Ne proslavljam "standardne" nove godine i odavno ne razumem ljude koji se specijalno spremaju, troše, jedu u ponoć i rade svakojake budalaštine na nešto što samo ima vezu sa formalnim početkom, a ne realnim.
Ne proslavljam čak ni ovaj pravi lunarni početak na taj uobičajeni opštenarodni način.
Prvi zakon Feng Šui-a je čistoća. Očistiš prostor od starih energija da bi nove mogle da dođu. Praktično, proslava se svede na mene, usisivač, cif, mer, ono za staklo, pronto, onaj penušavi za meblove, gumene rukavice, sunđere, truleks, krpe... Pa ako bolje razmislim ima nas poprilično na toj žurci.
No, metalni zec...
Prva asocijacija je trčanje, trčanje do besvesti, razvlačenje, razapinjanje međ delovima dnevnog rasporeda.
Prvi deo godine toliko posla i toliko novca da nije bilo pristojno ni da primetim koliko zarađujem. Nekako sve one rezolucije iz doba tigra postale su deo stvarnosti. I naplaćivanje po satu, i prava čokolada i pravi muškarci. Ali sve ima svoju cenu. Odrekla sam se još jednog broja ljudi i mislim da sam sve ukupno potrošila čitavih 15 minuta na televiziju i novine, pa i on-line novosti u toku cele godine.
Dovoljno.
Ali tu su bili Igor 1 i 2, Moma, Bojan 1 i 2, Milan 1 i 2 (Hey Miki, you're so fine... naterao me je dobro da razmislim), Kosta 1 i 2, Miloš, Šone, Ivan, Raja, Vlaja i Gaja..., sensei 1 i 2, major, Sima sa Natom, Lidija, Peđa koji đozlucima iz stana posmatra kako teglim naoružanje ka dođou, a posle me zavitlava kad god me spazi u danseriji.
I gde god nađeš zgodno mesto ti Igoru 2 bečki valcer posadi, a momak je blagorodan pa će u svakoj opasnoj i zavučenoj uličici samo za mene da traži jordanske brojanice. I moja potraga za Hurtakovim Ključevima, i oni meseci kada mi se svaki od njih obratio sa Danijela, pa se posle izvinjavao jer nije znao zbog čega mu je to izletelo. I moje apsolutno razumevanje i obećanje i zaboravljanje... Sve do ponovo "Danijela". Sve dok nisam uzela i naučila napamet Knjigu proroka Danijela.
I služilo mi je.
Prvi odlazak u Višnjičku banju uz najboljeg srpskog kendoku, njegovu dragu i njegov šinken. I noć kada se vraćam i kada mi je mozak u autu. I dani plakanja.
Dani auta. I nekako baš u to doba demontaža Orionovog sistema sa krova naše zgrade. Uspeli smo da oteramo tu jadnu i bednu, a toliko prevarantski izverziranu firmu.
I par meseci kasnije ponovo ka istom pravcu, ovog puta u novi dođo, tamo gde se krljamo u parteru.
Nebrojene modrice, podlivi, posekotine. Nagomilano naoružanje. Sati provedeni na proučavanje ovog i onog boksa, ovog i onog mačevanja, greplinga i trepinga.
I onaj dan kada smo poubijali MMA ekipu, jer mi smo savršeni sa oružjem, a oni pesnicama.
I onaj dan kada sam ozbiljno poremetila kičmu i iz nje oslobodila sećanje na veštinu ratovanja koju sam skupljala kroz muške živote.
Da, i dan kada unuk slavnog pjevača kroz celu školu urla Mili kako joj je video majku na Adi, sa sve perjem u kosi kako se bije sa nekim muškarcima. I njena sramota, i njegovo čuđenje, jer bi on voleo da ima baš takvu majku.
Novac koji sam pobacala na dve kozmetičke kataloške firme, ne smem ni da pomislim sada koliko ukupno. Zlatne čestice na tamnoj koži tokom leta, platinaste zimi, nisam mogla da odolim. I novac koji je otišao na premazivanje kokosovim uljem. Ali i kakao puterom. Kutija puna stiroporskih kuglica sa sve DMSO bocom, zalihama kelpa, jodom, čistim (organskim) kakao puterom veličine velikog koluta kačkavalja i basnoslovno skupom ručnopravljenom čokoladom sa ugraviranim secesija motivima koju ćemo jesti svi redom i još će ostati da probaju svi klinci u kraju i da se razvlači danima.
Počela sam da učim (od najbolje veštice) bilje i negu. O vile sam naučila kako se prave najbolja ulja, losioni i kreme za negu, i koje đubre se prodaje neupućenima.
I dijamantsko pravilo nege - ono što ne sme da se pojede ne sme ni da se maže na kožu.
Red medicinskih sestara iza mene u dečijoj ambulanti, red koji mi aplaudira. Trenutak kada potpisujem oba dokumenta u kojima odbijam da moje dete primi novouvedenu vakcinu. Neka deca kojoj će pozliti u toku trostruke vakcinacije tog dana. I ona deca koja će za deset godina oboleti zbog idiotske države.
Poziv za sud još nisam dobila, ali ga očekujem.
Spremna.
Neka deca sa kojom sam radila, neki dobri ljudi. Neki drugi dobri ljudi koji su mi pokazali gde su mi granice. I onaj dan kada urlam na sred Bajlonijeve pijace u mobilni da je moje vreme samo moje i da ne dozvoljavam da ga bacam na prazne priče, a pogotovo ne na imbecilno prazne priče.
Neočekivano prijateljstvo od Dubajia do malog kafea kod Beograđanke. I obećanje da se na proleće vidimo ponovo.
Marijana koja je dolazila i pošteno zarađivala platu tokom celog proleća sedeći sa njom uz klavir. I njen upis u srednju školu.
Marko je prohodao. I počeo da dobija na ubrzanju.
Deda koga apgrejdovasmo pejsmejkerom. Odlasci u bolnicu, veče kada on pokušava da pozove sestru, a ona ne reaguje ili dugme nad krevetom ne reaguje. Sklapam u glavi prostorni raspored telefona na odeljenju, pa zovem i probijam se. Sa dedinog mobilnog čujem kako konačno utrčavaju.
Deda kog zabavljamo, kog nerviramo da je postao narkoman zbog bensića a koji neometano kruže po bolnici, deda kom pomažemo da obuče majicu i džemper i pazimo ga, podižemo, vodimo, spuštamo. Deda koji kaže da voli nas devojke. Nas tri koje mu govorimo da još nije vreme za te izjave.
Strah koji registrujem na tom mestu.
Smeh koji lopatama razbacujemo po bolničkim hodnicima.
Smeh koji lopatama razbacujemo po bolničkim hodnicima.
Ostali smo bez mačaka.
I taman da mi ne bi bilo ama ni malo dosadno - rat koji smo vodili sa Beogradskim elektranama. Marko bolestan, Mili slinava. Ja divlja i nepodnošljiva u hladnoći. Majstor koji mi se praktično uselio u kuću, i uopšte nije imao ambiciju da izađe. Ko je gledao Vodoinstalatera Pitera Vira, zna o čemu se radi. Mislim da je odlučio da me ženi onaj dan kada me je zatekao kako spremam ručak. A i sjaj in his eye kada je upao taman dok je iz sobe gruvao Pearl jam, a ja bila presrećna što je sve sređeno. Al' zamalo. Onda je pukao ventil u podrumu, pa je ponovo dolazio. Pa je nešto štelovao sistem, pa je opet dolazio. Onda je dolazio jer su mirisali kolači. Pa je dolazio da proveri da li je sada sve u redu. Pa je eto svratio da me pozdravi. Pa se setio da uradi probno merenje...
Jedva sam ga se rešila.
Tek sve u svemu, zekajlo vredelo je.
A sada idemo dalje.
Lunarna godina vodenog zmaja nastupa 22/23. januara. Taman dan pre retrogradnog Marsa.
Adjungovanje matrice, to jest proračun letećih zvezda za ovu godinu kaže da su prosperitetne zvezde 1, 6, 8 i 9 zauzele južni, centralni, zapadni i severoistočni sektor, respektivno.
Vojvoda vrti po istok-jugoistok pravcu.
Saram Saat je smešten na jugu tokom cele godine.
Standardna procedura, zavrtim dijagram 24 planine, izračunam Pa Qua matrični raspored i pogledam Ba Zhi kartu pa za zmaja dobijam 24Fu koji se transformiše u 55Feng.
Promenljive su linije 3 i 4.
Prošle zime, nekako baš u ovo vreme i uz Kalenićevu pijacu našla sam slučajno mog zmajčića. Ali žena u radnji mi je rekla da ne mogu da kupim jednog. Da idu u paru.
Dobro, udruživanje, shvatila sam. Ali... Na dan pomračenja srešće se prinčevi istog ranga.
Za sada se samo igram sa njima i sa tom idejom.
Dva zmaja, zašto da ne? Možda je vreme i za ljubav. Mislim pravu. Na manje od toga neću da pristanem.
Rezolucija:
Smanjiti mesečno trebovanje čokolade sa 3kg na 1,5kg.
Završiti neke repove koji se vuku po kompu.
Napisati "ono".
Da ne zaboravim, produženje vozačke dozvole.
I skupljanje novca za pilotsku.
Pokretanje centra sa Foksi.
Rad.
Igra.
Borba.
Ovako je bilo. Naporno, ali uz užitak.
Hvala zekajlo.
Noćas kada šaran star skoro 40 godina iskoči iz reke i transformiše se u zmaja osvrnuću se poslednji put i krenuti od yin metala ka yang vodi.
Da se sretnem sa njim negde na pola puta.
No comments:
Post a Comment