Biljke i planete

I to zato što je Sejdžam jedan od najboljih u svom polju.


Meni je važan.

Čičak

Ovako moja Baba Jaga drži predavanje:

Podsetnik

Pustim tako sama sebi post da mogu da pozatvaram beskrajni niz otvorenih prozora.

Story teller

Od nje učim već pet godina.
Tek pet godina.
Samo pet godina.

Ima ona jako lep sistem - ako ti ne poželiš da mi pobegneš, ja ne radim dobro svoj posao; a ako ja ne poželim da pobegnem od tebe, tada ti, kao učenik, ne radiš svoj posao.
Za sada radimo odlično, mrzimo se i volimo, svađamo i učimo.
Pitala je da li znam šta je baba Jaga, a ja sam joj rekla da znam, samo što ona još uvek nije čula za baba Rogu.
Ali je sada odlično vreme za to.

I po načinu na koji Mili dobija alergijske reakcije od nje znam da je na dobrom putu.
Biljke joj same prilaze.
Biće valjan doktor jednog dana.

Tek, sve u svemu, šta god mislili o njoj, ova baba Jaga je odličan story teller.

Jeftini sitni kolači, posni i bezglutenski

Kada bih vam rekla da me je ovoliko kolačića na poslužavniku (plus nekih 6 ili više od 6 koje sam pojela usput praveći ih) koštalo oko 100-120 dinara maksimalno, a moglo je i manje - da li bi mi verovali?

U poslednje vreme uhvatilo me je neko ludilo te pasionirano iščitavam recepte za kolače od neobičnih ili neuobičajenih sastojaka, pa je tako i krompir (kao lažni kesten) stupio na scenu. I ako već u recepte ide kuvan, pa propasiran krompir - da li bi mogao da se iskoristi već gotov krompir pire? Onaj koji se meša sa vrelom vodom, solju i puterom? I hajde da pokušam.

Iz recepta za tradicionalni japanski slatkiš wagashi ostalo mi je koja mera šećera ide, ali ovde u pakovanju ovog pirea bilo 120gr suvog sastojka te sam uzela 100 -120 gr šećera (dodala u toku ključanja tih dodatnih 20 grama) i sipala preko toga otprilike punu čašu vode. Sve kasnije mere idu na otprilike.

Uključila sam ringlu na maksimalno i pustila da proključa i da se sav kristal šećer rastvori.

A ovo je bilo u planu da se ubaci u tu osnovnu masu. U celu masu sam planirala da dodam aromu vanile, pošto me je stvarno mrzelo da kuvam i štapić vanile u šećeru (a imam jako dobre iz Mađarske) i malo ruma. Pa u jednu trećinu da ide čokolada - u ovoj štangli ima 40 grama. A u drugu trećinu će ići kokos i biće uvaljano u taj isti kokos, a treća trećina je trebalo da ostane bez ičega, ali sam je na kraju uvaljala u susam. Koji je možda trebalo da suvo propečem na ringli, ali i to me je mrzelo, jer mi je vreme brzinski proticalo. Moralo se žuriti.
E da, gustin je stavljen tu za svaki slučaj, ako preteram sa šećernim sirupom. No, na sreću to se nije desilo i kuglice su klot bezglutenske.

Eto, šećer je proključao i sav se rastvorio, pa sam sklonila šerpu sa vatre.

Ovde se desila jedina greška. Kada je umešan krompir pire u šećerni sirup ispalo je da je sve previše gusto i suvo. Zato sam dva puta dodala do skoro pola čaše vode (ukupno manje od jedne čaše). Plašila sam se da će mi i ovaj deo koji ide sa čokoladom biti presuv te sam u šerpicu sa štanglom čokolade dodala vodu po dnu. I jeste bilo previše.
Kasnije sam tu šerpicu vratila na ringlu da malo ispari višak vode, stavljala u frižider da se stegne i taman kad je sve bilo potaman, napravila sam brljotinu uvaljajući čokoladne kuglice u vanilin (kristal) šećer koji ih je ponovo otopio. Ok, pola sata stajanja u frižideru je rešilo problem, ali jedino što ne izgledaju kuglasto već raščupasto. Ali im je ukus fenomenalan.

U obe mase je išla aroma vanile (mera je: po par puta sam usula iz flašice) i isto toliko ruma.
Bela masa je podeljena po pola i u jednu polovinu ušlo je malo kokosovog brašna i uvaljane su u kokos. A druga polovina je ostavljena klot, samo što je uvaljana u susam (koji eto nisam prepekla, mada može i ovako.)

Naravno da nisam izdržala već sam ih probala odmah, a nisam ni kasnije izdržala, i jedno sat vremena stajanja u frižideru im nekako definiše ukus. Bolji su, jasni, lepi. I ko ne zna da je u pitanju krompir pire zakleo bi se da je u pitanju kesten pire.
Sutradan je tek prava stvar, te izdržite toliko i probajte ih tada. Ima razlike.

I ima ideja i za razvijanja u novim pravcima. Sa recimo mlevenim orašastim voćem (od lešnika, oraha, badema do indijskog oraha...), pa suvim voćem, pa začinima, pa čokoladnim prelivom. Pa mogu i kockasti i štanglasti. Pa može i kao bezglutenska pesak torta. Toliko ideja, a tako brzo i jeftino.

Ultra brz jesenji kolač sa gotovim korama

Kao što sam u prethodnom receptu i napisala od pravljenja šampite ostala mi je jedna gotova kora. Izgledala je fenomenalno, ali je bila velika.

Podelila sam je nožem na pola i prvu koru namazala svežim pekmezom od dunja, pa posula polutkama oraha.

Zatim sam poklopila drugom korom koju sam sada ponovo namazala dunjama. Računajte na utrošenu jednu celu teglu.

To izgleda ovako.

Pa sam i tu površinu posula izmrvljenim orasima.
(Orahe sam stavila u kesu, zatvorila je i par puta drmnula po njoj čekićem za meso, jer me je neopevano mrzelo da ih meljem.)

Malo sam nožem podsekla ivice i sve doterala da izgleda malo urednije.

I kolač je bio fantastičan, a eto pravi se za celih pet minuta. I još bolje - nosi taj divni ukus jeseni pošto orasi harmonizuju taj jači ukus dunje.

Brza šampita sa gotovim korama

Tako je. Došao je i taj dan da napravim kolač u kom se inače godinama davim kad god mi se ukaže prilika.

U šerpi se zagreje malo manje od 14 kašika šećera i 1,5 čaša vode. Zagreje do ključanja, pa ključa još par minuta dok ne postane sirupasto.

6 belanaca valjano umutiti mikserom, pa tek pošto je dobro umućeno u tankom mlazu sipati sirup uz istovremeno mućenje. Mutiti i dalje (dok ne pošandrcate... dobro, ne baš toliko, ali blizu toga).

Raspakovati kore i shvatiti da su dve previše. Dovoljna je jedna. Inače ove kore su fantastične za Napoleon štangle (mille fouille ili kako god se beše pisalo na francuskom 1000 slojeva). To onaj fini kolač sa vanil filom. Ali ok, setila sam se da tu drugu koru sačuvam za jednu slatku i brzu improvizaciju.

Znači šam.
Šam brat moj.
Da se uozbiljim. Greška je bila mutiti sve u jednoj (dubokoj) posudi. Bolje podeliti belanca u dve posude pa svaku ponaosob, ali ok. Shvatila sam da mi gornji deo stoji postojano kano što šam i treba da stoji, ali da se donji "uslinavio". Pa sam gornji deo rasporedila po kori, a donji pokušala da umutim uz "pomozi Bože" mantru...

I uspelo mi je, umutilo se.
I voila, eto kore, eto šama.
Rasporedila sam pažljivo...

i dobila pravu, pravcijatu domaću šampitu.

I smazasmo je čas posla.

A o tom drugom kolaču u sledećem postu.

I razmrdavanja radi

Kada me fizioteraput podseti koliko imam godina i da je sramota da mi u tim godinama on namešta kosti zbog ozbiljnih sportsko-borilačkih povreda počnem da se smejem.

-Pa ne očekujete valjda da uzmem neko pletivo, pa red klot, red frket?
-Kad bolje razmislim od tebe ne očekujem, nasmeje se on. -Nastavi samo. Ti se zabavljaš, ja zarađujem.

Brz jesenji voćni bezglutenski kolač

Vrlo brz jesenji voćni kolač je nastao sasvim slučajno.

Moja ćerka je htela da umuti slatku pavlaku za svoju kreaciju, ali se narečena Moja kravica slatka pavlaka od 250ml zgrušala u toku mućenja. Prosto je počeo da se stvara puter. I to nije bio nikakav ne znam koliko komplikovan problem. Moja ideja je bila da od toga napravim kajmak tako što bih dodala malo pavlake u mešavinu i eventualno posolila, ali dete je već stavilo šećer i ta ideja je otpala.
Dva dana kasnije setila sam se da taj zaslađeni polu puter pomešam sa nekih 100 -150 gr pirinčanog brašna, 100 gr kokosovog brašna i jednim jajetom. Onim što mi se zateklo u kuhinji.

Ovo sada biskvitno testo sam razvukla u malom plehu. Trebalo je da ga razvučem do kraja i baš istanjim, ali nisam znala kako će se ponašati.

I preko njega sam poređala dve isečene nektarine i jednu krušku. I sve posula sa malo cimeta.

Rerna je prethodno zagrejana na 200 stepeni, a temperatura je smanjena na 180 kada sam kolač stavila unutra. Pekao se nekih pola sata kada sam ga izvadila, posula vanilin šećerom i vratila na još desetak minuta.
Po vađenju ponovo sam ga malo posula cimetom i prelila medom.

I ukus je bio fenomenalan.

Eto, par minuta za pripremu, sve namirnice su iskorišćene, a kroz kuću je prošao taj divni jesenji miris voća, začina i testa.

Sai bejbe

To što ona drži u rukama to je moja nova zanimacija.
Godinama sam tražila kako se mlatiti i kasapiti trozupcem, i izgleda da je to - to.

Greške u borilačkoj obuci

Kako trenirate tako ćete se i boriti u realnim uslovima - je istinit iskaz za policiju, vojsku i osobe koje treniraju borilačke veštine. Neki od njih se protive ovom iskazu govoreći da nikada ne bi reagovali u izuzetno stresnim situacijama na načine koji su opisani ispod, ali njima jednostavno kažem: "Žao mi je, vaše mišljenje je pogrešno. Toliko je dokaza protiv njega. I ako ne promenite svoje načine možete smrtno stradati upravo zbog takvog mišljenja."
Evo nekoliko primera kako neki vežbači treniraju borilačke veštine, a što može da im "zabije nož u leđa".

-Trenirate da promašite. Udarci rukama i nogama se izvode desetak santimetara dalje od tela protivnika.
-Nikada niste bili udareni. Baš upravo zbog prakse iz prethodnog primera učenici nisu fizički i psihološki spremni da prime udarac.
-Uzmi jedan, daj jedan. Nikada nisu trenirali da prime udarac i momentalno odgovore uzvraćajući.
-Trenirate da zaobiđete oko ili iznad mete. Visoki šutovi se rade tako da prođu iznad protivnikove glave.
-Ustoličen ritual: Svaki dril ili sparing vežba počinje pozdravom, klanjanjem, klimanjem glave, davanjem znaka i prenaglašenim prvim korakom.
-Preterana ljubaznost: Nepredviđen kontakt je praćen ritualnim pozdravom i izvinjenjem.
-Priznanje udarca - loša odbrana od udarca ili šuta i istom prilikom povlačenje i traženje pauze.   
-Priznanje udaranja (još gluplje - moja primedba) - udarač uspeva i podiže pesnicu u trijumfu, okreće leđa i odlazi nazad na startnu poziciju.
-Preterano reagovanje na grešku - greška u toku drila dobija posebnu psovku, zastoj rada nogu, odmahivanje glavom ili bilo koji drugi "otkrivajući" znak.
-Zastoj zbog greške. Kada omaši odbrambeni potez ili ako je tehnika obaranja urađena loše sva akcija prestaje i svi sve počinju ponovo.
-Zaustavljanje u dometu. Izvođenje tehnike je zaustavljeno zbog bilo kog razloga, a napadač ostaje u dometu bez ikakve akcije.
-Prekid posle jednog uspešnog udarca. Napadač odvali jednom, a onda se odmakne i igra u svoj svojoj slavi.  
-Lažno samopouzdanje. Uverenje da će slabi udarci izvedeni u toku treninga moći da zaustave realni napad.
-Previše Hong Kong filmova u glavi. Napadač izvodi preterane anksiozno-kompulsivne udarce, proleće kao ptičica ili šutira u tornado stilu. 
-Spuštanje ruku unutar dometa. Boravak u dometu sa spuštenim gardom i bez napadanja.
-Preterano oslanjanje na zaštitnu opremu. Oslanjanje na zaštitni šlem toliko da se glava ne štiti kako treba. Preveliko oslanjanje na štitnike za ruke i noge. 
-Telegrafisanje. Prenaglašen pokret pre udarca.
-Neplasiranje niskih udaraca. Niski udarci nisu dozvoljeni u sportu.
-Ignorisanje meta. Rvači (na primer) se bore oko zahvata dok su protivnikove oči, grlo ili genitalije otvoreni i ranjivi.
-Neznanje vezano za udaranje ili šutiranje. Rvači se bore protiv drugih rvača i nisu utrenirani da kvalitetnije udare ili šutnu.
-Fokusiranje na jednu tehniku. Preterano oslanjanje na omiljenu tehniku bez obzira koliko puta da je blokirana, da ne funkcioniše ili da je omašila.
-Predaja oružja. Osoba razoruža drugu osobu od noža, palice ili pištolja, a zatim joj ponovo preda oružje.
(Koliko god ovo zvučalo glupo zaista se desilo u Beogradu 2012. i momak koji je razoružao napadača, pa mu mahinalno vratio oružje, pošto je tako trenirao, je bio ubijen., moja primedba)
-Neobraćanje pažnje na druge napadače u okruženju. Obori jednog, a zatim zaboravi da pogleda okolo da li ima još protivnika.
-Ne ustaje strateški. U toku kretanja sa zemlje u stojeću poziciju ne ustaje onako kako bi trebalo da bi mogao momentalno da se brani.
-Praktika sa vazduhom. Udarci i šutovi se izvode u vazduh, nikada u vreću (ili živog čoveka, moja primedba). Nema ideju kakav je osećaj udariti u nešto tvrdo.
-Trening uvek istog intenziteta. Nikada ne upražnjava veću brzinu, veću silu ili veću eksplozivnost. 
-Nikada treniranje sa emotivnim intenzitetom. Samo prolazi kroz pokrete kao da sa "pola srca" radi aerobik.
-Ne "vidi" protivnika. Vežba sa vazduhom, džakovima ili šipkama bez da makar vizualizuje protivnika.
-Nikada ne trenira "potpuno" na otvorenom. Nikada ne prebacuje intenzitet u anaerobnu zonu, a najveći broj borbi se upravo odvija na takvom mestu.
-Neupražnjavanje vežbi snage. Nikada ne koristi otpor kako bi povećao snagu, eksplozivnost i brzinu.  

Osnove uličnog borenja
Loren Kristensen i puk. Dejv Grosman

Sprečavanje povreda u urban densu

Floods in Serbia, Bosnia and Croatia

To all my English speaking friends,
We need your help.

After weeks of Biblical rains and floods under mega cyclone all south-east Europe - Serbia, Bosnia, Croatia, we're all under water. This is disaster.
We have dead human and animal bodies floating around, all military, police and Red cross from Europe and Russia is here to help us, but this is not enough. We need food, water, soaps, medications, blankets and clothes for survivors.
Temperature is rising and we expect diseases to start spreading from corps!!!

And we'll hardly survive till next year, our crops, plants and animal farms, and energy plants are ruined.
Please, spread information about this. Persons who want to help us can contact Red Cross and our embassy consulates (Serbian, Bosnian and Croatian).
Please just let people know about this because big media won't.

Thank you and pray for us.

Uz ratni raspored

Na spisku mi je i pravljenje tarta sa limun kremom, mada ima me privlače varijante i sa grejpfrutom ili mandarinama, a da je testo od badema. I ono najvažnije - šebekije.

Ove šebekije, inače marokanska poslastica me danima drže prikovanu za ekran. Alija mi se odmah svidela, podseća me na jednu moju tetku, a šebekije... ne mogu da ih se nagledam dovoljno.




A onda već kad sam tu da naučim kako se pravi prava pravcijata skroz prirodna nutela, jer ovom sirotinjskom više neću da hranim ono sitno čeljade.

Alija je fenomenalna.
A i njena baba mi se sviđa, što je valjana garancija.

Brza Švarcvald torta sa gotovim korama

Brza, da brža ne mož' biti.

Uhvatilo me je neko ludilo ovih dana da spremam, pa dok me ne prođe, a tek u planu stoji tart od badema sa limun kremom... Ne znam, trudna nisam... Za sada.

Elem, krenem ja tako do banjičke pijace u potrazi za sasvim drugim stvarima, pa kad sam već tu da vidim da li prodaju one gotove tamne okrugle kore koje se pronalaze jednom u hiljadu godina, ali valjaju.
To mi inače treba za jedno zajedničko pravljenje Švarcvald torte koju pripremam kao iznenađenje, no nije na odmet da znam gde da ih nabavim unapred, pošto volim da pripremim teren za bitku (prvi Sun Cuov postulat).

I nema, nema nigde tih kvalitetnih. Po radnjama zdravih hrana imaju neke četvrtaste kao one Tako kore i uopšte mi se ne sviđaju. I kad sam već tu (a čula sam da ima u Merkatoru u Beograđanki, ali ne želim da rizikujem) uletim u onaj novi supermarket.
Ništa specijalno, ali ugledam okrugle kore. Ne izgledaju spektakularno, ukus pretpostavljam da je kao kod Tako, ali nisam smela da rizikujem. Ubacim to u korpu, kao ostaviću ih kada mi zatreba, a onda pomislim da ne smem da rizikujem i da je bolje da ih isprobam u kući, na mojim domaćim životinjama pa tek onda izađem pred cara.

Te u korpu ulete i dva pakovanja zamrznutih višanja od po 300 gr i jedan litar Megle slatke pavlake, za koju sam kasnije iščitala da je biljna tojest veštačka (kakav peh). Ali kada se trujemo - idemo do kraja. Ovo je ionako namenjeno meni i mojim najmilijima.

Zaboravila sam vanilin šećer (nikad od mene kuvarica), a čokoladu sam imala u šteku - K plus od 200 grama, mada mi je začudo trebalo manje.
Uz ovo je još išao i kakao prah i 4 kašike nekog grčkog alkohola koji ima ukus kao višnjevača.

Dakle sastojci redom:

-gotove kore za tortu (okrugle 3 komada)
-600 grama zamrznutih višanja bez koštica (koje valja odmrznuti)
-200 grama čokolade za kuvanje
-4 kašike višnjevače ili sličnog 
-2 prepune kašičice kakaoa
-1 kašičica karanfilića u prahu ili cimeta

Prvo sam čim sam ušla u stan i oprala ruke izručila sve višnje na đevđir ispod kog je bila još jedna posuda da sakuplja sok, nadajući se da će otopiti brzo. Nisu baš, ali nije bilo ni važno.
Zatim sam skuvala kakao kao što se kuva šoljica kafe. Provrila je voda u džezvi, odlila sam pola u šoljicu sa strane, u džezvu ubacila sav kakao, dobro umešala, vratila na ringlu, provrilo je, zatim sam dodala ostatak vrele vode i ostavila da se malo prohladi.

Zatim sam uzela veliku posudu i izručila svu pavlaku u nju. Pošto piše da je zaslađena manula sam se razmišljanja o dodavanju šećera. Prvo sam je mutila mikserom srednjom brzinom dok nisam pobelela od dosade i dok se nije čvrsto umutilo, a onda sam strpala činiju u frižider.


Otvorila kutiju sa korama i razdvojila ih. Po svakoj kori sam polila onaj prohlađeni kakao ne bi li narečene kore dobile ikakav čokoladni ukus. I ostavila da se upije.

Onda sam se uhvatila rendanja čokolade, na sitno rende, i stigla negde do pola. Taman kad mi je dosadilo (a to je uvek brzo) setila sam se slatke pavlake u frižideru, izvadila je i brže je mutila jedno 5 minuta. Sada je stvarno bila čvrsta.

Vratila se rendanju čokolade i kada sam shvatila da mi je činijica ispod prepuna čokoladnog praha - prestala sam. Otprilike je unutra bilo nekih 150 grama. Što je super pošto ova kuvarica tradicionalno mora da uzme komad, a i njen verni satelit u obliku mladunčeta koji obleće, drpa i tura prste tamo gde ne treba.
Mladunče u tom trenutku nije bilo prisutno, te je kasnije iznenađenje bilo kompletno.

I sad... Na izabrani veći okrugli poslužavnik se stavi prva kora sa upijenim kakaoom (ne mogu ja da kažem kakaom), na nju se redom poređaju višnje (još nisu skroz otopljene, ali nema veze), pa se sve pospe sa one 4 kašike višnjevače i preko toga moj izbor je bio karanfilić.

Od gore ide debeo sloj slatke pavlake, što je u neku ruku bila i greška, ali obožavam debele filove u tortama.
Na to ide debeo sloj rendane čokolade, pa sledeća kora.
Na sledeću koru ponovo višnje, pa pavlaka, pa čokolada, pa treća kora.

Usput sam se setila da ostavim desetak višanja za ukras.

Preko treće kore i cele torte premaže se pavlaka i ostavi malo za dekoraciju. Pa se vrh torte pospe ostatkom rendane čokolade (taman je bilo dovoljno svega) i onda se špricom napravljenim od kese za zamrzivač dekoriše i ukrasi višnjama.

Nisam uzela pravi špric za torte pošto me je neopevano mrzelo da imam više za pranje sudova, no kesa je traljava rabota. Nema tu onog pravog oblika.
Ali ako je za neku utehu torta je izgledala komično i domaće (to "domaće" je moj kućni termin kada nešto izgleda daleko od savršenog).


 I naravno, trebalo je da makar 5 sati ili preko noći odstoji u frižideru, ali to sveto pravilo ne važi za mene. Odmah sam isekla parče i odmah shvatila zašto ne valja imati toliko tanke kore, a toliko debeo fil.
U mom tanjiru bila je jedna interesantna gomila, ali je ukus bio fenomenalan.
Ali stvarno fenomenalan.
I znala sam da ćemo se podaviti u njoj.



Mladunče po povratku i otvaranju frižidera nije moglo da veruje u ono što vidi, da bi posle minut neverice pitala i pametno pitanje - E izvini, a ko je pojeo četvrt torte?
Ja sam joj samo namignula i sve joj je bilo jasno.

Sutradan ono što je preživelo u frižideru je imalo još bolji ukus, ali i to je smazano čas posla, sa unapred utvrđenim rezervacijama.

Sve u svemu potrebno je oko pola sata za kompletno pravljenje.

Nedovoljno da se presluša ceo album, ali dovoljno da Luter peva i dok sedim opuštena punog stomaka i sa osmehom na licu.

Postati izuzetan

Psiholog Al Sajbert se zainteresovao za ličnosti osoba koje preživljavaju, kada se pridruižio padobrancima, po završetku koledža, 1953. godine. Kadar koji je obučavao sastojao se od nekoliko preživelih iz jedinice koja je bila gotovo uništena u Koreji. Ovi veterani bili su žilavi i mnogo strpljiviji nego što je očekivao. Na greške su reagovali šalom umesto da se naljute. Još važnije, napisao je Sajbert: "Posmatrao sam ih kako su opušteni. Kao da je svako od njih imao neku vrstu ličnog radara koji uvek oštro motri." Shvatio je da ovi ljudi nisu preživeli teška iskušenja samo zahvaljujući sreći.
Tokom karijere, Sajbert je i dalje proučavao profil ljudi koji preživljavaju. Ustanovio je da je jedna od njihovih najupadljivijih karakteristika složenost karaktera; jedinstvo mnogih suprotnosti odredilo je dvojne crte. Oni su i ozbiljni i razigrani, tvrdi i blagi, logični i intuitivni, stidljivi i agresivni, introspektivni i otvoreni, itd. To su paradoksalni ljudi koji se ne uklapaju u uobičajene psihološke kategorije. Ovo ih čini fleksibilnijim od većine ljudi, s obzirom na to da se napajaju iz bogatijeg vrela.
Sajbert se pita kako to da se ličnosti preživelih ne imobilišu sopstvenim kontradikcijama. Radeći na osnovu koncepata Rut Benedikt i Abrahama Maslova, intervjuišući stotine ljudi koji su preživeli sve vrste nedaća, Sajbert je ustanovio da oni imaju hijerarhiju potreba koje, za razliku od većine ljudi, nastoje sve da ostvare. Počinjući od osnovnih, ove potrebe su: opstanak, bezbednost, prihvatanje od strane drugih, samopoštovanje i samoostvarenje. Jedna od glavnih potreba koja preživele razlikuje od drugih ide, međutim, i izvan samoostvarenja: potreba za zajedničkim delovanjem. Sajbert definiše tu potrebu kao potrebu da stvari funkcionišu za samog čoveka i za druge.
Preživeli se, dakle, ne bore samo za sopstvene interese, već i za interese drugih, čak i u najstresnijim situacijama. Raščišćavaju nered i stvari čine bezbednijim i efikasnijim. Ukratko, daju sebe ostavljajući svet boljim nego što su ga zatekli. Njihova relaksirana svesnost i pouzdanje koje uz to ide omogućavaju im da sačuvaju svoju energiju za važne stvari. Kada stvari idu dobro, sami se dobro osećaju i koriste vreme da zadovolje svoju radoznalost, i usmereni su na lični napredak i rešavanje potencijalnih problema. Ponekad se može učiniti da se drže po strani, ali oni se pojavljuju kada se pojavi problem.

Oni koji preživljavaju bolest

Sajbertove karakteristike onih koji prežive bolest su veoma slične karakteristikama pacijenata koji se oporavljaju po Simontonom programu. Simontonovi su saželi psihološki profil svojih izuzetnih pacijenata na sledeći način: oni su uglavnom uspešni na poslu. Oni rade i dok boluju, ili se ubrzo vraćaju na posao. Oni su receptivni i kreativni, ali ponekad, neprijatni s obzirom na to da imaju jak ego i osećaj adekvatnosti. Kod njih je izraženo samopoštovanje i ljubav prema sebi. Retko kad su pokorni. Zadržavaju kontrolu nad životom. Inteligentni su i imaju izražen osećaj za realno. Oslanjaju se na sebe: nije im potrebno da budu priključeni nekome, mada cene interakcije sa drugima. Nisu skloni moralisanju i teže da budu nekomformisti - nemaju predrasuda i cene raznolikost među ljudima.
Kao pacijenti, samopouzdani su i tragaju za rešenjem, a ne padaju u depresiju. Probleme tumače kao preusmerenja, a ne kao poraze. Oni su ti koji čitaju ili meditiraju u čekaonici umesto da beznadežno bulje u prazno.
...

Sajbert je, takođe, otkrio da se može naučiti kako da se postane osoba koja preživljava, ali ne kao što se uči algebra ili hemija. On to shvata kao jedan duži proces psihološkog i neurološkog sazrevanja, odrastanja koje paradoksalno podrazumeva i da se ostane dete. To znači biti poput deteta, ali ne detinjast. Sajbert navodi sledeće indikatore vlastitog rasta:
-igra radi igre, kao kod srećnog deteta
-sposobnost da se duboko uroni u neku aktivnost tako da se izgubi predstava o vremenu, spoljnim događajima, svim brigama, često zviždućući, pevušeći ili razgovarajući sa samim sobom
-spremnost da se nasmejete sebi, da ste smešni dok pravite greške
-otvoreno prihvatanje kritike
-aktivna mašta, dnevno sanjarenje, mentalna igra i razgovor sa sobom.

Sajbert je, takođe, identifikovao sledeće znake koji ukazuju na osobu koja dostiže sinergistički nivo funkcionisanja:
-empatija za druge ljude, uključujući i protivnike
-sposobnost da se uoče obrasci i relacije u organizacijama
-prepoznavanje subliminalne percepcije ili intuicije kao valjanog izvora informacija
-dobar osećaj za vreme (u smislu pravog trenutka) kada se govori ili preduzima neka originalna akcija
-sposobnost da se predvidi razvoj događaja i da se preduzme odgovarajuća akcija
-nesaobražavanje prilikom saradnje: ne prihvatanje neodgovarajućih zakona ili društvenih standarda, a ipak neodstupanje od njih radi drugih - ili njihovo menjanje. Drugim rečima, izbegavanje ispraznih gestova
-snalaženje u složenim, nejasnim situacijama koje druge zbunjuju i zastrašuju
-zadržavanje pozitivnog stava i samopouzdanje u nevolji
-sposobnost da se apsorbuju nova, neočekivana ili neprijatna iskustva i da se pod njihovim uticajem menjamo
-sposobnost da se ono što drugi smatraju nesrećom preokrene u nešto korisno
-osećanje da, što ste stariji, postajete pametniji i više uživate u životu.
...

Samopoštovanje i kreativnost

Psiholozi procenjuju da manje od 20% stanovništva ima "unutrašnji lokus kontrole", vrstu samoposedovanja u kojoj su osobe vođene sopstvenim standardima, pre nego, razmišljanjem o tome šta će drugi da misle. Ovaj integritet sačinjava veliki deo ličnosti onih koji prežive, a procena je ista kao kod izuzetnih pacijenata koje sam izdvojio među pacijentima uopšte. kao što je Elida Evans primetila u svojoj studiji ličnosti obolelih od raka: "Razvoj individualnosti je zaštita života i zdravlja. To uzdiže osobu iznad kolektivnog autoriteta." U ruralnim i zabitim predelima veći je postotak izuzetnih pacijenata. Oni su nezavisni, samopouzdani ljudi.

Kada postanete ono što jeste, onda se oslobađa vaša kreativnost. Oslobođen stega konvencije i straha od mišljenja drugih ljudi, um odgovara novim rešenjima, novim ciljevima i svesnošću da lepota i mir dolaze iznutra. Postajete spremni da rizikujete i da eksperimentišete vašim sopstvenim životom...


Bernie Siegel
Love, Medicine & Miracles

Čistka

Kad ne pogiboh sada otvarajući gornji deo plakara.
I kad je već počelo da pada reših da idemo do kraja.

Dijagnoza

Još 1933. godine Jung je interpretirao sledeći san koji mu je jedan lekar ispričao kao jedinu informaciju o pacijentu:

Neko je stajao pored mene i neprestano me ispitivao nešto o podmazivanju nekakve mašine. Mleko je predloženo kao najbolji podmazivač. Navodno, ja sam smatrao da je bolja ljigava sluz. Onda se bara isušila i u sluzi su bile dve izumrle životinje. Jedna je bila maleni mastodont. Zaboravio sam koja je bila druga životinja.

Jung je rekao da je u pitanju blokada cerebrospinalne tečnosti, verovatno zbog tumora, što je bilo tačno. Njegova interpretacija bila je zasnovana na činjenici da je lainska reč za sluz, jednu vrstu telesne "sluzi" pituita, a da "mastodont" potiče od dve grčke reči koji znače "grudi" i "zub". Izveo je zaključak da se slika mastodonta odnosi na tela sisara, strukture koje se nalaze na dnu treće moždane komore, "bazen" cerebrospinalne tečnosti u osnovici mozga.
Detalje Jungove interpretacije briljantno je rekapitulirao psiholog Rasel Lokhart u svom članku "Rak u mitovima i snovima". Kada su Junga upitali kako je došao do tačnog zaključka, odgovorio je:

...zašto sam taj san uzeo kao organski simptom, pokrenulo bi takvu raspravu da biste me optužili za najstrašniju opskurnost... Kada govorim o arhetipskim obrascima, oni koji su svesni ovih stvari shvataju, ali ako niste, onda mislite: ovaj tip je apsolutno lud, jer govori o mastodontima i njihovoj različitosti od zmija i konja. Trebalo bi da vam održim kurs od oko četiri semestra o simbolizmu da biste mogli da cenite ono što sam rekao.

Kao što je Lokhart zaključio: "Telesni organi i procesi imaju kapacitet da stimulišu stvaranje psihičkih slika koje su značajno povezane sa tipom fizičkog poremećaja i lokacijom." Do ovoga verovatno dolazi preko električnih i/ili hemijskih poruka mozga iz obolelog dela tela, a koje se interpretiraju  u umu u vidu slika.


Ljubav, medicina i čuda
Bernie Siegel

Dok nema snega

svaki slobodan dan u šumi

Valja se

...naučiti nešto novo pre četrdesetog rođendana.