Džepovi prepuni snova

Mala je bila kada je prvi put videla Ališu Kiz. Neki snimak sa koncerta.
Sećam se Ališa je imala ženstvenu dugu haljinu, i ono na šta smo ekstra obratile pažnju, crnu senku na očima preko koje je išla zlatna šljokičasta.

-E vidiš, tako ću i ja, rekla mi je Mili samouvereno.
-Važi, odgovorila sam ja samouvereno.

Male devojčice obožavaju šarene laže.
A vole ih i velike devojčice.

Pa onda... vole još i čokoladice, lizalice, prskajuće bombonice, kokice, orasnice, susamnice, komadiće alve...
I klavir.

Male devojčice, nežne i krhke, sve one koje se probijaju kroz grad, kroz zastoje, štrajkove, proteste, nestanke struje, pljuskove i vejavice.
One koje nauče da čitaju note, pre no što nauče slova, i one sa odličnim aspektima između Venere i Neptuna, i Merkura i Urana.
I one kojima se u parku smeje Vlado Georgijev dok uvežbavaju solfeđo, i one koje popodnevima prostiru muziku kroz zgradu.

Porastu male devojčice.

I dođe dan kada se lepo obuku, diskretno našminkaju sa malo crnog i zlatnog, i odu tamo u glavnu salu pred komisiju.

I dok sviraju iz džepova im ispadaju snovi, i sličice i mačići, i snovi, i čokoladice, i snovi...

Porastu male devojčice u prave male dame u tom danu.
I snovi su sve veći i sve bliži.






Danas je Mili upisala srednju školu.