24. Homeopatija 2

Krajem 18. veka nemački doktor Samuel Haneman i alhemičar je predložio homeopatiju kao novi medicinski pravac. Homeo na grčkom znači „slično“, a phatos je „patnja“. Bazirajući svoja istraživanja i lečenja na zakonu sličnosti ili da slično leči slično, Haneman je kreirao čitav novi sistem lečenja.

Homeopatija je „vitalistička“ filozofija koja bolesti i slabosti objašnjava kao poremećaje „vitalne sile“ ili životne snage. Ona ove poremećaje vidi samo kao manifestaciju simptoma i u tome se razlikuje od pristupa „moderne“ zapadne medicine koja tretira simptome, a ne uzroke bolesti. Po ovoj metodi vitalna sila ima mogućnost da interreaguje sa unutrašnjim i spoljašnjim uticajima svog okruženja i adaptira se na njih. Kao bazu svog rada Haneman je odredio „zakon sličnosti“ to jest tezu da „slično leči slično“.

Zakon sličnosti je baziran na verovanju, kasnije dokazanom i u homeopatskoj praksi, da ako jedna supstanca u velikoj dozi izaziva simptome određene bolesti, tada će ih u ekstremno malim dozama i izlečiti.

Takođe, ovde se ističe da i negativno stanje uma može privući hipotetične entitete bolesti nazvane miazme. Mizame čak i ne dolaze spolja, već su uvek skrivene negde u telu i psihi, na isti onaj način na koji se objašnjava da su neke osobe sklonije jednoj vrsti bolesti, dok druge nisu. One zapravo samo čekaju pogodan trenutak stresa i pada imuniteta da bi se pokazale. Takođe, miazme (kojih ima originalno tri po Hanemanu) se definišu kao glavni uzroci ili koren više oboljenja.

Na primer, „psora miazma“ je uzrok epilepsije, raka, gluvoće, katarakte... I tokom vremena i razvojem same metode predložene su i nove vrste kao što je tuberkular ili kancer miazma. Bez obzira na njihova imena, sama ideja miazmi i dan danas podleže ozbiljnim diskusijama i još uvek nije dovoljno razjašnjena.


Osnove lečenja

Preparati za lečenje mogu biti biljnog, životinjskog, mineralnog i veštačkog porekla, baš kao i u matičnoj alhemiji, i neki od najpoznatijih su natrium-muriaticum (natrijumhlorid), opium, arsenicum, arsenicum album (oksid arsenika), thyroidinum (hormon štotne žlezde) itd. Homeopate, takođe, koriste preparate spravljene od obolelih delova tkiva, krvi ili telesnih produkata i ova vrsta preparata se naziva nosoda od grčkog nosos ili bolest. Od zdravih produkata ili delova tela spravljaju se preparati pod imenom sarkode.

U toku određivanja i izmena terapija homeopate se oslanjaju na dva klasična teksta – Materia medica i Repertoari. U Repertoarima su bolesti indeksirane po simptomima bolesti i do njih su odmah dodate varijante preparata za lečenje, dok je u Materiji medika data kolekcija „crteža lekova“ poređanih po alfabetskom redu i uz svaki je dat opis simptoma koje leči, to jest čiji uzrok eliminiše. Interesantno je primetiti da je sam Haneman u toku homeopatskih terapija pacijentima zabranjivao da konzumiraju kafu, čaj, vino ili začine, dok je pivo bilo dozvoljeno, uz objašnjenje da jaki ukusi remete dejstvo preparata.
I ne treba zaboraviti da je na osnovu njegovih ispitivanja nitroglicerin doveden u vezu sa srčanom anginom i da se u moderno doba i koristi kao zvanični lek.


Iako pokazuje rezultate, homeopatija se zakonski tretira vrlo različito od države do države. U našoj zemlji je dozvoljena kao praksa, mada ovde važi i savet da je uvek bolje otići kod zvaničnog lekara koji je specijalizovao tu vrstu lečenja, čisto da bi osoba svela na minimum svaki rizik od pogrešne dijagnoze i terapije.
Takođe, homeopatske lekove je moguće kupiti u specijalizovanim apotekama i obično se zakonska regulativa koja tretira klasične farmaceutske lekove ne odnosi na njih, već podležu posebnim zakonima. I što je još interesantnije, homeopatski praparati se sve više koriste i u veterinarske svrhe.

Iako vrlo popularna u 19. veku, homeopatija brzim napretkom zvanične zapadne medicine biva istisnuta tokom gotovo celog narednog veka. Svoj povratak na medicinsku scenu poslednjih decenija 20. veka i uspešan dalji razvoj može da zahvali „greškama“ zvanične medicine, farmacije i prehrambene industrije - vakcinacijama, teškim metalima, veštačkim aditivima koji prouzrokuju autoimune i alergijske reakcije, a za koje ne postoji zvanični lek.


Razvoj srodnih metoda

Takođe, kao i svaka nauka i homeopatija se razvijala. Iz nje je iznikla metoda „Bahovih cvetnih kapi“ nazvana po lekaru Edvardu Bahu koji je postizao lečenja tako što je preparate spravljao od cvetova. Isopatija je sledeća metoda koja bazično koristi nosode da bi zaštitila od unapred predviđenih oboljenja. Tretira se kao neka vrsta homeopatske „vakcinacije“. A danas se najčešće sa homeopatijom možete sresti preko imponderabli, preparata koji su spravljeni tako što je u alkohol ili laktozne kuglice „utisnuta“ frekvencija elektromagnetnom energijom, sunčevom svetlošću ili ređe preko x – zraka.

Ova metoda se čini najsigurnijom jer lekar samo očitava mikrostruje sa pacijentovih dlanova ili stopala gde se sutiču svi meridijani, i koristeći osnovne postavke akupunkture i moderne tehnologije na mini računaru vezanom za pacijenta odmah dobija izabrane nazive preparata. Zatim kutijici u kojoj su kuglice zadaje frekvenciju tog preparata i pacijent ima zadatak da ih pije u određeno vreme u toku dana i drži na sigurnoj udaljenosti od električnih uređaja.

Što se uticaja astrologije tiče, osobe koje imaju istaknutiji Mesec ili Neptun trebalo bi da koriste klasične homeopatske preparate rastvorene u vodi ili Bahove cvetne kapi, dok bi osobe sa uticajnijim aspektima između Merkura i Urana bile prijemčivije za preparate kuglice u koje je utisnuta frekvencija originalnog leka.

Rasprava da li homeopatija funkcioniše ili ne traje i dan danas, i pravi savet možda bi mogao da bude – probajte. Alhemija i njeni postulati još uvek iznenađuju.