25. Alhemija tokom 19. veka

19. vek je period uzleta industrije koja je počela primenom parne mašine i svoj vrhunac dostigla otkrićem motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Život se ubrzao i primat u filozofskom, sociološkom i praktičnom načinu razmišljanja zauzeo je dijalektički materjalizam.

Obično se smatra da naučni način posmatranja pojava obavezno uzima u obzir i objektivnost, i da su naučnici osobe koje nemaju ni malo tolerancije prema bilo čemu što se razlikuje ili odvaja od glavne struje napretka. Međutim, već pred kraj 19. veka naučni analitičari postaju daleko prijemčiviji za alhemičarske ideje. Ovo možemo pripisati „progresu“ historiografije, ali isto tako moramo se zapitati ko se uopšte u međuvremenu bavio čitanjem, pisanjem, praktičnim radovima i njihovim objavljivanjima u ovom periodu.


Zvanični naučni stav

Za mnoge je alhemija zaista problematična jer se ne pokorava „standardnim“ kauzalnim pojavama, što se recimo pokazalo i u slučaju biografa Isaka Njutna koji je doživljavao užasne trenutke otkrivajući da njegov lični heroj i stub naučne misli ima i alhemičarske spise u svojoj arhivi. U svojoj knjizi Dejvid Brevster o tome i piše sledeće: „Ne možemo razumeti kako je um tolike snage i toliko plemenito zauzet geometrijskim apstrakcijama i materjalnim svetom mogao uopšte da bude toliko zanesen da se bavi proučavanjem kojekakvih alhemičarskih pesmičica i svega onoga što samo budalaste može da zanima.“
Hemičari su se takođe sa gnušanjem odnosili prema počecima svoje struke. Tomas Tompson je u svojoj „Istoriji hemije“ izdatoj 1830. godine napisao da hemija ima nečasne početke uronjene u iluzije, sujeverje i da je i nastala upravo zahvaljujući fanaticima i prevarantima. A na isti način je i Henri Noad u svojim „Lekcijama iz hemije“ (1838. god.) podučavao da ako ništa drugo iz ovih niskih početaka treba izvući makar moralnu korist, šta god to trebalo da znači.
Tompson je u svojoj knjizi takođe i „sahranio“ alhemiju i to krajem 18. veka, kako je sam zaključio, i sledećih nekoliko decenija verovalo se da je to završena priča.
Opšta moda deduktivnog, suvoparnog stila zvaničnog prezentovanja u odnosu na alegorijski i metafizički izraz alhemije bila je dokaz da je nauka jednom za svagda jasna i da se klanja pred kapijom otvorene komunikacije. Standardi i moralnost pristupa koji su promovisani često su u praksi postajali nešto sasvim suprotno. Ali je postojao i onaj mali broj naučnika zainteresovan za alhemiju baš zbog osećaja da modernoj hemiji nešto ozbiljno nedostaje.
Međutim, kao što to u životu obično i biva neki od najvećih naučnih umova tog perioda kao što su Hemfri Dejvi i Majkl Faradej nisu skrivali svoje divljenje ka ovom filozofsko-naučnom pravcu. A Vilijam Vevel, izuzetan hemičar i matematičar, priznao je da su se neki produkti alhemije pokazali izuzetno korisnim, a da je sama ova nauka utrla put mnogim drugim naučnim pravcima.


Atomsko doba

Situacija je počela da se menja već pred kraj 19. veka. Dok je Marija Kiri u bednoj pariskoj perionici na jednom gorioniku kuvala džem za zimnicu, a na drugom topila rudarski otpad izdvajajući radijum, dotle je Ernest Raderford u Kanadi skretao čestice. Ovo je bio epohalni trenutak kada se u svesti čovečanstva podigao veo neznanja i pokazao nam da su fizika i hemija zapravo jedna nauka. Ideja „univerzalne materije“ tada je dostigla svoj momentum i M.M.Patison Mjuer je u svojoj knjizi „Suština alhemije i hemijski elementi“ postavio pitanje da li u prirodi postoji jedno prvobitno stanje materije iz kog nastaje čitav univerzum raznolikosti. A samo otkriće radioaktivnosti i elektronske transmutacije elemenata, kako je to Raderford formulisao, potvrdilo je esencijalnu istinu alhemičarskih traganja.
U ovom periodu takođe, ponovo su se pojavili mnogi alhemičarski spisi, od kojih su neke pisali i sami hemičari. A kao sociološki fenomen i dokaz uticaja ove drevne nauke na svest nastaje i okultni pokret koji svoj vrhunac dostiže upravo u tom periodu kroz spiritističke, mesmerijanske i mnoge druge pravce koji kroz fuziju nauke ili kvazi nauke i duhovnosti pokušavaju da otkriju suštinu postojanja duše i celokupnog univerzuma.