Dejvid Hadson je treća generacija farmera iz Arizone, što bi i ostao da ga život nije naterao da se bavi hemijom i fizikom i posle višedecenijske potrage nagradio najvećim otkrićem transmutacije hemijskih elemenata.
Zemljište u Arizoni gde je Hadson porodično nasledio imanje bilo je vrlo posno i naravno malo isplatljivo za uzgoj bilo koje kulture. Glavni problem koji je njegova porodica imala bio je preveliki procenat natrijuma zbog čega su iz obližnjeg rudnika u cisternama dovozili sumpornu kiselinu i injektirali je u zemljište u tačno određenoj srazmeri. Pošto je opšte poznato da je Arizona područje sa izuzetno malo padavina, iza cisterni sa supornom kiselinom išao je traktor sa ugrađenim sistemom za navodnjavanje. I kako je voda izlivana po zemljištu odmah posle kiseline radnici i Hadsonova porodica su mogli da posmatraju kako sve iza njih izgleda kao da ključa. U tim trenucima stvarao se natrijumsulfid koji bi voda razređivala i odnosila. Za to vreme su morali da vode računa pošto imaju i dosta kalcijumkarbonata u zemljištu i da će time oboriti PH vrednost tla i da nijedna biljka neće moći da raste - da koriste supstancu koja će stabilizovati PH tla.
U potrazi za pravom supstancom i stalnim nadgledanjem zemljišta Dejvid Hadson je stalno nailazio na mineralne naslage nepoznatog porekla. U to doba nije znao ama baš ništa o hemiji, samo onoliko koliko je mogao da pročita u poljoprivrednim časopisima, ali je posle nekog vremena shvatio da on zapravo i nema zemljište već sprašeni stenski, tojest mineralni materijal. Zato mu je palo na pamet da uzme uzorak da ga pomeša sa kiselinom i dobio je crnu tečnu frakciju. Ovu frakciju su izlili na novine i ostavili na Suncu da se suši. I kako je počela da se suši – eksplodirala je.
Kako nešto što je bazično metal može da eksplodira pitali su se svi. Ne znajući praktično su izveli prve stepene alhemičarske faze nigredo. Eksperiment su ponovili ovog puta u metalnom buretu koje se razletelo na sve strane od jačine reakcije. Ono što su primetili ovog puta nije bila samo eksplozija već i implozija materjala, što je nemoguće po sadašnjim zakonima fizike u takvim uslovima. Treći put su u sred svega postavili grafitnu olovku i kada se reakcija desila olovka je ostala netaknuta, dok je grafit u njoj nestao. Sada su tek bili u šoku. Izvanredno svetlosno zračenje, ekstremno oslobađanje toplote, ali bez gasa. To sve nije moglo da se objasni. Zato je Hadson uzeo uzorak svog zemljišta i odneo ga u lokalnu laboratoriju na analizu. Analizu koja je samo potvrdila da se radi o kombinaciji gvožđa, silicijuma i aluminijuma. U redu, ali ova kombinacija metala ne može da eksplodira zar ne?, pitao ih je Hadson sada potpuno sluđen. I hemičari su to potvrdili. Sledeće mesece proveo je raspitujući se ko je najveći stručnjak za analizu metala i pronašao je takvu osobu na Univerzitetu Kornel, i ne samo osobu već i vrlo preciznu i komplikovanu aparaturu. Rezultat je potvrdio da se radi o gvožđu, silicijumu i aluminijumu. Ali Hadson je ostao pri zdravorazumskom rezonu da metali ne eksplodiraju. Zato su uzorak odneli u susednu laboratoriju gde su ga očistili od bukvalno svih tragova gvožđa, silicijuma i alumijuma. I opet je nešto ostalo. Analiza je ovog puta pokazala da ne postoji ništa, da nema apsorbcije ili emisije, što je za hemijsko-metaluršku, pa i svaku običnu analizu nemoguća stvar. Hadson se razočaran vratio u Arizonu gde je sam nastavio metalurške eksperimente. Ono što je bilo čudno je da dok je otapao uzorak svog tla u olovnoj posudi sam uzorak bi probio dno posude. Teže od olova?, postavilo se novo pitanje. Ako bi ubacli zlato i srebro u osnovnu supstancu ona bi te metale „apsobovala“ i više nijednim postupkom nisu uspevali da ih vrate, kao da ih je pojela.
Ovo je samo rezultovalo raspravama između Hadsona i nebrojenih hemičara po najboljim laboratorijama. U pitanju su bile kasne sedamdesete godine prošlog veka i Hadson je bio svestan da mu je potrebna daleko preciznija spektroskopska mašina, što je i pronašao u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj koja je bila najbolja po pitanju metalurgije u tom trenutku. Teorijski Rusija je imala najbolje ideje i Hadson je uspeo da nagovori ljude u nemačkoj laboratoriji da primene ruski napredni postupak. Prvih 15 sekundi mašina je očitavala... pogađate već – gvožđe, silicijum i aluminijum sa retkim tragovima kalcijuma, titanijuma i to je bilo to. Ali dalje očitavanje je pokazivalo da postoji materija, ali da je „ništa“. U 70-oj sekundi, baš kako je knjiga Sovjetske akademije nauka i pisala, odjednom se pojavio paladijum, zatim platina, osmijum, pa rodijum, i iridijum. Mašina je ovo očitavala u tačnim razmacima spaljivanja uzorka i emisije elektrona baš kao što je i čuvena knjiga najavljivala. Eksperiment je ponavljan mesec dana i rezultati su ostajali isti.
ORMES
Sledeći korak je bila neutronska aktivacija. Za tu svrhu mu je poslužila najsavremenija laboratorija u Londonu koja je radila direktne analize protona i neutrona elemenata. Uzorak je u čuvenoj 70-toj sekundi pokazao retke metale nabrojane iznad u tekstu, ali u ogromnoj koncentraciji. Čuveni afrički rudnik tog doba je iz utrobe Zemlje eksploatisao rudu sa ovim sastojcima, ali je Hadsonov uzorak imao 75 puta veću koncentraciju. Sada su naučnici imali geološko neslaganje.
Sledeće tri godine Hadson će provesti uz najbolju američku laboratoriju tog doba gde će naučnici zblanuto shvatiti da rodijum koji su ekstraktovali kao rodijum i izveli nad njim seriju analiza u poslednjoj prestaje da bude rodijum i postaje gvožđe. Ali i to gvožđe u toku nekog hemičarskog koraka provere takođe prestaje da bude gvožđe i postaje alumijum...
U sledećem slučaju rodijum je postao ugljenik, pa danima nije bilo ničeg, pa se rodijum ponovo pojavio. Od Hadsona se u ovom trenutku tražilo da patentira svoj „pronalazak“ je je rodijum daleko skuplji od zlata na svetskom tržištu. I tako su u martu 1988. godine patentirani orbitalno reorganizovani monoatomski elementi, skraćeno ORMES ili ormus. I desio se najveći pomak u hemiji kada su shvatili da je Mendeljejev periodni sistem elemenata samo dvodimenzionalni prikaz kosmosa, da zapravo ovaj sistem ima tri dimenzije i da tamo daleko iza tabele postoji nešto što je osnova svakog elementa i što u zavisnosti od uslova sredine transmutira. Čudesno otkriće ako uzmemo u obzir da su u pitanju niskotemperaturne nuklearne reakcije, što se ni u jednoj od najsavremenijih laboratorija fizike nije uspelo.
Alhemičarski Dejvid Hadson je i ne znajući otkrio „so metala“, ako se sećate osnovnog alhemičarskog trojstva – so, sumpor i živa. Ova „so“ povećava svoju atomsku masu prilikom oksidacije i čak se u nekim kombinacijama sa vodonikom ponaša kao čuveni mistični atoeter grofa od Sen Žermena.
Već u očajanju Hadson je sa svojim radnicima iznajmio najbolju mašinu termografski metrički analizator na kome su izveli serije svih mogućih eksperimenata koji su im padali na pamet. Zagrevali su i hladili uzorak desetine puta, uopšte ne znajući da u stvari rade Opus Magnum. U početnim trenucima supstanca bi isparila, pa bi se kondenzovala, pa bi bila teža od olova, a onda u nebrojeno ponovljenom postupku prosto bi nestala, pa bi se opet pojavila, pa bi poletela u vis i sa sobom ponela celu zatvorenu posudu koja je zapravo i bila retorta, a što bi se na aparaturi pokazalo kao negativno očitana težina. I uz to zagrejana supstanaca je pokazivala superprovodljivost.
Kasnija istraživanja po pitanju fizike su pokazala da u zavisnosti od frekvencije ovi ormes atomi pokazuju ili ne pokazuju elektrone, kao da elektroni tuneliraju kroz dimenzije menjajući tako prostor/vreme. I isto tako sama supstanca ume da emituje svetlost, bukvalno kao tečnu svetlost i to brzinom zvuka, a da unutar nje u tom trenutku uopšte ne postoji elektricitet. A kada supstanca počne da emituje elektro-magnetno polje, to polje se apsolutno ne ponaša uobičajeno. Nema južni i severni pol, nema polove uopšte, a ima obrtni moment, i ako se približi nekom drugom polju bukvalno ga „pojede“. Kvantni fenomen. A zbog ovih osobina Hadson je imao ozbiljne probleme sa Američkim ministarstvom odbrane prilikom patentiranja.
Do 1993. urađena su opširna geološka, fizička i hemijska istraživanja, osnovana je kompanija sa rudnikom ove „supstance“, a Hadson je tek od 1994. dobio državnu dozvolu da javno govori o svemu. Zanimljiv detalj je da je od svog ujaka 1992. dobio knjigu o alhemiji, i to od ujaka koji ga je jedva naterao da je pročita. I da shvati da ima alhemičarsko belo praškasto „zlato“, zlatno staklo i baš ono zlato koje se spominje vezano za hebrejsko Drvo života, ono što daje život. Posle decenija trčanja po svetskim laboratorijama, sticanja vrhunskog znanja iz fizike, hemije i elektro-tehnike Dejvid Hadson je počeo da se smeje. Trebalo je da bude običan siromašni farmer iz Arizone, a postao je i ne znajući najveći alhemičar ovog doba.
Danas su ORMES zlato, srebro i ostali elementi široko poznati. ORMES zlato se prodaje preko Interneta i pored toga što su se pojavile kopije Hadsonov proizvod je najkvalitetniji i najsigurniji. Uz dalja eksperimentisanja po pitanju proizvodnih tehnologija ORMES je danas najpoznatiji kao prehrambeni suplement za različita teška oboljenja gde pokazuje izuzetne rezultate.
So metala smo, čini se, konačno pronašli. Sada nas čekaju još dva koraka do stvaranja Kamena mudrosti to jest univerzalnog leka i hrane besmrtnika. I iako se serijal tekstova ovde završava alhemija kao neuništivi feniks doživljava nove inkarnacije i nove vrhunce.
No comments:
Post a Comment