Pages

Friday, December 18, 2015

Kućni đavo


Po verovanju u Banatu, kućni đavo je veoma poslušan, čini usluge svome gospodaru i njegovom domu, ostvarujući svaku želju, a posebno one želje koje teže bogaćenju i sticanju novca. Ovaj demon je u stanju da neograničeno ispunjava i izvršava sve želje i naređenja svoga gospodara. Ipak, on to ne čini sasvim bezuslovno. Gospodar treba da prema njemu bude dobar i da ga dobro hrani. Ako vlasnik zanemari tu svoju obavezu, verovalo se da demon onda prestaje da bude prijatelj i da postaje opasan neprijatelj, koji gleda da uništi i potpuno upropasti svog domaćina. Verovalo se da je ovaj demon sasvim malog rasta, od veličine palca do veličine maloga deteta. Na sebi ima čakšire a na glavi mora obavezno imati crvenu kapicu. Imao je ljudski izgled, ali i neka životinjska obeležja - rogove i rep. Mislilo se da boravi u odžaku, pod stolom ili u kakvom sudu u kuhinji. Trebalo mu je ostavljati pod sto hranu svakog dana. Ovakvog demona nije mogla imati svaka kuća, pošto se mislilo da je do njega veoma teško doći.
Neki su verovali da se ovaj đavolak mogao kupiti u apoteci i da se držao u flaši, dok su drugi smatrali da se on izleže iz jajeta naročite vrste (koje snese petao, kokoš koja propeva i slično). Verovalo se da takvo jaje čovek mora nositi pod pazuhom izvesno vreme. Od apoteka koje su, navodno, prodavale ove demone pominjale su se apoteka u Smederevu i u samome Pančevu, na Starčevačkom drumu. Noseći demona u flaši iz apoteke prema kući, njegov novi vlasnik ne bi smeo da se osvrne, pošto bi demona izgubio zauvek.


Mitska bića srpskih predaka
Dr Slobodan Zečević


...pošto bi demona izgubio zauvek.



Wednesday, December 16, 2015

Hold on to me


Raspevavamo se.
I glasovi nam se uklapaju.

U mesecima kada nema Sunca, nema svetlosti, kada sabiramo i sakupljamo ženske kosti, preuređujemo grobnicu, kada nam je muka u stomaku, kada je tišina...
Pevamo zajedno.

I glasovi nam se uklapaju vrlo lepo.
Stariji i mlađi, a u suštini jedan isti.




Thursday, December 10, 2015

Zato što je vreme


Svađamo se jedno pola sata oko modela haljine i cipela.
Nas dve hoćemo neke salonke sa cvetićima, neki prolećasti model.
Deda je za obične, neke crne.
I hoćemo da je haljina cvetasta, kao za mlade devojke.
Njega je baš briga.

I ja sam za neki lepi, elegantni kaput, onako strukiran.
Ili mantil.
Mili kaže da sam glupa, lep džemper joj je sasvim dovoljan.
Za sanduk.

Eto tek je sada shvatila kako sam bila u pravu za redistribuciju hema u njoj i da joj je to pravilo problem. Ovaj lekar koji ju je pregledao juče je posumnjao baš na to, ali sada je kasno za dijagnoze. Vreme joj je da ide.

I kažem Mili da je sada pravo vreme da se spremi za medicinu, taj šamanski krak treba da se prenese sa njene baba-tetke na nju. I kad ne zna šta i kako uspeće da isfercera molekule, da eksituje vodonike po ćelijama i membranama i čudesima raznim, jer ima od koga. To upravo prelazi na nju.

Baba-tetki sleduje odmor na onoj strani, u cvetnoj haljini.

I kada mi moji ljudi najave pauzu zbog praznovanja i put za Kruševac ne znam kako da im kažem da ću možda krenuti sa njima.
I ne znam koliko će mi minuta biti potrebno da pređem prag u uđem u našu kuću tamo.
Moju kuću.

I da odradim sve kako treba.




Thursday, December 3, 2015

Bolivudsko


Kako "šta se novo plesno naučilo ove godine? Ništa, a?"

A?
Aaaaaaa... ha... ha.






Tuesday, December 1, 2015

Dve olovke


Posle ovog snimka svaki put kada ulazim u borilačku salu pozdravim ih pitanjem ko je ovog puta poneo dve olovke.
I svi znamo da će taj izigravati hirurga u slučaju potrebe.

Odavno sam im jasno stavila do znanja da mene ne interesuje da znam kako se nos namešta.
Ali olovke nosim. Dezinfikovane.

Mada im to ne govorim.






Saturday, November 28, 2015

Tetkina deca


Stigao mi je poziv za takmičenje.
Ali tetka nema vremena.
Ali tetka ima osmeh.
I sećanje.
I obećanje za ozbiljnu obuku dato ozbiljnom instruktoru.



Thursday, November 26, 2015

Jeftini sitni kolači, posni i bezglutenski


Kada bih vam rekla da me je ovoliko kolačića na poslužavniku (plus nekih 6 ili više od 6 koje sam pojela usput praveći ih) koštalo oko 100-120 dinara maksimalno, a moglo je i manje - da li bi mi verovali?

U poslednje vreme uhvatilo me je neko ludilo te pasionirano iščitavam recepte za kolače od neobičnih ili neuobičajenih sastojaka, pa je tako i krompir (kao lažni kesten) stupio na scenu. I ako već u recepte ide kuvan, pa propasiran krompir - da li bi mogao da se iskoristi već gotov krompir pire? Onaj koji se meša sa vrelom vodom, solju i puterom? I hajde da pokušam.

Iz recepta za tradicionalni japanski slatkiš wagashi ostalo mi je koja mera šećera ide, ali ovde u pakovanju ovog pirea bilo 120gr suvog sastojka te sam uzela 100 -120 gr šećera (dodala u toku ključanja tih dodatnih 20 grama) i sipala preko toga otprilike punu čašu vode. Sve kasnije mere idu na otprilike.

Uključila sam ringlu na maksimalno i pustila da proključa i da se sav kristal šećer rastvori.

A ovo je bilo u planu da se ubaci u tu osnovnu masu. U celu masu sam planirala da dodam aromu vanile, pošto me je stvarno mrzelo da kuvam i štapić vanile u šećeru (a imam jako dobre iz Mađarske) i malo ruma. Pa u jednu trećinu da ide čokolada - u ovoj štangli ima 40 grama. A u drugu trećinu će ići kokos i biće uvaljano u taj isti kokos, a treća trećina je trebalo da ostane bez ičega, ali sam je na kraju uvaljala u susam. Koji je možda trebalo da suvo propečem na ringli, ali i to me je mrzelo, jer mi je vreme brzinski proticalo. Moralo se žuriti.
E da, gustin je stavljen tu za svaki slučaj, ako preteram sa šećernim sirupom. No, na sreću to se nije desilo i kuglice su klot bezglutenske.

Eto, šećer je proključao i sav se rastvorio, pa sam sklonila šerpu sa vatre.

Ovde se desila jedina greška. Kada je umešan krompir pire u šećerni sirup ispalo je da je sve previše gusto i suvo. Zato sam dva puta dodala do skoro pola čaše vode (ukupno manje od jedne čaše). Plašila sam se da će mi i ovaj deo koji ide sa čokoladom biti presuv te sam u šerpicu sa štanglom čokolade dodala vodu po dnu. I jeste bilo previše.
Kasnije sam tu šerpicu vratila na ringlu da malo ispari višak vode, stavljala u frižider da se stegne i taman kad je sve bilo potaman, napravila sam brljotinu uvaljajući čokoladne kuglice u vanilin (kristal) šećer koji ih je ponovo otopio. Ok, pola sata stajanja u frižideru je rešilo problem, ali jedino što ne izgledaju kuglasto već raščupasto. Ali im je ukus fenomenalan.

U obe mase je išla aroma vanile (mera je: po par puta sam usula iz flašice) i isto toliko ruma.
Bela masa je podeljena po pola i u jednu polovinu ušlo je malo kokosovog brašna i uvaljane su u kokos. A druga polovina je ostavljena klot, samo što je uvaljana u susam (koji eto nisam prepekla, mada može i ovako.)

Naravno da nisam izdržala već sam ih probala odmah, a nisam ni kasnije izdržala, i jedno sat vremena stajanja u frižideru im nekako definiše ukus. Bolji su, jasni, lepi. I ko ne zna da je u pitanju krompir pire zakleo bi se da je u pitanju kesten pire.
Sutradan je tek prava stvar, te izdržite toliko i probajte ih tada. Ima razlike.

I ima ideja i za razvijanja u novim pravcima. Sa recimo mlevenim orašastim voćem (od lešnika, oraha, badema do indijskog oraha...), pa suvim voćem, pa začinima, pa čokoladnim prelivom. Pa mogu i kockasti i štanglasti. Pa može i kao bezglutenska pesak torta. Toliko ideja, a tako brzo i jeftino.


Tuesday, November 24, 2015

Tamo i ovde


-Kako beše ona priča?, upitala sam ga pre jedno mesec dana.
-Je l' ide: na prvom nivou, u prvoj čakri, u repu, u dnu, ma kako god ga zoveš 1. Ovde sam. U 2. Hoću da idem tamo. U 3. Razmišljam kako da se prebacim. U 4. astralno se prebacujem. U 5. Sretnem samu sebe i sama sebe me pita "Gde si ti do sada?". Ali kako kako ono ide dalje?
  
-Ovako, odgovorio je. - U 5. Budi svuda u manifestovanom i nemanifestovanom svemiru. U 6. BUDI svemir. U 7. Napusti manifestovani i nemanifestovani svemir. U 8. Bog.
Ćao.

Materija na materiju
Energija na materiju
Svest na materiju
Energija na energiju
Svest na energiju
Svest na svest
... na svest
... na ...

A misliš da se samo bavim kuvanjem, kolačima i pisanjem one knjižurde?

Ćao.




Wednesday, November 18, 2015

Ultra brz jesenji kolač sa gotovim korama


Kao što sam u prethodnom receptu i napisala od pravljenja šampite ostala mi je jedna gotova kora. Izgledala je fenomenalno, ali je bila velika.


Podelila sam je nožem na pola i prvu koru namazala svežim pekmezom od dunja, pa posula polutkama oraha.


Zatim sam poklopila drugom korom koju sam sada ponovo namazala dunjama. Računajte na utrošenu jednu celu teglu.


To izgleda ovako.


Pa sam i tu površinu posula izmrvljenim orasima.
(Orahe sam stavila u kesu, zatvorila je i par puta drmnula po njoj čekićem za meso, jer me je neopevano mrzelo da ih meljem.)


Malo sam nožem podsekla ivice i sve doterala da izgleda malo urednije.


I kolač je bio fantastičan, a eto pravi se za celih pet minuta. I još bolje - nosi taj divni ukus jeseni pošto orasi harmonizuju taj jači ukus dunje.



Monday, November 16, 2015

Brza šampita sa gotovim korama


Tako je. Došao je i taj dan da napravim kolač u kom se inače godinama davim kad god mi se ukaže prilika.


U šerpi se zagreje malo manje od 14 kašika šećera i 1,5 čaša vode. Zagreje do ključanja, pa ključa još par minuta dok ne postane sirupasto.


6 belanaca valjano umutiti mikserom, pa tek pošto je dobro umućeno u tankom mlazu sipati sirup uz istovremeno mućenje. Mutiti i dalje (dok ne pošandrcate... dobro, ne baš toliko, ali blizu toga).


Raspakovati kore i shvatiti da su dve previše. Dovoljna je jedna. Inače ove kore su fantastične za Napoleon štangle (mille fouille ili kako god se beše pisalo na francuskom 1000 slojeva). To onaj fini kolač sa vanil filom. Ali ok, setila sam se da tu drugu koru sačuvam za jednu slatku i brzu improvizaciju.


Znači šam.
Šam brat moj.
Da se uozbiljim. Greška je bila mutiti sve u jednoj (dubokoj) posudi. Bolje podeliti belanca u dve posude pa svaku ponaosob, ali ok. Shvatila sam da mi gornji deo stoji postojano kano što šam i treba da stoji, ali da se donji "uslinavio". Pa sam gornji deo rasporedila po kori, a donji pokušala da umutim uz "pomozi Bože" mantru...


I uspelo mi je, umutilo se.
I voila, eto kore, eto šama.
Rasporedila sam pažljivo...


i dobila pravu, pravcijatu domaću šampitu.


I smazasmo je čas posla.

A o tom drugom kolaču u sledećem postu.


Saturday, November 14, 2015

Resto 3




Baš sam postala fanatik za drveće.

Ali ne mogu da odolim, kao ni čudnim prizorima.
Kućica pored ogromne zgrade Nar. banke na Slaviji.

 I znam, drveće.

 Ali svetlost to tako magično menja.

 Nikada mi neće dosaditi.

 I jedan krov na Banovom brdetu.

Sa kog smo bili tako blizu nebu.
I dogovarali se o skakanju.

 I moj standardni solarni doručak... u sezoni.

I opet... i opet... i opet.

Zgrada koja me je zainteresovala u proleće, ne znajući da ću na jesen boraviti toliko puno u njoj.

I model cipela koji sam slikala za Mili (prase), pokazujući joj kako treba da izgledaju njene prve plesne.
Došli smo u tu fazu i Mili sada konačno valjano uči valcere, fokstrote i ostalo.

Znam, neću da komentarišem.

Svetlost je ono što me oduševljava.


Sa svake strane.

 I novi prijatelj na treningu u šumi.

Mislim da se zove cikada ili skakavac sa drveća.

 Super je sarađivao.

Ali smo morali da se rastanemo.

I to ga je dosta pogodilo.




























Monday, November 9, 2015

I razmrdavanja radi


Kada me fizioteraput podseti koliko imam godina i da je sramota da mi u tim godinama on namešta kosti zbog ozbiljnih sportsko-borilačkih povreda počnem da se smejem.

-Pa ne očekujete valjda da uzmem neko pletivo, pa red klot, red frket?
-Kad bolje razmislim od tebe ne očekujem, nasmeje se on. -Nastavi samo. Ti se zabavljaš, ja zarađujem.






Wednesday, November 4, 2015

Šojmanke


Nije to ništa za sprdačinu, mada je bolje da ne pišem ono što sam komentarisala gledajući snimak.
Prva faza je padanje u trans zbog gubitka svesne kontrole i uz pomoć sa "one strane", a onda stižu informacije.
Priča se sa mrtvima - to je to.

Kod mene se maltene par poslednjih godina priča sa mrtvima i bez specijalnog tandrkanja.
A ona...

Joj ona. Devedeset godina. Noću izlazi napolje kao avet u spavaćici, bezumi komšiluk. Čeka na kapiji majku Božiju. Za stolom ostavlja obroke obema sestrama, a obe su mrtve već jako dugo. Savetuje se sa mamom. Kada joj moj otac kaže da će joj doneti štap ona mu odgovori da njoj ne treba, ali tati ipak treba.

Mrtvi su nam tu okolo.
I šojmanke ne fale.
Ima nas koliko hoćeš.
I mrtvih i živih.




Monday, November 2, 2015

Kroz noć


Izlazimo iz sale i hodamo.
Šibamo.

Nasmejani, puni modrica
i posekotina.

U vetrovitoj noći
iznad Slavije
sokolovi i jedan vuk.

Krv nije voda vaistinu.
Nije.
Ne ova kruševačka, epska.

Regenerisana,
nadahnuta.



Počeće da me prati loš glas,
družim se samo sa jako mlađim muskarcima,
ali ne biram ja.

Bira krv.

Saturday, October 31, 2015

Resto 2


I nikako ne postizavam.


Eto, taj momenat još od onomadne.

 I nešto što me kljuca u glavu godinama. Ovo je primerak najimbecilnije arhitekture svih vremena. Šteta samo što se ne vidi dobro onaj tragični pokušaj ptice u reljefu iznad prizemlja. Ptice zbog koje izbegavam da idem sa te strane ulice. Jednog dana, ali sasvim sigurno, sručiće se parče nekom na glavu.

 I da ne zaboravim.

Jer ima ljudi koji vole da kukaju nad izmišljenim tegobama. A ima i ljudi koji ih ne izmišljaju. Ali su im nepremostive.

 A ima i ljudi (a vala i drveća) koje ni to ne može da zaustavi.

I takvi primerci se pamte.

Samo pronađu put između, izmigolje se.

Pridrže za svoju tegobu i iskoriste je.

Posle ove scene

neću više da slušam ničije kukanje.

Ne interesuje me. Jer ko hoće - može.

I posle je stiglo proleće.

Omamljujuće.

Savršeno.

I donelo mi mir


i nova učenja o biljkama.


I strahopoštovanje.


I da, novu priču o biofizici.

I sate i sate čitanja tekstova i bukvalno puzanja po šumi.

Ali je vredelo.

Ma nemam šta da pričam, nek pričaju tratinčice.