Presence

Kada slikam ne mogu da pišem. Prosto ne umem.
Prebacim mozak na "onaj" operativni sistem i potečem na drugačiji način.

Ali mogu da se sećam.





Krov koji smo overili više puta.





To više ne može da se ponovi, sve je zaključano.





Nova lica.





Neki će postati prijatelji.





Simon zvani Sajmon i njegove devojke iz ekipe, i ekipa iz Južne Afrike.





Gaston je rođen istog dana kao i ja, ali u Meksiku.





Iskreno, napravila sam njesra. Smučila mi se neka opšta priča "sve je dozvoljeno i sve je umetnost" i izvela sam performans u sred srede predavanja jedne jako dobre i fine žene, a onda ištancovala dva Endija od školske gline na pauzi za ručak.

Vojin je tada svečano izjavio da bi ih želeo u zelenoj i zlatnoj boji (nemoj da je baš sve u onoj čuvenoj kombinaciji "roze sa zelenim zvezdicama"), te mu je želja i ispunjena.

Njesra jeste njesra...





...pa je izazvana lančana reakcija.





A pošto kapiram kao dinosaurus sramota me je bilo negde početkom 2010.
Samo 6 godina kasnije.

Pretpostavljam da se i ona u tom trenutku setila svega i oprostila mi.
Ona je Hajdegera umela da pročita bolje.





Nedelju dana kasnije na istom mestu, a prilikom otvaranja Oktobarskog salona (taj je bio za pamćenje, što sa potonjim nije bio slučaj) ušla sam u salu i shvatila da smo mi bili mala deca za etablirane umetnike.
Samo što se nisu poubijali.
Sa čuđenjem sam gledala u Bojšana, mog prethodnog producenta, koji je bljuvao vatru iz poslednjeg reda.

Razumela sam ga, ali sam razumela i kuratorku, čuvenu poljsku istoričarku umetnosti, kada se okrenula pogledala me i očajnički upitala - Have you got a lighter?
-I have all you need, široko sam se osmehnula, a onda smo istrčale napolje da se žena nadiše nikotina i kiseonika i dane dušom.


...Elem, Sajmon je poželeo da radi u panduraciji i da se nosi sa domaćim strahovima.

U pauzama je, pošto je iz magacina izvukao neka kolica, vozao Mili po svim salama u krug. I na svakih dva minuta mogla sam da ih registrujem kako proleću, a sve vreme da čujem njen smeh i vrisku. Zvučna kontrola, znala sam da je sve u redu dok odmotavam kabl sa bušilice i pretim Vojinu da ću mu popraviti zube ako ne zatvori usta.






Mili prase nije htela da propusti ni jedan jedini dan, kakav vrtić, kakvi bakrači, život je bio tu uz moje moleraje.





Sada se smeje kada vidi kako je bila mala. I onda se seti kako nisam izlazila iz radničkih kombinezona i kako je mrzela kada se šetam tako po kraju.





I naravno, sa punim pravom je uvrtela sebi u glavu da je i ona učesnik. I shodno očekivanjima njeni radovi su postavljeni uz nas matore.





A pošto smo svaki dan mučeni po 4-6 sati da gledamo filmove u sali neki performansi su bili čisto uživanje.
Pogotovo za nas koji smo pravili brodiće.





A onda dočekasmo i novi otirač od prefarbanih klikera.





I sjajne ljude iz Tirane, Sofije i Singapura.





Nisam ni sumnjala da će otirač završiti svoju karijeru u momentu kada baš moje dete pretrči oko njega.





Ali onda je ova verzija proglašena za bolju i svečano zatvaranje (ne otvaranje) se nastavilo.
(Mili u njenoj sada suludoj, a onda najlepšoj haljinici i ja bez radničkih gaća.)





A zbog Spartaka sam u poslednji čas morala da menjam zid, ali mi nije bilo žao.
Uz njega su savršeno zvučale naše kombinacije bugarskog i srpskog, da bi se na kraju okanuli ćorava posla i pričali na engleskom.





Njegova izvedba i Nikolino planinarenje uz sims da ga zalepi.
A i moji urlici deci na platou da ovo ne smeju da rade kod kuće.






Da, neki dani provedeni uz sjajne ljude.
Nešto što ne želim da zaboravim.