Grizem svoj san

Jutros posle naravno filijale Savski venac gde sam odnela uplatnice, pa pitala za dedu, pa ovo, pa ono... upadoh i u knjižaru da pitam da li imaju one plastične, da izvinete gaće, za u registrator.
I sada sedim već sat vremena i odvajam spise za glavnu arhivu.

Ono, osnivački akti, pa PIO, pa ugovori sa bankom, za poresko, plaćeni porezi za ovu godinu...

Odvajam deo za grafički dizajn, pa šta treba uraditi u lokalu, pa kako ću da prevežem Urketa odozgore, jer struja..., a on je ionako krenuo ozbiljno na free climbing.
A pošto je odavno prošao sve testove za ronioca i spasioca biće mi neophodan i kada mi iz Vodovoda puste vodu, jer nisam sigurna u ventile u lokalu.

Prošle nedelje Mili i ja u Starom dvoru, potpisivanje ugovora

Rekao je da je ovo početak. Da, znam da jeste.

I rekao je da od ljudi kao što smo mi zavisi država. I to sam znala.
Ali država me je ispalila na jednoj strani, a pomogla mi na drugoj.
I smestila me u pat poziciju.
I ponovo moram da se borim.

Ali nemam drugu opciju.
A Mili to vrlo dobro zna.

I ona je bila sa nama. Od proleća se znamo, družimo, pomažemo.
I još nekoliko ljudi koji grizu za svoj san.

Par mojih baba su bile dvorske dame, pa hajd kao i ja da stanem tu gde su i one prolazile.
Par deda su radili odgovorne poslove, često tajne za njegovo veličanstvo, ali i za državu.
Meni je bitno da sam počela da uredno isplaćujem porez i da planiram dalje.

I celo leto trčim po ulicama, po agencijama. U sred paklenih julskih vrućina ja sam tiptop sređena i pre no što uđem u Regionalnu pozdravim onog crvenog papagaja okačenog ispred kafića pored Kneza. Upamtio me je tokom leta.
I posle Razvojna i svađa i haos.
Pa Direkcija i pružena ruka.
I nikad kraja.

Sanjam svoj san, ispunjavam svoj san.
I preskačem prepreke, zaobilazim ih, nalazim rešenja.
Šibam po Fejsu, po Instagramu, pravim blog, pa uvozim najbolji templejt za ovu godinu, pa ga preparkiravam za sitne pare i imam sajt.
Pa agencija u Severnoj Karolini, pa planiranje, pa izvoz, ulazi i izlazi, pa... Nikad kraja.

I sedim sat vremena slažem papire, sutra ponovo trčim, u banci maltene što samo još i ne spavam. Plaćam cenu, radim kao rob dok ne uspem da se oslobodim starog IT posla. A znam da ću uvek biti u tome, jer moj ceo marketing sedi na IT delu.

I ima tako u bajci da moraš da služiš neku gadnu babu, da oreš zemlju krvavo, da potkivaš jednoroge, da noću kradeš zlatne jabuke, a onda će baba da ti da krilatog konja, pa kad lipše magarac ogulićeš i gvozdene opanke, a i zlatne posle njih, pa onda...

I setim se da sam ja od onih žena koje u letnju noć vole da posle plesne večeri u prolazu samo ubace u kontejner upropašćene sandale, jer su tako najbolje provele svoj vek. I nastavim da trčim, da se ne sećam više gde su mi plesne, one za starndardne...

Ali...
Grizem svoj san.
I ništa više nije bitno.