.
Ne pita da li je slobodno.
Ne pravi zvuk.
Stavlja pakovanja toalet papira sa svake strane i onda se uglavljuje između njih.
Izgleda kao u fotelji.

Pitam se da li da je pitam hoće li joj smetati moja cigareta.
Okrećem se da je pitam, ali ona je već zapalila svoju.
Sedimo.
Bakica i ja.

-Sanjala si san, kaže mi odjednom. Sanjala si crvenu kobilu i žensko ždrebe. Prvo su ti prišle, a posle su galopom otišle ka auto-putu.
-Jesam, odgovaram dok gledam naše odsjaje na staklu zgrade.
Sanjala sam dva braon konja, manjeg i većeg.
I nisam se bavila problematkom ni boje ni pola.

-Treba da kreneš. Povedi i ždrebe. Tamo te čekaju, kaže mi dok ustaje i odlazi.

Ko me čeka?
Gde?
U nekom rezervatu?
Kada?

Hoće li mi iko i ikada reći nešto što već ne znam?

Vrtim slike pred očima.
Vrtim sve verovatnoće, tenzore, geometrije.

Kada?
Kako?

To mi reci.

Ali već je nestala.
Pakujem sve otpatke u onu kesicu, uzimam sve iz kolica, bacam đubre u kantu i hodam dalje.

Kada?
Kako?

To mi reci.