Corpus callosum

Način na koji uzimaš moju ruku i način na koji te hvatam u polugu dok me pitaš koliko sam teška. Zar je bitno, okrećem se i gubim krucijalnu sekundu.

Način na koji u tebi vidim dvogodišnjeg dečaka i starca u isto vreme dok si ubeđen da sam očarana tvojim torzom.

I onaj način na koji me prenosiš, samo da bi se napravio važan. I način na koji mi se pred očima smenjuju slike tvog nošenja džakova, dece, pijačnih cegera.

I dok smo u klinču mi klizimo kroz dane i kroz noći. Dok smo u pokretu, u zahvatu, u bolu, ja mentalno izletim i nađem se u laboratoriji. I gledam sebe, gledam nas zapečaćene u retorti, u fazi, u toku procesa.
I onda se osvrnem i vidim redove retorti, vidim milione situacija u kojima živimo neke paralelne živote. I vidim majstora.
I da sam majstor ja.

I ponovo izletim. I posmatram sebe kako posmatram sebe, kako posmatram retorte u kojima smo mi, i ja bez tebe, i ti bez mene.


I način na koji podižeš ruku u toku napada broj 2. i kako gledam da te na najbrži način isečem preko arterije. I kako ti probijam jetru u toku napredovanja i kako te sahranjujem i rađam, kako te hranim i kako te učim, i kako ti savijam ruku u polugu.

I onaj trenutak kada si moj otac, ljubavnik ili sin. I kada sam ja tebi sve to.
I gubim krucijalnu sekundu dok se smeješ.


Ali se ne dam, pokušavam ponovo. I ponovo se prebacujem u kulu.
Tamo gde, među golubovima i među slepim miševima, i među knjigama, ređam retorte u kojima živimo neke živote. U kojima se smejemo, u kojima klizimo jedno preko drugog, u kojima smo smrtni neprijatelji ili se samo ne podnosimo.
I posmatram... sebe kako posmatram nas.
I posmatram sebe kako posmatram sebe kako posmatram nas.

I biram, i nalazim. Onu posudu u kojoj trčimo kroz pljusak. Dodajem sumpor i natrijum i kalijum za endotermnu reakciju.
Mokri do gaća, mokri do kostiju, do principa, rekao bi ti. I naglo stajemo dok mi se haljina cedi sa svih strana.
I dodajem magnezijum hlorid i tada se izvlačiš iz zagrljaja i skidaš majicu, i držiš je kao krov nad nama dok nas zasipa grad.
Pečatim ovu retortu i lepim etiketu slaba nuklearna sila.
I kažem - voda.

I gledam redove flašica i kako se ljubimo u toj mokroj, natopljenoj letnjim danima i entuzijazmom.
I opet kažem - voda.
I ostavljam je.


Nije stvar u tome, nijedan muškarac ne može da te podigne jednom rukom... osim mene, kažeš mi dok te ponovo napadam.

I još jedan pogled na najvažnije retorte. Onu u kojoj bacam gromove. Moji su ti nenadani rano jutarnji. Tu gde se stvaramo i gde ti nosiš vatru. I onu u kojoj smo sahranjeni, nepokretni, zemljani. I onu privezanu kanapima, u kojoj lebdimo, promenljivi, vazdušasti.

Hiljade staklića u kojima kao homunkulusi igramo igrice, svađamo se, volimo, grickamo.
Rubedo faza.

Način na koji hvatam tvoju šaku, okrećem je, izbijam oružje, savijam te i obaram na pod.
Način na koji mi kažeš - zaplešimo još jednom, dok ustaješ i pripremaš se za novu turu, prisiljava me da se osmehnem.

Prisiljava me da se smejem dok gledam nas, kako gledam nas, kako gledam nas.
U fazi rubedo.