U toku

Ma, sve je na kraju ispalo... Bila sam u prvom automobilu i tu pred mostom setih se da uopšte nisam ispoštovala Sun Cua. Mislim stvarno. Samo mi je doprlo do mozga da ja u stvari pojma nemam kako to sve izgleda unutra i spolja. Znala sam kraj generalno i onu drugu zgradu, ali fabriku kablova - ma daj. I ciknem tu u sred kola blizu mosta da hoću da me izbace dve stanice ranije i da hoću da uz mene ide Kej. I glavni se nasmeje i stane. Ostali - tišina. Mislili su da bežim. Izađem, odem do kola iza, otvorim vrata, izvedem zbunjenog Keja i mi krenemo peške. Stigli smo pa taman da se zagrejemo usput i stigli smo da se setimo da priđemo sa zadnje strane. Fora je što je sve dozvoljeno, sve osim noževa i vatrenog. I ovo nije vežba Kej, stalno sam morala da mu ponavljam i ovo nisu oni tvoji vitezovi iz blata. A znaš ti Keja, samo se smejao. Mislim da se glavni nije mnogo ganuo. Ionako se zna da smo nas dvoje najmanji u ekipi. I odemo mi iza zgrade i ja provalim još iz daljine da su dovukli neki kavez sa kerovima. Sigurno ne da se bave plemenitim uzgojem. Jesmo spori, ali nam je malo trebalo da skapiramo da će vrata na kavezu da se spontano otvore sistemom konopaca čim oni tamo unutra osete da gube. Kej kakvog ga je Bog dao nije imao katanac, ali je vukao neke lance, pa smo ih zabravili... da ostanu tu gde jesu... Mislim bedno, bedno i jadno, na tu foru. Ali, ok, jedna muka manje. I onda smo ispitivali kako da se provučemo da nas ne vide. I uspeli smo sa spoljne strane da uđemo, ne pitaj me kako, ma kontra-teroristička obuka. Gadan je Kej, kao mali zmaj, ne odustaje... I nađosmo jedno mesto gde ne mogu da nas vide, a mi imamo pregled. Vidim njihov glavni, neki zadrigli lik, očito jak kao bizon, smeje se našem. I sprda se, kao čuo je da naš sa sobom vodi ženku i neku decu. I onda naravno šta bi on radio ženki, samo da može i još je lupetao. Vidim glavni je miran, ne zna gde smo, ali kao da je srećan što smo utekli. Verovatno misli da je sada lako...bez brige o ženki, to hoću da primetim. Ok, gleda on, gleda bizon, gledam ja, gleda Kej i... dat je znak. Onda standardno, krvavo krljanje. Mali reži iza mene, hoće da siđe, ja mu ne dam. Ćuti bre, Kej, munem ga u rebra, daj se smiri. I taman, valjda su mislili da će sad kerovi, a ono hoćeš prijatelju. Njihova trojica su odmah istrčala da vide zašto nema pojačanja. Mislim jadnici, ali da se ne ponavljam. Elem, trajalo je pa poprilično. Ali meni dovoljno da vidim odakle ide sajla preko cele hale, i kako je učvršćena, i da Kej i ja dopuzimo do nje. I još je trajalo. I nije mi bila potrebna kristalna kugla da shvatim unapred da ćemo junački izgubiti. Ali sam čekala pravi trenutak. Onaj trenutak kada dođu u poziciju da glavni gleda ka nama, a bizon je okrenut leđima. E tad se glupa ženka pokazala glavnom i on je klimnuo glavom. I glupa ženka se setila da skine kaiš sa pantalona i prebaci ga preko sajle. A ako mi spadnu pantalone?, bila je poslednja stvar koja mi je pala na pamet dok sam skakala sa ograde. I taman niz sajlu tačno nad bizonom. I taman da se glavni skloni dok ja puštam jedan kraj kaiša. I taman da bizon podigne pogled dok ga pozdravlja glupa ženka i tras.
I sasvim dovoljno vremena da mu uradim džudži gatame i izmaknem se dok Kej leti odmah za mnom, kao tane. Hitac naniže.






Gravitacija radi daleko bolje kada iskombinuješ principe Karlosa i Isaka Njutna.
Veruj mi.