29. Savremena teorijska alhemija - Karl Gustav Jung

Alhemija je predstavljala istorijsku vezu sa gnosticizmom i zbog toga je bila kontinuitet između prošlosti i budućnosti. Utemeljena u prirodnoj filozofiji Srednjeg veka, alhemija je formirala most između gnosticizma sa jedne strane i moderne psihologije nesvesnog sa druge.
...Prvo je trebalo da pronađem dokaz za istorijske prefiguracije mojih sopstvenih unutrašnjih iskustava.Što će reći, morao sam da pitam sebe „Gde i kada su se određene moje pretpostavke već pojavile u istoriji?“ Da nisam uspeo u potrazi za tim dokazima nikada ne bih uspeo da oblikujem svoje ideje. Zbog toga je susret sa alhemijom bio odlučujuć za mene, jer mi je obezbedio istorijsku bazu koja mi je do tada nedostajala.
(„Sećanja, snovi, refleksije“ K.G.Jung)



Karl Gustav Jung (1875 - 1961) je najveći psiholog/psihijatar savremenog doba i verovatno jedan od nekoliko izabranih istraživača ljudske duše i Duha u celokupnoj istoriji zapadnog sveta. Rođen je u Švajcarskoj u imućnoj porodici, sa ocem pragmatičnim sveštenim licem i „problematičnom“ majkom koja mu je, po Jungovim rečima, obezbedila prva proučavanja duševnih problema, naročito neuroze i dodira sa onostranim.
U periodu 1895 – 1900 studirao je medicinu na Univerzitetu u Bazelu, a 1902. dobio je lekarsku licencu na Univerzitetu u Cirihu. Do 1909. radio je kao psihijatar u Bolnici za mentalne bolesti u Cirihu gde se zajedno sa kolegom Eugenom Bleulerom upoznao sa Frojdovim tehnikama psihoanalize. 1912. posle 6 godina prijateljstva sa Frojdom, koji je bazirao svoja istraživanja u pravcu nagona, Jung se odvaja, krećući se ka spiritualnom u svojim istraživanjima i učenjima, i otvara novi pravac - analitičku psihologiju.

Od 1944. predavao je medicinsku psihologiju kao profesor Univerziteta u Bazelu. U braku sa Emom Raušenbah stekao je petoro dece, održavao predavanja u Evropi i Americi, bio je član naučno-istraživačke ekspedicije u Keniji i Ugandi, ali je najveći deo svog života i kolosalnog opusa proveo živeći povučeno u Kiznahtu na obali Ciriškog jezera gde je i preminuo 1961. godine. Iza njega su ostali ispisani tomovi i tomovi knjiga i radova o arhetipovima, kolektivnom nesvesnom, sinhronicitetima, analizama snova... Pored toga bavio se alhemijom, astrologijom, sociologijom, umetnošću i religijama, svim onim temama koje su simbolisale i procesirale ljudsku psihu.

Jungov rad na samom sebi, kao i na njegovim pacijentima, uverio ga je da naši životi imaju dublju značenje od samog pukog egzistiranja u materjalnom svetu. A naš osnovni zadatak je da pronađemo svoju svrhu. Uporedo proučavajući hrišćanstvo, hinduizam, budizam, gnosticizam, taoizam... Jung je shvatio da je svaki život transformativni put koji je nazvao „individuizacija“, i da se on nalazi u mističnom srcu svake religije.





Smatrao je da je neophodno proći kroz proces „individuizacije“ da bi osoba postala potpuna. Ovaj proces je zapravo i psihološki i fiziološki proces integrisanja svesnog i nesvesnog, dok oba ova dela ličnosti zadržavaju svoju relativnu autonomiju. Individuizacija je zbog toga i centralni koncept analitičke psihologije. To je put na koji polazimo da sretnemo sebe i Božansko u isto vreme.
Do kraja svog života neumorno je istraživao i pisao, a u poslednjim godinama bio je iskreno zainteresovan i za koncept susreta sa vanzemaljcima i njihovim vezama i uticajima na naše duše.


Reinkarnirani alhemičar

Jungovo interesovanje za ezoterične sisteme se pojavilo ubrzo po započinjanju profesionalne kliničke prakse. Prvo ga je 1912. privukao gnosticizam i kako je sam govorio „osetio je kao da je konačno pronašao krug prijatelja koji ga razumeju“. Naravno, u to doba brojni gnostički dokumenti još uvek nisu bili otkriveni, ali i u fragmentarnim i nesigurnim spisima Irineja i Hipolita, kao i u skriptu „Pistis Sophia“ Jung je pronašao izuzetne izvore inspiracije.
Kako je gnosticizam ranohrišćanski pravac koji je naizgled potpuno istorijski nestao, Junga je decenijma mučila misao kako da poveže ovu religioznu tradiciju sa vremenom u kome je živeo i u kome se gnostička simbolika i problematika (a koja je u tesnoj vezi sa religijom Egipta, Vavilona, Asirije, dakle obiljem predhrišćanskih kultova) vrlo često pojavljivala u kliničkim slučajevima koje je tretirao i u njegovom istraživanju arhetipova.

1926. sanjao je san u kome je bio vraćen u 17. vek i to u život u kome se bavio alhemijom završavajući veliki Opus. Analizirajući taj san konačno je shvatio da je veza između gnosticizma i psihologije savremenog doba zapravo alhemičarska tradicija koja se nikada nije istorijski „zagubila“. U četvrtom intervjuu po redu u serijalu za televizuju koji je snimao 1957. godine Jung je rekao: „Alhemija je, neko bi mogao i tako da kaže, sve osim hemije. To je specifičan duhovni i filozofski pokret, upravo kao gnosticizam. I zato sam pročitao svu raspoloživu literaturu, latinsku i grčku. Proučavao sam je jer je izuzetno zanimljiva.U pitanju je duhovni rad star preko hiljadu i osamsto godina, u kome je pohranjeno sve što je tada moglo da se sazna o prirodi arhetipova... Većina tih tekstova je štampana samo u periodu Srednjeg veka, većinom na latinskom. I naravno, imao sam da završim jedan beskrajno veliki posao, ali su rezultati bili vredni toga, jer su mi pokazali razvoj naših nesvesnih ličnih veza sa kolektivnom nadsvešću i različitosti naših svesti unutar nje, i zašto se podsvest bazira baš na mitološkim slikama... “


Iza najvećeg psihijatra zapadnog sveta ostala su „Psihologija i alhemija“ i „Misterium Coniunctionis“ kapitalna dela teorijske i duhovne alhemije. Štaviše, Misterium Coniunctionis („Sveto venčanje“) poslednja je njegova knjiga koja je objavljena, i koja se bavi mnoštvom mitoloških slika i situacija kroz istoriju, a koje se tiču spajanja Sunca i Meseca, muškog i ženskog principa, kao i alhemičarskih faza unutar naše svesti.





I ako je u 17. veku radio na Opusu Magnumu, a u 20. se rodio da nastavi svoj rad iznošenja Kamena mudrosti na svetlost svesti, da li ga možemo očekivati ubrzo ponovo da nastavi tamo gde je stao?... Posao još uvek nije završen, a putovanje se nastavlja.