Bilo je izuzetnih
...a i ovih sa dušom, gde smo shvatile kako devojčice zaista obožavaju zverove.
I kaže Mili: Je l' ovo "ono"?
Nije, mada liči na "ono". U pitanju je fosilizovan ostatak školjke.
Ovo je sada naše nasleđe iz mezozoika.
U to doba mi smo bili samo gomila ostrvaca mora Paratetis, lagunska sredina, ma uživancija...
Ogromna slagalica za nas neodrasle.
Ovo je bitno. Biljojedi budući da su hrana mesojedima, moraju da se paze. Elem, baš zbog toga oči su im smeštene bočno tako da zaklapaju jako veliki ugao gledanja. Oni na taj način praktično gledaju sa svih strana, pa i sa leđa.
Malo je komplikovano zato što mozak odmah počinje prilagođavanje, ali nije nemoguće.
Bar sam se ja vežbala godinama i pogled predatora i pogled "žrtve" u toku akcija "kako uhvatiti papagaja i strpati ga u kavez, a da me ne oseti i ne vidi"...
A onda je došlo vreme da nahranimo ljubimca.
Nazvale smo ga Džončić... po jednom od naših mačora.
I slatki mladunčići...
izrastu u dušice.
Malo snova o Patagoniji,
o ljudima koji vrlo ozbiljno i u dosta teškim uslovima rade svoj posao.
I malo snova o planeti koju volim...
(Zemlja mi je u Ovnu)
I kad god me neko davi onim pitanjem šta sam bila u prošlom životu, ja mu odgovorim da to više stvarno nije bitno. Bitnije je šta bih želela da budem u sledećem...
Te ako mi se posreći makar malo rodiću se kao ovca u Patagoniji.
Stalno ću osećati lagani prohladni vetrić, žvakati travu, pogled će mi se gubiti u daljini...
I to će biti mir.
No comments:
Post a Comment