Shamrock diaries 11 - silat

Nedelja 4. april
Jutro
Ada





Par parova sa decom, retki biciklisti, murija nas obilazi (za sada je sve ok), jedna konjska zaprega staje i recikleri nas posmatraju.
Bajker prolazi skroz tamo, na drugom putu, a onda se vraća i zaustavlja.
Kacigu ne skida.
Samo gleda.

Mi stojimo.





Moji momci vole mirniji dizajn štangli.
Ovi ispred, sa džudoa furaju taj folklorni drvodeljački stil.





Ima nas kapapovaca, kali/eskrimista, karatista, džudoista, ving-čunovaca...
Sve što je ikada bilo registrovano u MMA listi stoji tog jutra na Adi.

Normalno, jedan od mojih kapapovaca doneo je oklagiju.
I naravno da sam ja sa punim pravom očekivala da razvuče testo za štrudlu.

Šalu na stranu, dobila sam bukovu štanglu, mada preferiram ratan. Valjda su proradili moji brđanski bosančeroski geni.
I trudila se svojski da nabacim izraz lica kao što ima Erik.





Taj intelektualno-odbrambeni izraz.





A dan je odmicao, dok nas je Bob (sifu, sensei, guru) podučavao stilove borbi u silatu i pomalo o krivičnom zakoniku.
Čisto da nas strast ne ponese previše.





Posle svakog prikaza morali smo da ponovimo situaciju kao napadač i kao onaj koji se brani samo po hiljadu puta.





Što je u mojoj svesti, koži i mišićima ostavilo neizbrisiv trag, s obzirom da sam se sva uplavila od modrica dan ranije.





I bila sam vrlo skoncentrisana, svi smo bili, dok nam je objašnjavao kako se lomi zglob i gde su arterije.





Štangla, toljaga ili mač sasvim je svejedno. Daj šta daš - filozofija.
I vrlo sam pažljivo gledala kada je izvadio mali drveni mač sa Jave koji podseća na boken.





Mač tipa boken koriste sva "domorodačka" plemena širom planete. I sećam se priče kako je u srednjem veku u Japanu jedan od učitelja bio sposoban da sredi celu ful opremljenu vojnu formaciju samo tim drvenim, nazovi trenažnim, mačem.

Ovakav pravi mu uopšte nije bio potreban.





Kada smo prešli na noževe, a zbog mog već tradicionalnog samoubilačkog nagona, čekao me je rumenko.





Rumenka sam ponosito zadenula za pojas osećajući se kao na polju Kosovu.
I taman dok sam sanjarila o tome kako puštam brkove, a sablja mi se po zemljici vuče, dok ovi moji idu iza mene i borbeno sviraju gusle...





...sifu nas je uputio gde su bubrezi (...zbog akupunkture),





i na koji način da lepo priupitamo napadača da li je amater.





Jer ako jeste, prvo ćemo se ljubazno nasmešiti.





A drugo će već doći samo od sebe.





Postoji sistem "zaključavanja" ruke napadača,





ali noževi su noževi, i nisu igračke.
I zašto da se robija zbog neke budale?

Uvek je bolje malo ga zaseći i napustiti.





A za to služi ovakav model:





Mali, japanski, nije kažnjiv zakonom. Organe u toku racije uvek možemo da ubedimo da radimo u pošti na otpakivanju paketa.

...Jeste, na isti način na koji ćemo danas da ih uverimo da mi obožavamo da razvijamo kore za gibanicu, i da čak i ovde u prirodi prosto moramo da imamo sveže domaće rezance za supu.
Za to nam služe ove oklagije... Od kojih se nikada ne odvajamo.

Ništa bez svežih rezanaca.


Inače, moji gorepomenuti bosančeroski geni (majčina strana jednačine) ovakav nožić nazivaju čakija.
I generacijama ga moji nose kao modni detalj.
Eto, red je bio da nastavim tradiciju.





Dan je završen predveče kombinacijama.
Nož i motka.

I sve što poželim.





Miki i ja smo hipnotisano pratili i pokušavali da ukrademo što više.

I nije čak ni bitno što na sertifikatu stoji ime Instituta za azijske borilačke veštine u Hajdelbergu (deda bi bio ponosan).
Već to što sam zaista shvatila da moram više da jedem, jer ovako nema smisla. Svi su duplo veći i troduplo teži.





I nije bitan papir, i ne znači ništa.
Važniji je bio taj dan.

Dan sa sjajnim momcima.