Thousand stars

Preživesmo glavni uragan.

Ima još jedan iza njega, ali više nije ni važno.

Aktiviraćemo gradilište ponovo.

Ništa ni neverovatno, ni novo.
Zato i radimo više stvari u isto vreme.

Bitno je da smo zajedno.

Preticanje

Dogovarah se tako proteklih par meseci sa jednim od Milinih (nerođenih) deda i ostalo je samo da se saglasimo oko nekih sitnih detalja i kada njegova ekipa kreće.

On je bajker (naravno).
I standardno je trebalo da okrenu krug po Srbiji u toku leta.

E ovog puta uz mene.

I jeste, gnjavila me je i sprdala se u vezi mog klimakterijuma, okasnele mladosti itd. A ja sam je gađala činjenicom da radim sve u idealno vreme. U našoj porodici se ljudi lepo obrazuju, pa prave decu i pare, pa kad im deca porastu, e tada je pravo vreme da se opuste i rade šta god im padne na pamet.
U prevodu, njoj je motor zabranjen.

Ali meni nije.

I sad... Jedina dilema je bila kako da se obučem. Kao opaki psihopata ili kao jeftina kurvetina?
Možda kombinacija?

Njen inovativni (i vasitinu mudar) komentar je bio da bi najbolje bilo da sam u erotische donjem vešu i porno štiklama, da vrtim oko šipke, a koja je smeštena u kavezu, a koji jedan od momaka na motoru u ekipi vuče na prikolici.

Brilijantna ideja.
Ali brilijantna.

Međutim, desilo se šta se desilo i čoporativno krstarenje motorima je ostavljeno za do daljeg ili nikada.

I tako... vozimo se nas dvoje ka Zagrebu i eto bajkera oko nas na autoputu.

I ja šta ću, očajnički potražim dugme za otvaranje prozora (trebalo mi je dosta da ga nađem na onoj tabli) i turim glavu kroz prozor.

I počnem...



A onda se setim da me vozi čovek koji je nekada bio profi trkač.

I podviknem:

-Da se nisi usudio!

Do sada je od srpskog toliko naučio.

How long till my soul gets it right..

Everything is as usual.
We are planning this summer school in Vatican observatory for her.

I still work on my assignments.
Still have to talk and write on few languages.
Still having what most people only can dream of.
Still without the things most people have.

Still looking to see the big black car driving through my neighborhood.
Still looking...

Ljubav

Ne znam, nisam sigurna.

Desilo se odjednom, ali baš tada kada je trebalo.
Malo drugačije od mojih pretpostavki, ali tačno na vreme.

Za dalje... ne znam.
Dovoljno je bajkovito i ovako da bih kvarila.

Posao

Zaključam se u sobu sa Đorđem.
I onda se udaramo,
ujedamo,
ubadamo,
kasapimo.

I posle nas otključaju i mene izvuku za noge napolje.

Taj čovek mi toliko neopevano ide na živce, a i ja njemu.
Ali zajedno radimo vrlo produktivno.

Sve je predato na vreme.

Bre, bori se, što bi rekao Šone

Dešava mi se da se zabagujem.
Toliko se radi, piše, smišlja.
Cedim mozak, reči počinju da me bodu, žuljaju, zbog njih krvarim.
Ubrzavam, učitavam, umrežavam.

Ali završavam i predaću sve na vreme.

Aleksandar Vučić, cenzura stranke i rezultati antikampanje

Pre nekoliko nedelja izazvana stalnim iskakanjem plaćenog oglasa stranice Aleksandar Vučić, a koja se nalazi na ovom linku https://www.facebook.com/pg/vucicaleksandar/posts/?ref=page_internal
napisala sam poduži komenar.

U moru uvredljivih komentara (koji ostaju na toj stranici i valjda služe kao dokaz da su ovde ljudi zaludni i prosto ne vide domete srpske vlade) moj uopšte nije bio koncipiran tako, ali jeste bio opasan.
Opasan u smislu da opisuje realnu situaciju prosečnog srpskog preduzetnika i celokupnu nesposobnu infrastrukturu države.

Komentar je stajao nekoliko sati, a zatim je obrisan.
Pošto sam ga kopirala objavila sam ga ponovo.
Ponovo je obrisan i ovog puta bila sam blokirana da dalje ne mogu da komentarišem.

I zbog tog razloga, evo celog komentara ponovo:


Poštovani gospodine Vučiću,

Potpuno sam svesna da ovo nećete pročitati i da će eventualno neko ko je zadužen da radi na ovoj strani samo da preleti očima preko mog komentara da bi proverio da ne sadrži nešto što je uvredljivo. I to je u redu.
Od države Srbije se više ne nadam ičemu.
Ali za nauk nekom ko želi da počne svoj biznis možda će mu ovaj komentar koristiti.

U proleće prošle godine sasvim slučajno sam došla do informacije o Startap programima vlade Srbije. Jedva sam našla tačne informacije, zato što su državni sajtovi pisani levom nogom i organizovani sa pola mozga. Ono što nigde u biznisu ne može da prođe sasvim lepo nalazi svoje mesto na državnom sajtu, i to je razumljivo ako znamo ko je zaposlen na tako odgovornim pozicijama.

Elem, ušla sam u Startap program Razvojne agencije Srbije u trenutku kada se talambasalo na sve strane o godini preduzetništva.
Za obuku mog tima, jer nas je bilo nekoliko grupa od po desetak osoba, bili su zaduženi ljudi iz Regionalne razvojne agencije Srbije. I dan danas, posle svega što sam prošla, ja sam zahvalna tim ljudima zato što su bili ljubazni, profesionalni i bukvalno su se polomili da nam svima pomognu.
Nisam mogla da verujem da je Srbija konačno profunkcionisala kako treba, ali sve je vodilo tome. Kakva zabluda.

U isto vreme posle samo 6 godina suđenja oko ostavine koja je vrlo jasna, posle promenjena tri suda i tri sudije, dobila sam konačno odluku svoju korist i tada je ostalo samo da sačekam da prođe kroz Apelacioni sud i da dobijem svoje nasledstvo koje mi po zakonu pripada. U tom trenutku utvrđeno je da strana koju sam tužila nije samo zaposela nekretninu oko koje se tužimo, već je podigla i novac sa deviznih računa. Dva krivična dela, ali nema veze, mislila sam, odluka je konačno donesena i uskoro će ta epska priča biti završena. U svakom slučaju imaću novac da počnem svoj biznis.

U toku obuke za predaju Startap programa RASu prijavila sam se na konkurs za besplatno korišćenje lokala, kao proizvodne jedinice.

I tada na odbrani mog biznis plana u RASu krajem avgusta komisiji se nije svidela ideja što nameravam da izvozim svoju proizvodnju. Mesec dana kasnije stiglo mi je rešenje da me odbijaju, a tada je tzv "godina preduzetništva" ionako bila na izmaku.
U isto vreme Direkcija za izgradnju grada Beograda proglašava taj isti biznis plan kao jedan od najboljih i daje mi prostor na besplatno korišćenje u sledeće dve godine.

Nije važno, mislila sam, država mi ne da pare, ali sam dobila prostor. Uložiću sopstveni novac i krećem.
Zbog ugovora sa Gradom Beogradom osnivam firmu u oktobru mesecu, ali ugovore potpisujemo tek u decembru, u isto vreme kada su potpisani i Startap programi u RASu, dakle silno vreme je protraćeno u čekanju da se RAS reorganizuje.

Počinjem brendiranje svojih proizvoda, koji još uvek fizički ne postoje, ali počelo je odlično i samo čekam svaki dan da se Apelacioni sud smiluje i da dobijem svoj novac.
Al' zamalo.

Krajem decembra sudija Apelacionog suda Ivan Negić, odbija presudu u moju korist zbog proceduralne greške. U samom obrazloženju kaže da to i neće promeniti ishod, ali što da ne, hajde da se vratimo na početak i izgubimo po sudovima još minimum godinu i po dana. Od tog trenutka (27.12.2016.) moj predmet P.br. 30538/13 stoji negde u Prvom osnovnom sudu i hvata prašinu. (Sada je zaveden pod brojem P.br. 34080/16 dodat komentar)

Moj novac je blokiran zato što se državi ne žuri.
O sudiji Negiću sam pronašla usput i neke druge interesantne podatke, ali nema veze, neka mu ovo služi na čast.

Zbog razvlačenja postupka sa EPSom u vezi proizvodnog prostora, jer tamo rade ljudi koji ne znaju koja je koja ulica u Beogradu, niko od nas nije mogao da priključi struju i ugovori treba da nam se preimenuju na martovski datum.
Da sam firmu osnovala sada mogla bih da konkurišem i dobijem sredstva za opremanje radnog prostora, jer se konkurs objavljuje u februaru, ali sam morala da je osnujem ranije zbog potpisivanja ugovora sa Gradom Beogradom, i tako mi je država vispreno ukinula i tu mogućnost.

Država me je praktično prevarila ubrzavajući mene na jednoj strani, a usporavajući sebe na drugoj kako bih ostala bez sredstava.

Zatim sam se među prvima prijavila na konkurs prvog srpskog investicionog fonda i prva im poslala pitch deck. Prva sam bila i odbijena, jer se ne bavim IT industrijom, već samo tamo nekom (pih) proizvodnjom.
Duša me moja boli kada čitam da je za reorganizaciju sajta koji se bavi nekretninama uloženo 850 000 evra, a ja ne mogu da izvučem 5000 i to sopstvenih para, jer ovu državu ne čini samo premijer i predsednik, već timovi ljudi koji bi trebalo da znaju da urade svoj posao.

Konkurse pratim, i nisam znala da li da se smejem ili plačem kada je spektakularni RAS objavio da će uložiti u "trajna obrtna sredstva". Volela bih da neko iz njihovog tima objasni šta su trajna, a obrtna sredstva. A i zbog čega svi oni maštaju o ulaganju u motore sa izvedenim fluksom ili ostale SF mašine, ako mi to uopšte nije potrebno, već potrošni materijal. Potrebna su mi ne-trajna obrtna sredstva.
(ako ima iko sa ekonomije da mi objasni taj pojam biću zahvalna)

Ne želim da ulazim u kreditne linije, niti bih mogla sve i da želim, jer nemam ništa da založim bankama.
Tražim investitore u inostranstvu i spremna sam na sve, samo da pokrenem sistem, ali ovo što slušam o ulaganjima države Srbije i onom što sam sopstvenim očima gledala, više nije ni smešno.
Sada je samo otužno.

RAS fantazira o tome kako se radi raspored troškova za proizvodnu firmu, daje pola para, ali se izuzima PDV... Pravi čitavu zavrzlamu samo da bi se videlo kako svi oni picikato obučeni službenici kao rade nešto. Na kraju ljudi koji konkurišu za RASove programe u bilanse unose četvrti laptop koji im uopšte nije potreban, samo da bi bili na liniji zahteva konkursa, a novac im fali za sirovine. To tako u realnosti izgleda, poštovani premijeru.
Konkursi ostaju otvoreni do utroška sredstava i svi se čudom čude kako niko da se javi (pa kako vam izgledaju sajtovi i obaveštenja?) i kako niko da se prijavi za program (pa da li ste čitali uslove?).

Meni je potpuno razumljivo sve što radite i koliko se trudite, ali Srbija nije samo Vučić, Srbija su svi ostali ljudi i sve ostale državne strukture.

Takva Srbija me je blokirala sa svih strana, ne želi da uloži državni novac u moju proizvodnju i ne dozvoljava meni da preuzmem svoj novac i sama ga uložim u proizvodnju.
Ja sam samohrana majka, ne koristim niti jedan jedini socijalni program, a toj istoj državi Srbiji redovno plaćam porez i na taj način plaćam i ljude iz RASa i sudije Apelacionog suda, i Kurtu i Murtu.

Neka vam ovo služi na čast.

Nekoliko sati pošto sam se "igrala" sa timom Aleksandra Vučića zaduženim da održava njegovu stranicu na Fejsbuku preobratila sam biračko telo u sopstvenoj kući. Tu više niko neće glasati za Vučića.

Bila sam jedan od nezainteresovanih glasača, jer funkcija predsednika Srbije zavisi od osobe koja je radi. U slučaju da se ta osoba recimo zove Slobodan Milošević, ta funkcija je izuzetno važna. A u slučaju da se zove Zoran Lilić, apsolutno nije važna već je samo protokolarna.

Znam vrlo dobro šta Vučić zapravo pokušava da učini za ovu državu, i da taj proces nije ni bezbolan, niti lak za izvođenje, ali Srbija nije Vučić.

Srbija su one armije nesposobnih državnih službenika, sudija Apelacionog suda i ljudi kojima je totalno neprimereno da nameravam da izvozim svoju proizvodnju u Rusiju, jer se njima zaboga ta ideja ne sviđa, ili možda tada nije bila odobrena na nekom stranačkom sastanku.

Srbija je isto tako i ona traljava organizacija Zdravstvenog osiguranja na teritoriji Savski venac koja je posle grandioznog najavljivanja novih zdravstvenih knjižica pokazala ne da je nesposobna da ih završi na vreme, već da ne ume da se javi na telefon ili odgovori na mejl.

Srbija je isto tako IT kampanja koja će da finansira jednu gomiletinu gluposti, ne shvatajući da kasni 20 godina i da je Džek Ma na forumu u Davosu lepo ljudima savetovao da sada rade off-line biznise, a da IT drže samo kao podršku.
Srbija će obučiti par hiljada IT stručnjaka, koji će zatim da stanu tačno pored one armije Indusa i ostalih azijata i da mole za posao. To pričam zato što jesam u toj IT industriji 15 godina i znam kako je krvavo zaraditi novac na svetskom tržištu.

Srbija večito kasni minimum 20 godina i Srbija sada voli habove i hakatone.
Srbija ne daje pare za obrtna sredstva, nego za "trajna obrtna sredstva" što ne postoji u ekonomiji.
I Srbija ponovo priča u prazno i baca novac poreskih obveznika uludo, jer nešto mora da se vrti i neka armija državnih službenika mora da ima papire da se zanima njima u radno vreme.

Suđenje oko ostavine koje traje 7 godina je posebna priča i upravo sam shvatila da je moj predmet od vraćanja sa Apelacionog suda i do novog ročišta proveo samo tričavih 7 meseci u nekom ormanu.
I počinjem ozbiljno da razmišljam da li se ovo radi namerno i da li je neko od sudskih službenika potplaćen ili je to prosto močvarno standardno stanje srpskog sudstva.

Na izbore ću svakako izaći.
Nekoliko godina ranije moj glas je otišao SNSu, samo da bih videla leđa nesposobnim ljudima iz Demokratske stranke. U međuvremenu morala sam da trpim iz nekog razloga i dinastiju Krkobabić i Vulina, na primer, ali nema veze.

Sve razumem i znam da smo u strahovito teškoj situaciji i da možemo da se urušimo za čas, jer se oslanjamo na sposobnosti samo jednog čoveka (Aleksandra Vučića), ali ovo što radi njegov marketinški tim u vezi kampanje i ono što se radi u Srbiji u državnim službama i dalje, odlučilo je i moj glas i glasove moje porodice.

U jednom danu za sat vremena Vučić je izgubio 4 glasa samo u jednom stanu.

Možete to slobodno da pomnožite, statistički obradite i stavite prst na čelo, ako vas uopšte interesuje.

Pitaćete se zbog čega se desilo tako i tako posle izbora i zašto taj pad glasova, ali tada će već biti kasno.

Ja i dalje čekam da počnem svoju proizvodnju i zaposlim neke druge ljude, uredno popunjavam poreske prijave, uzimam sopstvenom detetu od usta da bih to izvela i gledam ministarku Brnabić kako lepo i poetski priča o IT industriji, pošto je to sada hajp, a godine mi prolaze.

Gospodine Vučiću, meni je potpuno jasno što uz sav posao niste stigli da obučite državne službenike, promenite obrazovni sistem i uvedete red. Ali država ne može da se osloni samo na jednog čoveka.

Što se tiče podatka da je zaposleno više od 120 ili 130 hiljada ljudi u ovoj državi, molim vas da mene izuzmete iz te statistike, jer sam se zaposlila sama na podsticaj države, a onda me je država vrhunski blokirala sa svih strana da ni slučajno ne počnem proizvodnju.

Hvala Aleksandru Vučiću
Hvala sudiji Apelacionog suda u Beogradu Ivanu Negiću
Hvala Komisiji Razvojne agencije Srbije koja je zasedala 17. avgusta 2016.
I hvala Gradu Beogradu koji mi je naložio da registrujem firmu pre decembra, te mi tako uskratio sredstva koja se daju za pokretanje biznisa u februaru svake godine

Neću zaboraviti vašu brigu i podsticaje

P.S. Glasove ćemo dati opozicionom kandidatu koji će imati procentualno najveću podršku, da ih ne bi rasipali i ne bi li tog kandidata uveli u drugi krug, kada će opozicioni glasovi biti usmereni samo ka njemu

Meni je potpuno jasno šta Aleksandar Vučić radi, da ponovim još jednom, i da taj proces nije ni lak ni lep, ali ono što Srbija u obliku svojih službi radi biće njegova prava podrška u toku glasanja.

Plan za kraj leta

Nađem slučajno tražeći neku borilačku obuku koja je išla leti par nedelja u nekom manastiru.
Nit mogu da se setim imena manastira, nit šta su radili, ali znam da je bio ozbiljan dril.

I tako počnem da čačkam i iščačkam ovo.
I pošaljem mu link.

I evo, odmah me je rezervisao, i sad traži smeštaj.





Zna šta hoće u životu.

Na pamet mi ne pada

da pričam ili pišem o pomračenju.
Čak sam razmišljala i o tome da zatvorim ovaj blog, to je tačno to vreme, ta tačka gde se sreću čvorovi.
Ali ne znam.

I zato neka stoji.

Tu je tetovirani.
On mi uzima vreme.

Nema tu ništa, niti će biti.
Ali mi prija.
I neka tako i ostane.

Moj život tamo

Treba da idem na zapadnu obalu uskoro zbog posla.
I kažem njoj onako bezveze da možda nije loše da pređemo tamo da živimo, pošto se očekuju haosi ovde i nekako joj ne prija da hoda u pokrivena i uz hidžabu, i u stalnom strahu da je neko ne napadne na ulici.

Ali se setim i stanem.

Tamo me čeka neko bitan.
Neko ko me čeka već sedam godina.
Neko ko je zabacio udicu i sada samo kontroliše i zateže kanap.

Da, muž će mi biti beo i poznat, ali ovaj što me čeka...
To je druga priča.

I u sred noći kada me probudi čegrtanje repa zvečarke i osvrnem se u mraku, mogu da se zakunem da vidim njegove oči.
I osmeh.

Lakota.
On pripada Lakotama.

I vezani smo hiljadama godina, učimo, čekamo se po životima.
Satiremo vreme i prostor.

Namota kanap, pa malo popusti.
Ali zna da ćemo se videti.

A znam i ja.
Uskoro.

Grizem svoj san

Jutros posle naravno filijale Savski venac gde sam odnela uplatnice, pa pitala za dedu, pa ovo, pa ono... upadoh i u knjižaru da pitam da li imaju one plastične, da izvinete gaće, za u registrator.
I sada sedim već sat vremena i odvajam spise za glavnu arhivu.

Ono, osnivački akti, pa PIO, pa ugovori sa bankom, za poresko, plaćeni porezi za ovu godinu...

Odvajam deo za grafički dizajn, pa šta treba uraditi u lokalu, pa kako ću da prevežem Urketa odozgore, jer struja..., a on je ionako krenuo ozbiljno na free climbing.
A pošto je odavno prošao sve testove za ronioca i spasioca biće mi neophodan i kada mi iz Vodovoda puste vodu, jer nisam sigurna u ventile u lokalu.

Prošle nedelje Mili i ja u Starom dvoru, potpisivanje ugovora

Rekao je da je ovo početak. Da, znam da jeste.

I rekao je da od ljudi kao što smo mi zavisi država. I to sam znala.
Ali država me je ispalila na jednoj strani, a pomogla mi na drugoj.
I smestila me u pat poziciju.
I ponovo moram da se borim.

Ali nemam drugu opciju.
A Mili to vrlo dobro zna.

I ona je bila sa nama. Od proleća se znamo, družimo, pomažemo.
I još nekoliko ljudi koji grizu za svoj san.

Par mojih baba su bile dvorske dame, pa hajd kao i ja da stanem tu gde su i one prolazile.
Par deda su radili odgovorne poslove, često tajne za njegovo veličanstvo, ali i za državu.
Meni je bitno da sam počela da uredno isplaćujem porez i da planiram dalje.

I celo leto trčim po ulicama, po agencijama. U sred paklenih julskih vrućina ja sam tiptop sređena i pre no što uđem u Regionalnu pozdravim onog crvenog papagaja okačenog ispred kafića pored Kneza. Upamtio me je tokom leta.
I posle Razvojna i svađa i haos.
Pa Direkcija i pružena ruka.
I nikad kraja.

Sanjam svoj san, ispunjavam svoj san.
I preskačem prepreke, zaobilazim ih, nalazim rešenja.
Šibam po Fejsu, po Instagramu, pravim blog, pa uvozim najbolji templejt za ovu godinu, pa ga preparkiravam za sitne pare i imam sajt.
Pa agencija u Severnoj Karolini, pa planiranje, pa izvoz, ulazi i izlazi, pa... Nikad kraja.

I sedim sat vremena slažem papire, sutra ponovo trčim, u banci maltene što samo još i ne spavam. Plaćam cenu, radim kao rob dok ne uspem da se oslobodim starog IT posla. A znam da ću uvek biti u tome, jer moj ceo marketing sedi na IT delu.

I ima tako u bajci da moraš da služiš neku gadnu babu, da oreš zemlju krvavo, da potkivaš jednoroge, da noću kradeš zlatne jabuke, a onda će baba da ti da krilatog konja, pa kad lipše magarac ogulićeš i gvozdene opanke, a i zlatne posle njih, pa onda...

I setim se da sam ja od onih žena koje u letnju noć vole da posle plesne večeri u prolazu samo ubace u kontejner upropašćene sandale, jer su tako najbolje provele svoj vek. I nastavim da trčim, da se ne sećam više gde su mi plesne, one za starndardne...

Ali...
Grizem svoj san.
I ništa više nije bitno.

Mentor

Moj mladi (i nepismeni) princ se vratio.
Jeste, u planu su razbijeni nosevi, one olovke što ih vukljam po borilačkim salama za brzo nameštanje hrskavice, a prediktujem i pocepane usne.

Ali treba da se vratim i tangu i završim i taj deo... pre posvećivanja parkuru i šipci.

Tako da, moj mali je opasan tralala, i moj mali je back.
Pa da počnemo.





P.S. Čitaš li ovo dragone skoro spomenuti, očekujemo te u zoni gornjeg Dorćola u jednoj sali.
Staro društvo se ponovo okuplja.

Vladarka mračnih ulica i zvezda na hirurgiji

Dag Markaida je tamo godinama ranije pričao da u životu nije video ulični ubod ili posekotinu od balisanga, ali se zato sit nagledao vežbačkih posekotina i isečenih prstiju na Urgentnoj.
I zato ga pitam, on to bolje zna, ko je dežuran i nadležan, i da li da isečene prste stavim u najlon kesicu, pa tako donesem.
Ili možda on ima bolju ideju?

Nemoj da se smeješ vajni moj doktore, jer... prvo mi zapinje polugica za otvaranje, drška je prevelika za moju šaku, a i šrafovi još uvek nisu razglavljeni, pa se zaustavlja sečivo u toku otvaranja. Ne teče kako treba.

Ja sam, što bi rekla braća "nesreća koja jedva čeka da se desi".

Zarad lurkovanja

Pošto si već rekao da to radiš.

Neke dve klinke su radile foto sešn, nešto valjda za fešn blog, šta li. Raspakivale se, fotografisale, redom. Na najglupljem mogućem mestu u parku, i to dva sata pošto Sunca više nije bilo, a svetlo se pretvorilo u katastrofu.
Ali ti si to oduvek bolje znao od mene.

Pa kao ajd kad one to rade, da ovekovečim majicu kupljenu za spektakularnih 100 dinara.
Ali sa valjanom porukom.

Smejale smo se sinoć kada sam se setila da je ona Burberi radnja na Terazijama zatvorena. Tamo gde su mi ismejali dete jednom davno, a izbezumili se od mene kada sam pod punom ratnom opremom ušla da pitam za neki njihov limitirani parfem.
Kaže mi da je sada na tom mestu neki second hand šop, ali kao skuplji.
Kao skuplji.
Nadam se samo da ista žena koja joj se tada nasmejala radi u tom skupljem. Za nauk.

U šumi je situacija redovna. Snimila sam parče za Ljubinku serijal, crkla memorija i onda trening.
I u ozbiljnom pokušaju letećeg Brus Lija, šljusnuh na levi kuk, pa celom dužinom.

I posle je bilo veselo.
Tek će da mi bude veselo, ali sam spremna.

Koliko dana

Zimus mi je rekla da će se pojaviti neko iz prošlosti.
-Samo ga otkači, nebitan je, rekla je uvereno.

Pa je onda bistrila i bistrila karte i karte, pasulje, creva od ovce, položaj oblaka, talog od kakaoa (ne pijem kafu) i sve redom.

-Znaš, tebi stoji udaja u ovoj solarnoj.
-Ma daj, odmahnula sam glavom.
-Ne, stvarno. 'Ajd se ti udaj, pa ću za tobom i ja.
-Gledaj bre za pare.
-Ma, biće para, taj tvoj je bogat. Samo stvarno otkači ovog iz prošlosti.
-Moje pare gledaj bre, ostalo me ne zanima.

I tako, meseci su protrčali u jurnjavi za parama i sa parama, sa džumbusom, pored bolnica, zbog bolnica.
I sklapam marketinšku priču za glavni sajt i udrveneh se lupajući pečate po bankama i državnim sektorima.
I taman da li da se vratim na neka mesta i odigram još malo... dok još ima vremena, dok ne krenu pošiljke, dok...
I čovek iz prošlosti.

U trenutku dilema da odem tamo i da ga oteram. Ta sala to je moja teritorija i ne dozvoljavam... A onda, stvarno je nebitan. Stvarno je jadan.
I idem dalje.

U mojoj kući sluša se post-pank i kanda su se vratile i devedesete, po zvuku bih rekla.
Ona raste, ona se sprema za fakultet. Ja lupam pečate i pravim startegiju.
Sve ostalo je nebitno.

Leto je definitivno završeno

I sledećeg ponedeljka Džoni i ja se rastajemo po drugi put.

Leti smo zajedno.
Leti on mene čeka po određenim delovima grada, a onda učimo zajedno, vraćamo se zajedno i smejemo se zajedno.
Leti je moj.

Sve te rane večeri ponedeljcima na Gundulićevom vencu i pored Stare Hercegovine, sve te rane večeri kada se zavučemo iza perionice automobila, pa još iza, sve do našeg Gnezda.
I uvek igramo brže i uvek nerviramo Miloša, i večito se koškamo, domunđavamo i zasmejavamo.

Džoni je valjan momak, šteta što je toliko mlad.

A onda se setim one bakice što je odavno prebacila 120 takvih leta i njene tajne dugovečnosti - puno čokolade i mladih momaka.

E vaistinu, mislim se ja, dok trčim ka njemu kroz Vojvode Dobrnjca, dok trčim ka njemu preko Bulevara, preko mosta, preko celog grada.
Ali, leto je završeno i možda sledeći put...

U trenucima predaha

Kada me nema po državnim službama, bankama i kada ne teglim pečate uz sebe, tada sedimo, samo dišemo i jedemo nešto fino.

E da, uspela sam i da napravim svoju prvu pravu tortu. Dobro nije prva, jednu u tom stilu sam pokušala da iskombinujem još pre više od deset godina, ali nije uspela. E ova jeste.

Prave beze kore sa orasima, pa jedan standardni ganaš fil, pa preko njega pravi vanil fil od mleka i jaja. Neću više da čujem za one sirotinjske budalaštine sa mrvljenim keksom i pudingom od vanile. Trebalo mi je tačno dva i po sata da od nule počnem ovu tortu i da je komplet završim. 

I to je bilo valjano utrošeno vreme.

Koga specijalno zanima u pitanju je Greta torta (istočno-evropska verzija, pošto je zapadna sasvim drugačija) i to pokupljena sa bloga Kuhinja zaposlene žene. Pridržavala sam se strogo njenog stila, jer ima milion varijacija, ali sam apsolutno ubeđena da je pogrešila kod mleka. Umesto 50ml trebalo bi da ide 500ml, i to me je koštalo količine fila, ali je bio jak vola da ubije.

Dakle, ova torta se konzumirala u malim količinama.

Ali je vredela svakog zalogaja.

Shankara

A onda je pogledala novac u svojoj ruci.

Poznavala je novac starih bogataša, dostojanstven kao da je neka vrsta porodične svetinje, a dobro je poznavala i bahati novac novopečenih bogataša i skorojevića koji su poslednjih godina preplavili grad. Međutim, u njenim je napuderisanim grudima kucalo srce ankmorpoške trgovkinje koja zna da je najbolji novac onaj koji drži u ruci ona, a ne neko drugi. Najbolji novac je moj, a ne tvoj.

Osim toga, bila je preveliki snob da bi olako pomešala nevaspitanje i neposrednost. Baš kao što najveći bogataši nikada nisu ludi nego ekscentrični, tako da nikada nisu ni neotesani, već samo otvoreni i neposredni.

Teri Pračet
Maskarada

I to je zapravo to. Šankara, to sam u stvari ja.

Spaljivanje brodova

Tu pričam nešto o brljanju sa xml-om. Ali to sam već završila.
Trebalo je malo mućnuti glavom, i uostalom koliko kodovi uopšte mogu da budu komplikovani?

Posao za koji je neko trebalo da potroši 15 minuta do pola sata svog vremena i da mi uzme minimum 50 evra je urađen za par dana, ali sada znam i sada su mi linkovi povezani, imam slike koje vrte po prvoj strani i taj blog izgleda kao pravi, moderni sajt. (Za razliku od ovog kog volim baš ovakav kakav jeste.)

Potrebno je da platim za domen (oko 36 dolara) i da prebacim mejl adresu da izgleda profi, ali to će nalog na Guglu da odradi čas posla, pošto je sve integrisano.
Znam kako se radi pozicioniranje na pretraživačima, da se držim podalje od "sivih" tehnika i kako se valjano radi in-bound i sve ostalo.

Tako da me kreiranje sajta košta 36 dolara đuture, i par dana mog mozganja. Ne košta me od 200 evra pa naviše i sa dodatnim troškovima ažuriranja, pošto imam plaformu za džabe i imam svoj ulaz, i znam gde mi se šta nalazi.
Nije da sam protiv da to radi neko drugi i dobro zaradi, ali koliko sam videla po Netu, neke firme i likovi stvarno rade kriminalne stvari nadajući se da vlasnici firmi pojma nemaju o toj "okultnoj" tehnici kao što je kreiranje i pozicioniranje sajta.
Jednog lepog dana neko drugi će da radi ove poslove umesto mene, ali do tada nije loše da znam.

E sada mi ostaje grafički dizajn.

To je po planu trebalo da odradi Mili prase, pogotovo uzimajući u obzir činjenicu da joj se smeši i EOS od 500 evra, ali džabe.

Logo sam uzela sa Fripika, naravno za džabe. I naravno uglavila se letos u Premijer i nikako da se izglavim. Stvarno su prekomplikovali sve.
Te sam zbog toga skinula Pixlr drugačije zvani i sirotinjski Fotošop. Ali baš me briga.
Sad je to na redu, a da bi se uštedelo još minimum nekih 200 evara na doradu loga, podataka i cele nalepnice.

Posle se radi ozbiljan marketing.
I eto izazova da pokažem i dokažem da mogu sama, jer imam osećaj.
Jer kao ženi (i veštici) samo osećaj može da me vodi.

Mada, by the way, čitam jednu mnogo dobru knjigu Vansa Pakarda "Skriveni ubeđivači", a koja detaljno obrađuje početke radijskog, televizijskog i novinskog marketinga rađenog od prve polovine prošlog veka. Radi i dan danas, koliko vidim odlično.



Ono što nemam je mreža, i vrlo sam svesna toga.
Jedno toliko asocijalno stvorenje će sada morati da poradi i na ovom detalju.


U međuvremenu se dopingujem obrazovnim programima i materjalima, i držim se.
A kada se samo setim kako je sve počelo od jednog mitskog parazita - gliste Riste i kako se nastavilo...

Nema priče

Samo akcije.
I nije gotovo.
Nikad je kraj.

Tako se valja živi.
Uz stalno usavršavanje.




Inače se umire.