Geometrija

Od Kelka do Mikro Princa, niz Bulevar.
Od Kelka do Mikro Princa već treći put.

I prvi radni dan u godini dok gledam kao gladno kuče kroz izlog, a oni iznutra dovikuju da je popis.
Ne odustajem.
Vraćaću se danima.


Kada su izlazili iz Egipta poneli su Kovčeg.
Sve je sređeno, poklopac je vraćen, ulaz zatvoren, kao da se ništa nije ni desilo.
Računali su na vreme. Ono vreme dok padne napon, pa dok sveštenici ulete u postrojenje, pa dok se probiju... Dok shvate.


Od Kelka do Mikro Princa razmišljam o tome da je to u stvari i bio kondenzator. Drveni deo, pa zlato, pa ponovo drveni deo.
Onda kod Đerma, preko puta "Hleb sa patosa", zavirim u parfimeriju, u moju visoku flašicu, odmantram Vejnovu Fender-Stratokaster mantru "It will be mine. Oh, it will be mine." i produžim. Tih zamalo 7 tisuća treba da bacim na hitnije stvari.
Ma, mora da je kondenzator.


Kufijevo postrojenje je bilo glavno. Ostala dva su pomoćna. Ne rezervna, baš pomoćna, drugačija funkcija. A glavni štos je bio u akvaferima ispod, u slanoj vodi. Gore generator, usmerivač i to je to.

Kovčeg je razvijao svoje gravitaciono polje. Danima su ga jedva teglili, a onda kao da je podivljao, postajao je lagan, pa je uzletao i često podizao svoje nosače da izbezumljeno mlataraju nogama po vazduhu.


Takođe, On je stvorio bića da služe ove posude: svaki tron poduprt je sa četiri stuba, a šest stepenika vode do trona; sve u svemu deset. Najzad, tron je poput pehara posvećenja oko kojeg je načinjeno deset utvrđenja (u Talmudu), harmoničnih sa Torom koja je data u Deset Reči (Dekalog) i sa Deset Reči putem kojih je svet stvoren.


U Kelku sam uzela germanijumske diode, a dole elektrolitičke i keramičke kondenzatore. U obe firme imaju haos danima, država im je uvela novi "unapređeni" knjigovodstveni sistem, pa su sada spremni da me udave za primedbu tipa da ne mogu da mi uvale 10 mikroFarada na 63 Volta, kada mi treba 100 na 50.


Ramzes (drugi po redu) je shvatio šta su zdipili i zato je i poslao vojne jedinice za njima. Ali kasno. Kovčeg generiše jako polje, nije bio problem razdvojiti more.
A bez srca energetike kraljevstvo nije moglo da opstane.
Deset godina kasnije Egipat se urušio.
Ramzesu nisu pomogli ni pohodi na Nubiju i Liban.

Bez srca energetike nema života.


Šone mi je obećao njegov voltmetar u pozajmicu, no što duže razmišljam o svemu najbolje bi bilo da imam svoj, čak i u početku. Neki baš jeftin zbog mogućeg spaljivanja. Rekao mi je da probunarim kod Kineza, sasvim su okej.
Trebalo bi u stvari (po njemu) da prvo punim baterije, pa da onda napon proveravan na njima, ali magarac je u strastvenom nastupu bacanja sveg đubreta pobacao i stare punjive baterije za fotoaparat... Kao i gomiletinu upravo sada neophodnih stvari.

Imam ideju da merim svaki put kada promenim deo u čvorištu ili geometriju izvora. I zato provera preko baterija možda nije dobra stvar. Možda je zapravo najbolja, ali bi uzimala najviše vremena. A za izmenu oblika izvora su mi potrebni...

I tako idem niz Bulevar i usrdno se molim da su makar kablovi još uvek u nekom mračnom uglu plakara.


Danima je stajao u mestu. Ne danima, mesecima, godinama. Ulogorili su se i živeli tu negde u nedođiji do god se nije rodio dovoljan broj, nije umro dovoljan broj, nije ovo i ono... Tek jednog dana Kovčeg bi konačno počeo da čangrlja, da se dimi i podigao bi se u vazduh.
Nosači su izbezumljeno izletali iz šatora i trčali da im ne bi pobegao.

I išli su dalje.


Kao ja niz Bulevar.

I Bog sveti zna koliko sam samo sati i dana provela sklapajući konstrukciju u glavi.

-A da nemate možda ove neodijumske u obliku piramidica sa šestostranom osnovom?
-Nemamo. Ne prave takve. Gospođo, ne postoje.
-A obične je l' prave sa šestougaonom...?

On duboko uzdiše, baca pogled ka plafonu. Znam, muči ga vrhunski državni program prijave prometa. A mene muči struktura. U stvari geometrija.
Sada imam gomilicu neodijumskih magneta za prva čvorišta, ali nisu odgovarajućeg oblika. Bez obzira, moraće da prorade, ionako sam bacila bogatstvo za njih.


Posle rušenja Hrama Kovčeg je tajno vraćen u jedan mali manastir. Par stotina godina kasnije prenet je u Etiopiju u koptsku crkvu. Tu je ostao do danas.
Svaki monah zadužen za njegovo čuvanje ubrzo bi dobio kataraktu, a onda je umirao. Nisu se pridržavali procedure, možda nisu znali da i to postoji. Premazivanje tela nekim komponentama, zato što Kovčeg razvija sopstveno polje, singularitet.

Malo crno sunce.


Ovog dana je Tora okrunjena vrhunskom slavom, u svim njenim zapovestima, u svim njenim presudama, u svim njenim prekorima grehova - krunom sa sedamdeset grana svetlosti koje zrače na sve strane. O, gledaj malene ogranke, izbijaju iz svake grane, dok pet grana stoje u samom drvetu, u kome su sadržane sve grane. O, gledaj kapije koje se otvaraju sa svih strana, odašiljuči sjaj i slavu neiscrpne svetlosti.


I niz Bulevar... a onda me povuče, samo osetim promenu frekvencije, osetim nešto čudno u stomaku, vazduh se zgusne i počnem da se odvajam od podloge.

Magnete držim u džepu, ne u torbi, da ne poremete ostale uređaje koje redovno teglim.
Stisnem zube, stegnem stomak, mahinalno se uhvatim za gomilicu u džepu i vratim se tih par santimetara ka asfaltu.
Prolaznici ionako samo zveraju u izloge.


Kada je cela priča postala javna tajna koptska crkva je imala samo jednu zvaničnu izjavu - Pokazaćemo ga tada kada nam Bog da znak.
A onda je prošle godine procureo plafon tačno iznad njega u toj kapeli gde ga drže. Eto znaka. Sada moraju da ga iznesu, a ono makar samo dok se ne popravi krov.

I onda je naravno počelo geopolitičko/versko spekulisanje. Da li onom ko nudi više ili tamo gde treba da ide? A kome treba da ide?
Gde je Kovčegu pravo mesto?


I koliko sam se samo molila da mi pokaže odakle da počnem, samo da se svaki mogući početak desi pre retrogradnog Marsa. Samo da uspem.
Mi moramo da odemo odavde, ja moram da prodam tu ideju, da prodam sebe.

Što dalje odavde. Što dalje od Misira.


Ramzesa je baš bilo briga za sve njih. Posle svih onih čarobnjačkih nadmudrivanja od žaba i opstipacija do ubijanja prvorođenih jedva je čekao da im vidi leđa.
Ali nije bilo ni govora da carstvo ostane bez energetike.
A baš to se desilo.

Nova istorija.


Mi moramo da izađemo. I uopšte nije bitno, ništa nije bitno. Samo da izvedem dete i konstrukciju. Mogla bih da ponesem mač i brojanice, ali ni to nije važno.

Dok idem niz Bulevar, treći put za redom, x-ti put za redom razmišljam.
Ili ću uspeti ili ću umreti pokušavajući.
To su jedine opcije.


Možda je sada upravo pravo vreme za obnovu starog carstva. Za ulaz u podzemne komore i dešifrovanje svitaka.
Možda je sada pravo vreme.



Kada počnem da lebdim stisnem zube, napnem stomak, dodirnem podlogu i nastavim dalje.