Shall we dance?

Shall We Dance? (2004) je američki film urađen kao rimejk fenomenalnog japanskog hita Shall We Dansu? (1996) reditelja Masayuki Suo-a. I to bi bilo to i toliko od mene što se tiče opštih informacija.
Znam da na ovom serveru obitavaju ozbiljni recenzenti filmskih ostvarenja i da su ta ostvarenja mahom van svih kategorija, od psihologije do horora (ako tu i ima neke razlike). I znam da su sve te recenzije vrlo ozbiljno, dakako profesionalno napisane i ne bih da se poredim.
Moj deo zadatka je da otvorim Knjigu ljubavi. I počnem sa čitanjem. A zna se i kakva je to knjiga...

The book of love is long and boring
No one can lift the damn thing
It's full of charts and facts and figures and instructions for dancing



U filmu Džon Klark je advokat. Oženjen, dvoje dece. I to je to.

U mom filmu trgovac ljudskim organima je upravo prodao moje srce za neke sitne pare i velikodušno mi poklonio vreme da proveravam da mi nije uzeo i neke ostale bitne organe.


Džon Klark se svako veče kući vraćao gradskim vozom čitajući novine. Sve do onog trenutka kada je podigao pogled i na prozoru "Miss Mitzy" škole plesa ugledao jednu tužnu devojku.
Posle ju je danima gledao.
Razmišljajući i o njenom i o svom životu.

U mom filmu ja proučavam neke laboratorijske rezultate, reprogramiram ARAS, disciplinovano vrtim kuglicu po kuglicu brojanica i delim sate u svakom danu na treninge i treninge.


Jedno veče Džon Klark ponovo gleda u tužnu devojku sa prozora i naprasno odlučuje da izađe na nepoznatoj stanici i uđe u školu plesa Mis Mici.
Začkoljica je u tome što te uvek, ali uvek neko dovede. Neko te zarazi. Neko ti ubaci malu dijamantsku buvicu negde u srce, stomak ili oči i samo te ostavi da počneš da se transformišeš.

U mom filmu je sredina devedesetih. Utrčavam u trolu na Slaviji i dok pokušavam da se udenem tako da me niko ne ubije (teška su vremena bila) okrećem glavu i vidim onaj žuti plakat sa starinskom slikom plesnog para.
Ne u stvari, ja imam 7-8 godina, sedim u bašti hotela na Rabu i kako počinje muzika nejlepša devojka mog sećanja tog leta sa kratkom kosom ustaje od susednog stola i počinje da igra sa svojim momkom. Ali, kako igra...
Imam 7-8 godina i očarano je posmatram.


The book of love has music in it
In fact that's where music comes from
Some of it is just transcendental
Some of it is just really dumb

But I
I love it when you sing to me




Paulina kao devojčica pomaže u roditeljskoj radnji za hemijsko čišćenje. Sve do onog trenutka kada najlepša žena na svetu donosi paučinastu haljinu. I pozivnice za takmičarsko veče.
Paulinina majka pristaje i to veče njih dve začarano posmatraju pokretnu magiju.
Sutra ujutru Paulina više nije radnica u hemijskom čišćenju.
I nikada više i ne može da bude bilo šta drugo osim pokretne magije.

U mom filmu Ivana i Vesna drže časove trbušnog plesa, ali nekako, ne znam kako, krajičkom oka hvatam neke Ivanine pokrete koji ne pripadaju tu. A opet me osvajaju.

Ivana će sledeće jeseni otići na usavršavanje plesa, a ja ću proći kroz unutrašnji parking u Prote Mateje, zaokrenuću desno i ući u hodnik.

Bila sam naoružana.
Knjigom.
Za svaki slučaj.

Onda sam se zavukla u jedan kraj, otvorila knjigu i čekala da počne čas.
Promaja je stravično duvala kroz rupu u mojim grudima, ali bilo je sad ili nikad.

Da pokušam da se udenem u onu sliku starinskog para sa žutom pozadinom.


Shall we dance? je sjajan film, u tom smislu da vrlo realno pokazuje početne plesne korake, likove koji se pojavljuju po školama, neka razmišljanja i dileme.
I nije ništa ni strašno ni čudno što u plesne škole ulaze ljudi ponajviše željni da upoznaju nekog, možda ozbiljnog kandidata za ljubav i ljudi koji se vraćaju godinama nadajući se i dalje da će tu negde u toj gomili ljudi ugledati baš idealne oči.
Ni strašno, ni sramotno.

Moj razlog je bio uzvišen. Želela sam da konačno počnem da ispunjavam svoje želje, i svoje vreme. I da letim i da dišem.
I moj razlog je bio bedan. Želela sam da me neko drži u zagrljaju... do god muzika traje.

Shall we dance? je film koji zaista nije mogao da smisli neko uglavljen u američku filmsku industriju. I mada se u marketinške svrhe potencira prvenstveno Dženifer Lopez u ulozi Pauline, a za njom i Ričard Gir u ulozi Džona Klarka, ovo je film o više ljudi. Ovde se u pozadini nazire žig made in Japan, timski rad.
I za razliku od plesnih scena koje su za očajničko plakanje u nekim suludo skupim filmovima ovde se zna šta je promenada, a šta kontrapromenada.
Ako meni ne verujete pogledajte Gospođu i gospodina Smita u kome Bred i Anđelina uništavaju stotine automobila, zidova i ljudi, a ne umeju ljudski da odrade jednu najobičniju tango koreografiju u trajanju od 2 minuta.


No, vratimo se filmu. Džon Klark upisuje školu plesa i nekako kroz ceo film kao da duva ta lagana promaja hoće ili neće prevariti sopstvenu ženu. Odgovor na to pitanje stići će, naravno, pred sam kraj. Ali isto tako pred njim će se otvoriti ceo taj fantazmagorični plesački svet. Jer, "rumba je vertikalni izraz horizontalne želje" i "u valceru muškarac je ram za sliku, a slika je naravno dama"...

U mom filmu nepoznati partneri postaju nešto kao prijatelji, poznata lica, sigurnost u pokretima, dobar osećaj za svako telo. U mom filmu ja sam nadvojvotkinja na kraljevskom balu. Ja sam argentinska prostituka sigurna da će te noći zaraditi i samo sa željom da se zabavlja. Ja sam ćurkasta klinka, ja sam stidljiva damica, ja sam dobrodržeća gospođa na gerijatrijskoj igranci, ja sam... Sve što poželim.








On je osovina svemira, On zadaje ritam i On je sila koja aktivira.
Ona proizilazi iz njega kao energija, Ona kruži i Ona je sila koja je aktivirana.

U plesu muškarac je taj koji zadaje ritam, koji određuje pravila, koji vodi i koji gleda unapred.
U plesu žena je ta koju muškarac treba da zabavi i to toliko da samo gleda u njega, da se prepusti njegovom vođstvu i da uživa.

I ako on nije sposoban da me zabavi, da me pridobije tako da se prepustim sa poverenjem da me vodi kroz život - nećemo igrati.

I ako nije sposoban da me vodi tih par minuta u plesu, kako može da bude sposoban da me vodi kroz ceo život?

I ako se "osećamo" savršeno u tim trenucima ići će savršeno i u krevetu i u kuhinji i na bilo kom drugom mestu ili situaciji.


Shall we dance?
On a bright cloud of music shall we fly?
Shall we dance?
Shall we then say "Goodnight and mean "Goodbye"?
Or perchance,
When the last little star has left the sky,
Shall we still be together
With are arms around each other
And shall you be my new romance?
On the clear understanding
That this kind of thing can happen,

Shall we dance?
Shall we dance?

Shall we Dance?






U filmu se Džon Klark ozbiljno priprema za takmičenje amatera sa svojom partnerkom Bobi, iz milošte nazvanom Bobinatorkom.
U mom filmu ja odustajem od takmičenja.
Nisam imala haljinu, niti profesionalne cipele, ali to sve na kraju krajeva i nije bilo važno.

Nisam imala svog partnera.
I kao i u fimu provešću mesece u potrazi za onim jednim sa kojim mogu da odigram sve.

I ređali su se postovi o tome kako igram rumbu dok pravim sladoled, kako mali i ja vrtimo sambu preko grada, kako žurim na fokstrot, kako ga učim salsu tamo u blokovima, na blokovima, kako...


Japanski original ima drugačiju dinamiku i preporučujem ga samo fanaticima. I onima koji su sposobniji od mene da aktiviraju fajl sa engleskim titlovima ili onima koji imaju fanatično japansko dete pa mogu da ga maltretiraju svako malo sa onim -Šta kaže? Prevedi...
(Dete je prestalo da sarađuje negde na pola filma.)






Lep trenutak japanskog originala je omaž filmu "Kralj i ja" iz 1956. godine sa Deborom Kar i Jul Brinerom u glavnim ulogama kroz pesmu "Shall we dance" koja će se provući i vaskrsnuti kroz američku verziju.





I vaistinu, uvek se neko pojavi da te zarazi za ceo život.

Igra je magična i onaj ko nije probao ne ume to da oseti.
Ovde namerno koristim glagol "igrati", a ne "plesati" jer to nije samo ples, to je više i od puke zabave i od prekraćivanja vremena.


I dok Džon Klark u svom filmu sa osmehom posmatra nove polaznike, kao što to svakog semestra radim i ja, shvatam da se u ovim vremenu može osmisliti očaravajući lep fim bez koljačina, miniranja zgrada i automobila, i da se može dobiti inspiracija u svakom trenutku.

Za sve nas koje slučajni prolaznici gledaju kao ludake što igramo prelazeći ulice, po stanicama i ispred izloga, za sve moje momke u borilačkim salama sa kojima uvek pronađem par minuta vremena da obrnem valcer ili tango, za sve njihove devojke i žene koje su svesne da uz sebe imaju dobre muškarce pravljen je ovaj film.

I za sve one usamljene ili promašene, koji imaju samo želju da ih neko zagrli u kuhinji dok ide neka fina melodija na radiju.








Ali to je knjiga ljubavi koja tek treba da se ispiše.