On skreće preko sve tri trake u Vojvode Mišića i staje ispred mene.
Ivan koči u džipu pozadi i vidim kako mu pokazuje svašta i psuje.
-Ženo, šta čekaš?! Ulazi u kola!
Ja zurim.
Zurim u svoje šake.
Prvo smo radili regulaciju. Čokir zmije do prostora Velikog Vorona. I ako zamisliš iz čokira medveda manifestuje se u čokiru tigra.
Posle disanje čangaja.
Sve kao uvod u putovanje.
Razmišljala sam o gradskim stanicama na kojima stojim i čekam. O popodnevima na autoputu.
O Suncu tamo, u onom pravcu.
O 18-tici koja nikako ne stiže iz pravca Novog Beograda, a viđam je stalno kad god čekam 46 ili 55.
Zurila sam u svoje šake. I ništa se nije dešavalo.
Pitala sam ga za lulu. Rekao mi je da ne zaboravim da kupim mrežicu koja ide na dno.
Kakvu crnu mrežicu, pa ja tu tehnologiju pojma nemam.
Ali jednog dana vidim sebe kao mudru babetinu sa sve smrdljivom lulom međ zubima i kesom biljaka za dimljenje.
Posle smo pričali o crvenoj muhomorki i programu koji ona ubacuje u svest.
Meni to liči na čod.
Njemu čod liči na to.
-To je starije od svega, pa zamisli i od čoda.
A onda se uozbiljio. Uneo mi se u lice i pripretio da nikada ne zaboravim - ako knjiga tvrdi nešto, a biljka mi kaže suprotno - treba da verujem biljci. Ne postoji autoritet veći od nje po pitanju herbalizma.
-A za animalizam...
-Pitaj svoje pratioce, smeje se on. Vidim da imaš jakog sivog vuka uz sebe.
-To svako zna, prevrćem očima, pa i oni koji ne treba. Pogotovo oni.
-Imaš i jaku zmiju... odozdo.
-To mi je od dede, konstatujem.
Bleki i ja se sledeće veče u sparingu dogledamo ispod rukavica. Razrađuje strategiju kako da mi smakne ruke i odvali me vezanim kroše-aperkatom. Čitam ga kao otvorenu knjigu.
Ja gledam njegove oči.
Dišem čangaja.
Gledam mu oči.
Fiksiram.
Dišem čangaja.
Iza mene se podiže zmija.
Dišem čangaja.
Sve se magli na desetak sekundi.
Bleki pada.
Glavni dotrčava, meri mu puls, gleda ka meni, pa ponovo ka njemu.
-Nisam ga ni dodirnula, kažem mu.
-Nije, Kej se ubacuje, ja sam gledao. Veštica...
Sledeće jutro stojim na Slaviji. Možda je pola osam, možda je sedam. Sunce je jako.
Stojim.
-Otkotrljaš se iz tela, to je sve. Bitno je samo da si spremna ujutru odmah po buđenju. Nema otvaranja očiju, ništa. Prvi tračak svesti i izlaz.
-Kako da znam da sam u faznom stanju, da nisam u bardou?
-Ako si u fazi vratićeš se.
-I telo treba da mi je na sigurnom dok se ne vratim? Zbog oštećenja...
-U kakvim ti to ratnim uslovima živiš da stalno postavljaš takva pitanja?
Bleki leži na podu sa otvorenim očima, fiksiran pogled. U nesvesti je. Ja klečim kraj njega, nežno mu uzimam glavu u krilo.
-Biće sve u redu. Za par minuta vratiće se u normalu.
-Ne znam kako da vam to objasnim najkraće, ali verujte mi, živim u ratnim uslovima.
Stojim na Slaviji već poduže vreme. Nema trola. Nijedne. Razmišljam o tome kada je pravo vreme da krenem u prve berbe. I kako da znam da nisam na nečijem zemljištu, da me ne pojuri seljak. Možda bi bilo najbolje da idem u brda, ali onda moram da dobavim neke karte i gps, i sklopim celu strategiju, korak po korak.
Vidim kako neka velika ptica kruži nad trgom. Ne razumem šta bi to toliko moglo da je zanima ispod mreže kablova, ali gledam dalje. Pola minuta kasnije ptica se spušta u centar na glavu spomenika. Gleda me, a onda širi krila.
Imam znak, zurim u svoje šake.
-Kada si u fazi pitaš. Prosto pitaš ono što te interesuje, ali...
-Uvek ima "ali", kolutam očima.
-Moraš da uradiš proveru. Taj neko, bazično produkt tvoje svesti ili produkt univerzalne svesti, ako bismo hteli da budemo precizniji, ili svesti koja prožima sve dimenzije, može i da se šali sa tobom.
-Zašto bi se neko šalio ako pitam ozbiljne stvari?
-Ne znam, on se zagonetno smeška, pitaj svoju svest.
Prsti na rukama mi izrastaju kao pipci, onda se otvaraju kao cvetovi, pa se rasipaju u sitan svetlucavi prah. Sada, mislim, sada pre no što se vratim u telo.
-Reci mi šta da joj dam?
Gigantska orlušina u sred srede Slavije prestaje sa mahanjem i krivi glavu u jednu stranu.
-Molim te, kako da joj pomognem?
-Daj joj uplandicu x folium, ne officinale radix, ceo trg se trese od tog kreštavo gromkog glasa.
-Sine Brutuse, pa zar i ti na latinskom?!
-...Uplandica x folium, glas se gubi u pojačavajućoj grmljavini.
Ogroman talas se kotrlja iz pravca Makenzijeve i znam da ne mogu da pobegnem. Dok podiže automobile i čupa bandere znam. Brojim. Četiri - sećam se svog tela, tri - talas se opasno približava, dva - udah, jedan - bam.
Vraćena sam u telo.
Stojim na autoputu već pola sata u čekanju autobusa. Bogte, kako sam ovo uspela da izvedem u sred bela dana, pitam se zabezeknuto.
To veče posle treninga on skreće preko sve tri trake u Vojvode Mišića i staje ispred mene.
Ivan koči u džipu pozadi i vidim kako mu pokazuje svašta i psuje.
Ja zurim.
Zurim u svoje šake.
-Ženo, šta čekaš?! Ulazi u kola!
-Da li si ti normalan? Hoćeš da pogineš?, vezujem se i gledam ga dok se on okreće na drugu stranu i uključuje u srednju traku.
-Pravo da ti kažem, bilo mi te žao večeras. Kako su te svi gledali... kao da si neko čudo.
Ćutim.
-Taj tvoj šamanizam, je l' te to stvarno udara?
-Pravo da ja tebi kažem, sada samo mogu da budem u veštičijoj fazi. Šamanizam nastupa tek kada prestanem da imam mogućnost da rađam decu.
-Je li?, on se smeška. -Ja sam uvek mislio da su veštice jako interesantne.
-Mhm, zatvaram prozor dok moj veliki sivi vuk pokušava da se u trku ubaci unutra.
-Pa... pričaj mi malo o tome. Je l' igraš gola kad je pun Mesec?
-Zavisi od toga sa kim igram.
I dok ulazimo u Gazelu vidim pozadi kako se sivi transformiše u sokola i uzleće za nama.
Dovoljno blizu, a dovoljno daleko.
Tačno u pravi čas.
Dok dišem čangaja.
No comments:
Post a Comment