Pages

Thursday, April 5, 2012

Špansko-turska serija



Rekao mi je da se to dešava kada su u pitanju velike ljubavi.
Besmrtne.

Jedan ode, samo se prekine i to je to.
Onaj drugi ga voli večno.

Ovde u ovoj verziji.
Ovoj sezoni serijala.

I uvek.


Pre neko veče sam igrala glavnu žensku ulogu u nemačkoj seriji.
Učili smo preuzimanje taoca bez oružja.
Pokupiš prvu ili još bolje najbitniju osobu u okruženju i koristiš je kao štit da izađeš u slobodu ili da promeniš uslove pregovora.

Bilo je crvenih ruku, dislociranih kukova i udavljenih vratova.
Lepo je bilo igrati Urlike Majnhof.
Ali Andreasa Baadera, mog Andreasa još nisam pronašla.
Na sahranu nisam otišla.


Besmrtne ljubavi moraju da se prekinu.
To je prosto pravilo.


Zamlaćujući se hipnozama raznih vrsta shvatila sam neke teško shvatljive stvari. Isključiš deo svesti, pa taj deo svesti više ne registruje neke stvari ili osobe u okruženju. One su za nju providne.
A onda...

Ne, nemam ništa protiv sahrana za one koji vole takve stvari.
Samo ja tamo ne idem. Dosadno je i gubljenje vremena.


Par dana ranije srela sam ga u jurnjavi po VMA. Treba mi lekarski pregled za ppl, klasa II. I u sred sklapanja finansijske konstrukcije i u sred kombinovanja gde da idem na simulator srela sam ga.
Bio je u civilu.
A i bio je tu.

Trebalo je da je negde tamo, jugoistočna Azija ili već ko zna gde, ali bio je tu.

Nisam pitala, nikada to ne radim.
Žurila sam.

Serija u nastanku?
Ne, sve manje verujem u nju. Ali sam odlazeći odlučila jednu stvar. Kada se pojavi moj muškarac on će znati da sam ja njegova žena. Biće mu jasno kao dan. I neće me ganjati nekim usranim pričama, neće se folirati, niti predomišljati. I nikako me neće maltretirati da mu gledam horoskop. Boleće ga briga za horoskop, ja ću biti njegov horoskop i gotova stvar.
Kada se pojavi moj muškarac - znaće. Sve će znati. I neće oklevati, neće prestati, neće stati, gađaće u pravu metu iz svih raspoloživih oružja.

Ali ne mora da bude besmrtna ljubav. Uopšte nije potrebno.
Neka bude neka sitna, mala i topla i da traje.
Ma, neka bude ogromna i neka traje.

Ona je mogla da izdrži besmrtnu ljubav tolike decenije.
Ja nemam snage za to.


Videla sam je skoro, na igralištu ispred zgrade. Prvi prolećni dani, ja jurcam kao ćurka da dobavim najjeftiniju staklenu aparaturu za parnu destilaciju, razgledam šta je izašlo iz zemlje na svetlost, preslišavam se (i na latinskom)... A ona sedi i gleda me.
Dobacila sam joj poljubac i produžila.

Odlično je izgledala za nekog ko je godinu dana ranije jedva preživeo moždani udar.


U toj španskoj seriji ona pola veka živi bez njega. Gaji decu, gaji unučiće, gaji tuđu decu. Blaga kao plavo nebo, dobra kao hleb.
Sitna, mala žena.

Da ona nije posadila jelku pre trideset godina naš blesavi gavran ne bi preživeo onu godinu dok je bio povređen.
Da nje nije bilo mačke bi stradale.
Da nje nije bilo ne bi bilo ni kolača.
Da nje nije bilo sa kim bi Mili analizirala Šeherezadu i potresala se zbog zabranjenih istambulskih ljubavi.


Nema žaljenja, nemam za čim da žalim.
Sahrane izbegavam.

U trenutku prelaska u bardo deo svesti koji je bio ukinut u toku "materjalnog" života ponovo se aktivira i tada se na "onoj strani" vide svi oni važni, svi oni voljeni.
Nikada nisu ni odlazili, nikada nisu napuštali scenu... serijala.

I ako su oni zapravo samo projekcije stvarnih osoba koje su postojale, ako nisu "stvarni", ako su oni "stvarni" otišli dalje da realizuju sledeće karme, možda je i ona projekcija mog sveta u toku trajanja ovog univerzuma?
Možda sam ja samo njena projekcija?

A možda smo svi ipak samo jedno, u različitim nivoima postojanja, u različitim stepenima svesti.

U različitim tkanjima.


U večerašnjoj epizodi latino serije ja biram nekog usput u danseriji i igram salsu. Onda se okrećem i vidim nju ...i njega kako igraju uz mene.

I vidim sve moje brkate pretke i njihove divlje i pitome žene. I sve one za kojima sam bacila grumen zemlje, i one koje sam mrzela, i one za kojima sam isplakala oči.
I sve realnosti u kojima stvaram, održavam i rušim. U kojima kreiram milione života i opsenih prizora.
U kojima se udaljavaju i vraćaju u mene.
U tkanje.

I blagoslovim sve svoje bivše, sve stare i tužne ljubavi.
Mahnem im svima.
I samo igram.

U nekoj besmrtnoj seriji iz ove sezone.
(Na programu večeras tačno u 20:00h.)






No me ames para estar
en tierra, quiero alzar el
vuelo, con
tu gran amor por el azul del cielo..

4 comments:

  1. Replies
    1. Kako sa koje strane gledaš ili okusiš.

      Moraćemo ona predavanja kako znamo i umemo, i to što pre. Vidim da je situacija hitna i da gori na sve strane.

      Delete
  2. Sada hoce, juce nije hteo da me objavi... hm...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Nije do mene, verovatno je server...

      Delete