Susun

Ume da me boli glava zbog nje. I to više dana za redom. Mislim, nije baš zbog nje, više je zbog latinskog koji moram da deklemujem i u sred noći da me neko probudi.

(Što je naravno imbecilno. Zašto bi me iko budio u sred noći da me pita kako se postrna repa zove na latinskom, osim ako nije baš zapeo da vežbam kontraterorističku obuku na njemu...)

I stalno je isto. Istrese mi biljke na engleskom, pa ja onda tražim (obavezni) latinski, pa prevod na srpski uz kontrolu sa hrvatskog (možda tamo ima, a ovde nema) i redom. Jednog dana izvućiću se od proučavanja porodice ruža. A Susun se smeje, ona zna da se nikad neću izvući.

U planinama se sada traži breskvolistnica, a koren srdačice se vadi samo u decembru. Mišjakinju pomazim nežno u prolazu gde god da je sretnem. A za gavez sam se svima popela na glavu. Folium, samo folium, i nikako divlji, samo gajeni.

Neočekivano sam dobila treking prsluk neke čuvene američke firme za tu opremu. Jeste, sad samo čuturica za vodu i torbica za skupljanje. E da, i eventualno, ma sigurno, onaj treker nož - izraelac. I to će mi biti celokupna oprema.

I nisam joj verovala, ni njoj ni M.P.-u, kada su pričali da biljke govore. Do pre mesec dana. Običan ulazak u Maksi, potraga po policama i samo sam čula glas - Uzmi mene. Šta, gde? Ko priča? I ponovo isto. Okrenula sam se i videla ga u saksijici. Onda smo se gledali. Pa sam naravno počela da se preračunavam sa parama i otišla da pronađem nekog da pitam koliko to košta. I sa druge strane sličan glasić - Uzmi i mene. Posle su neke gluposti vraćene na police, a ja sam izašla vrlo pažljivo noseći dve biljčice.

Žena se kupala pored vodopada i ajahuaska joj je rekla da je uzme sa još jednom biljkom. Ako se uzima sama nema efekta zbog enzimatskih procesa. To žena naravno da nije znala. To je bilo davno. A i da nije, ta plemena nemaju pojma o biohemiji.
Biljka joj je rekla, tako je pričao M.P.
On se vratio iz Amazonije po ko zna koji put, a ja za sada osvajam okolne njive.
Keju sam dala kesicu sa ormes mineralima da uradi probno đubrenje pošto ima baštu.

A s obzirom da me je Bojan oplavio na treninzima prošle nedelje, vikend sam provela praveći tamjanovo ulje. Treba da se mućka na svakih 12 sati u prva dva dana, ali moje je mućkano svojski svaki put kada prođem kraj tegle.

I posle mi stigne pitanje da li sam ja predsednica srpske Vike. I kako da me ne boli glava? I kada bih bila, samo pomislim ko bi mi bio u članstvu i odmah dam ostavku. Neću da se vezujem ovde, pa makar i Vika bila u pitanju. Treba da uđem u kontakte sa ljudima sa Čukotke i Kamčatke.
I onda opet prođem i mućnem onu teglu sa uljem.

I posle se setim da pustim Eimer, pa se ubedačim. Kelti su se ovde bavili time. U stvari njihove žene, muškarci su bili rudari. Što meni dođe na isto.

Eimer iz pesme je birala sebi muža, a ja biram granu srebrnog bora da uzletim... Negde daleko. Iznad Laponije pa preko mora i preko naftnih platformi.
Tamo ka polarnom krugu.

Možda će me spaziti neki radnik, možda čak kapetan ledolomca.
Možda ću mu doviknuti nešto na latinskom, neki satvium ili koješta, čisto da se napravim pametna i da se on zblanuto priupita da li je išta čuo.

I to će biti sve.
Vratiću se sa hukom vetra u ušima i bolom u glavi.
I mućnuću još jednom teglu sa uljem.

I pustiti Eimer.






Vešticama je mnogo toga zabranjeno.
I mnogo toga dato.

Ako je za neku utehu.