Počela sam da je spominjem dan ranije, još u toku šamanizma. I kako smo radili bilo šta što ima veze sa lečenjem ja bih stalno upadala sa onim "a šta da radim sa trudnom ženom", "kako da povedem trudnu ženu". Nekako je trudna žena bila etalon za svaki mogući slučaj sa kojim bi mogli da se sretnemo.
I Mila se pojavila. Skoro gola, naoružana cigaretom i trudna do zuba.
U početku sam je gledala kao čudo, ali smo par sati kasnije pronašle zajednički jezik.
I provele smo i sate i dane zajedno.
Učeći uvođenje u trans.
A "trans je prirodna pojava", rekao veliki Erikson.
Mislila sam, onako iskreno, umreću od dosade, ali i to je trajalo dok nije počeo da nam priča Eriksonov život. Njegovu borbu da preživi, presudu da sada kada više ne može da bude farmer postane lekar i onaj događaj koji...
Džo je bio seoski đilkoš, lopov, maltretirač i sve redom. I tako je dan ranije iz seoskog magacina nestalo puno stvari, svi su sve znali, a Džo se pravio blesav sedeći ispred lokalne birtije i ispijajući pivo.
Erikson je bio klinac u tom trenutku, samo jedan u gomili koja je Džoa zainteresovano posmatrala iz daljine.
A onda naravno, tamo u daljini na putu se ukazala Irma, seoska lepotica. Jedrila je ponosno, isijavala zadovoljstvo i očaravajući miris trava i Džo se kao po komadi ukočio i zablentavio pravo u nju.
Onda se predomišljao, skupljao hrabrost i konačno odlučio u momentu kada se ona približila. Skočio je sa stolice i u tri koraka našao ispred nje. A onda je zamuckujući pozvao na subotnju igranku.
Irma je za trenutak razmislila, pogledala ga pravo u oči i odgovorila:
-Samo ako se budeš ponašao kao džentlmen.
Nedelju dana kasnije Džo se zaposlio na farmi njenog oca, zatim je zbog svog vrednog rada i savršenog osećaja za organizaciju postao glavni čovek, a godinu dana kasnije Erikson je vitlao sa ostalim klincima na njegovoj svadbi sa dotičnom Irmom.
Džo nije bio ni svestan da je Eriksonu dao prvi metodološki princip - prava rečenica u pravom trenutku čini čudo.
A mi smo posle x sati čoporativno otišli na ručak u nešto što je samo spolja izgledalo kao Džoova birtija, no (advokatska preporuka, a to je debela preporuka) hrana je bila ne savršena, već taman po Eriksonovoj metodici.
Revanš, da ne zaboravim.
Posle vežbanje prisajedinjenja pozi, disocijacije, traženja indikatora transa,..., utilizacije i povratka..., pa proces završetka.
Ovde mi se savršeno nacrtala manipulacija glasom, pa smo vrlo brzo počeli da analiziramo političare. Neki od njih su eriksonovski majstori.
Utilizacija je tako moćan koncept, a toliko prirodan.
No, veče pre toga je radio na celoj grupi, čisto da nam pokaže kako ćemo grupno ući u trans a da i ne primetimo. I uspeo je, na svima osim meni.
Sećam se da je prva rečenica bila - Sada možete izabrati da obratite pažnju na moje reči, a možete izabrati i da ne obratite. I za mene je to bio jasan signal da pogledam stanje svojih noktiju i zanoktica, da se setim Mili i priupitam da li je uradila teoriju, i matematiku i hemiju, ili će i to da me sačeka kada se vratim kući.
I kako sam podigla pogled shvatila sam da su svi obeznanjeni.
Aha, na meni ne radi, razmišljala sam gledajući u pod i nadajući se da me nije primetio.
Ali me jeste primetio.
Sledeće veče kada je trebalo da se uradi individualna seansa pogledao me je i nasmejao se - Hajde da pokušamo sa tobom.
-Hajde, odgovorila sam.
I počeli smo.
Samo je govorio, dok je moj zadatak bio da gledam u dugme na ketleru tamo na pomoćnom stolu. Tu je finta, stiglo mi je do mozga. I namerno sam se opirala, ali ne zadugo. Više nisam mogla da izdržim i sa zadovoljstvom sam ga poslušala kada mi je sugerisao da mogu da zatvorim oči.
Jedan deo moje svesti je bio tu, ali sve ostalo nije. I taj jedan deo svesti je bio apsolutno prisutan kada me je ostavio u transu i objašnjavao svima ostalima šta se dešava u meni.
A kako je počeo da me vraća posumnjala sam da ću ikada izaći iz tog stanja. 3,2,1, sve je bilo toliko blizu, sve osim mojih moždanih funkcija. No, na 1 otvorih oči i povratih se sebi.
Par minuta kasnije bila sam ona stara.
Sledeći eksperimentalni kunić je izabran, ali od svih stručnijih kojima sam bila okružena niko se nije usudio ni da pokuša. A tamo gde se pametan plaši da kroči, budala srlja. Ja sam preuzela kormilo.
Uvela sam je vrlo lako i potpuno neočekivano, a onda mi je mozak stao.
Iskreno, meni je bio lako. Mene je vodio profesor sa višedecenijskim iskustvom, a njoj sam morala da se poklonim što mi se tako olako prepustila. Nisam smela da napravim grešku.
I nisam znala šta je "njen problem", osim onih trenutaka kada smo se družile po pauzama. I tu u tim trenucima stravičnim brzinama tražila sam ključ. I pronašla ga.
Ako sam i zabrljala samu metodologiju, razmišljala sam, ako već ne mogu da se setim šta da radim, a imam osobu u transu, pa hajde da joj...
I tačno sam to i uradila.
Negde na pola postupka krajem oka videla sam da mi se prepustila i žena, psihijatar po profesiji, vrlo zainteresovana za ono što znam. Ok, sada vodim dve, budala koja je gigantskim koracima brljivo gazala po umovima se okuražila.
A profesor me je pustio da idem do kraja.
Uradila sam ceo proces i zajedno ih vratila. I vladao je muk.
Pola minuta kasnije bila sam obasuta prijavama novih klijenata koje sam glatko odbila sprdajući se da su moje usluge previše skupe za njih. On se nasmejao, a onda mi je vrlo pažljivo i sistematično poređao greške. A onda sam na te snimljene greške ja dodala moj spisak. Odlično smo se razumeli.
Ali je priznao da ga zaista zanima moj način rada.
Ostatak večeri do duboko u noć proveli smo pričajući o Šaubergeru, o Rudolfu Štajneru, o Laponiji, Inuitima, Čukotki, Kamčatki...
Poželela sam da moj život krene kao njegov. Da odem negde na dve nedelje, a da ostanem dvadeset godina.
Poželela sam takav život. Ne isti, sličan, ali moj.
Dok sam ga ispraćala u noć.
Obećali smo da ćemo se ponovo sresti.
Tada kada Veliki Voron odluči.
No comments:
Post a Comment