Eto i januara.
Razmišljam dok idem u majici, a pošto sam pola sata pre toga stajala bosa radeći Či Gong, a dva sata pre toga se valjala po blatu radeći sve moguće delove obuke koje mogu da odradim sama.
I modrice su redovne pošto moj mladi mentor nema baš toliko iskustva sa ženama, ali ume da ih baca kao blesav.
I tako idem u majici. Istina imam kapu i rukavice, ali ljudi me nekako malo čudno gledaju dobro uglavljeni u jakne i dok se tresu od hladnoće.
Nije to tek tako, i nema potrebe da se pravim važna kako ja ovo ili ono. To je nešto što se gradi godinama, zubima, krvlju i znojem.
I jeste. Ima taj muški deo i ženski deo i neutralni deo. Ali koga briga?
Ja sam Durgina služavka i dvorska dama i bibliotekarka i moram da poštujem sve ono što neke ljude čini elitom, jer su za elitu i napravljeni.
Ostali imaju šopinge, kolače i tople domove. I misle da je to sasvim dovoljno.
Treba da idem na zapadnu obalu uskoro zbog posla.
I kažem njoj onako bezveze da možda nije loše da pređemo tamo da živimo, pošto se očekuju haosi ovde i nekako joj ne prija da hoda u pokrivena i uz hidžabu, i u stalnom strahu da je neko ne napadne na ulici.
Ali se setim i stanem.
Tamo me čeka neko bitan.
Neko ko me čeka već sedam godina.
Neko ko je zabacio udicu i sada samo kontroliše i zateže kanap.
Da, muž će mi biti beo i poznat, ali ovaj što me čeka...
To je druga priča.
I u sred noći kada me probudi čegrtanje repa zvečarke i osvrnem se u mraku, mogu da se zakunem da vidim njegove oči.
I osmeh.
Lakota.
On pripada Lakotama.
I vezani smo hiljadama godina, učimo, čekamo se po životima.
Satiremo vreme i prostor.
Namota kanap, pa malo popusti.
Ali zna da ćemo se videti.
Danima već mislim o tebi.
Da, ja sam ona što ti stalkuje profil na Linkdinu.
Gledam projekte koje radiš i tu smo, nekako se vrtimo u sličnim svetovima. Ja sam u kontentu i hemikalijama sa one strane, ti sa ove.
Poštujem, u stvari divim ti se. Nikada nisam videla čoveka koji je toliko savršen na svaki način.
I svake nedelje (dan za samopovređivanje u šumi) razmišljam kako bi trening izgledao da si ti tu i da...
I prekinem.
Danima već ponovo vrtim po glavi one događaje od pre dve godine.
Na tački gde je tada stajao Mars i pokosio prvo mene, pa tebe, sada je Jupiter.
I onda Mesec, kad god protrči po nebu aktivira te tačke od tada, i ja sam ponovo izudarana i sa nožem koji mi viri zabijen u leđa.
I nije mi strašno.
Strašno mi je kada pomislim šta su tebi uradili, kako si ušao u kola i odvezao se poslednji put.
I kako se posle sve raspalo.
Pokušavaju da podignu sistem, ali očito da im ne ide. Najbolji čovek ih je ostavio.
Strašno mi je kada znam da su tebe povredili.
U tim trenucima samo se naježim.
I ne kontrolišem disanje.
Iako si me učio.
Videla sam se jednom sa Džonijem, Sirovinom i Banovim brdetom. Džoni me gotivi, makar jeste. Sirovina je tek posle skapirao da umem normalno i da razgovaram, pošto smo bili na Džonijevom rođendanu, ja u štiklama, sve damski.
Naravno da umem, kada mi u tom trenutku nije mrvio kosti.
Shvatili su i da od mene neće izvući te informacije, šta se tačno desilo u toj noći, pa smo proveli veče kao malo društvo koje ima svoj interni rečnik i nešto suludo radi van svih tih gradskih faca koje vrte iste priče.
Ali sam se setila kako ulaziš u kola posle mog odlaska i kako se voziš kući.
I kako više nemaš prijatelje i kako posle... Kako ti se posle zarušava sve ostalo.
Gledala sam tranzite, znaš da sam veštica.
Sada radiš projekte i nemaš više ništa. Ništa osim posla.
Ja... pokušavam da iz ničega stvorim nešto i mislim o tebi.
A ne bi trebalo.
Da, viđala sam i Urketa.
To je bila priča, ma španska serija koju su momentalno izmislili.
To da smo Urke i ja u šemi.
Fantazirali su naširoko o našim noćima, dok smo mi prebrojavali metke i kalauze, kanape i korake za ples.
Donela sam mu sreću, tako mi je rekao.
Ali sebi nisam.
Nož mi još uvek viri iz leđa.
Urke i ja se volimo. Znaš da smo dve prevejane lopurde, bednici, elastični jer smo naterani da budemo elastični, slobodno-formirajući.
Nismo bili u šemi, nikada. Volimo se odano, lopovski, ali nikada se ništa nije desilo...
Posle onih dana.
Razmišljam kako ti razmišljaš. I teško mi je zbog tebe.
I polomila bih ih sve samo zbog tebe.
I neću im oprostiti zbog tebe.
U tim vetrovitim noćima kada se vraćam sa raznih strana, znam u kom pravcu ide tvoj automobil i kako unutra...
Obećala sam malom Džoniju još pre dve godine da ćemo zajedno na Olimpijadu kao strelci, ali smo izgleda omašili pravu olimpijadu.
Ova je ono što nam je potrebno.
Poznajem ga već pet godina.
Naučio me je onu foru "relative position".
Ogovarali smo našu decu, sedeli na stepenicama, pričali.
Jednom me je i odvalio, čisto da mi pokaže kako se tvrdoglavost ipak ne isplati.
Jedan od mojih najboljih duhovnih učitelja.
Nikada ranije nisam prošla kroz bolju i dublju meditaciju no kada sam pokušavala da zamenim šaržer u toku šutiranja.
Te meditacije se jedine pamte, jer valjaju.
I ako želiš da nešto valjano naučiš odeš kod najboljih. A za ove stvari nema boljih od Rusa i Izraelaca.
Pretpostavljam da ispod zemlje postoji isti broj spratova, pošto mi je potrebna streljana, pa streličarska sala, danseria sa ogledalima i baletskim šipkama, jedna manja sala za pole (igranje oko šipke, sa dve šipke da se ne bi svađale), pa velika prazna za klasična borenja i mačevanje, eskrimu i ostalo, i jedna još veća sa ugrađenim šipkama i užadima za parkur, mada će toga biti i na gornjim spratovima.
E da, tu mi treba još i topli kutak za mog zmaja Radojicu i jedan skroz izolovan deo za kućnu zmiju Milojicu, ali sa sigurnim putanjama ka gornjem delu kuće i naravno kuhinji.
Gore standardno, ono kao valjana biblioteka, pa njoj muzički studio, jedan veliki prazan deo samo sa koncertnim klavirom, pa za obe mega garderobe i šminkernice, kuhinja naravno u rustično-provansalskom stilu, a na koju se nastavlja laboratorija... Ili je možda bolje da laboratoriju popnem u potkrovlje, zbog vrlo verovatnih požara. Tamo će da čuči naš homukulus Milorad, te se sve nadam da se neće kačiti sa malim kućnim đavolom Živkom, koji se na recept nabavlja u jednoj apoteci tamo ka Vojvodini, a koji bi valjalo da se stara o kuhinjskoj higijeni, a ono makar da se ostali članovi domaćinstva ne izedu međusobno.
E da, ispod krova je deo za kraguje, Dobrosava i Tiosava koje ću da treniram na krovu i to u onim trenucima kada se ne zanimam samostrelom, i to na onoj istoj poletno-sletnoj pisti za zmaja Radojicu, čije ću usluge da koristim kada treba da secam sa pijace ili svraćam do Elektrodistribucije.
Za standardne izlaske tu odmah stajaće moja kolekcija metli sa raznim vrstama pogona. (Moram da vidim da Tesla nije izbacio na tržište kakvu zgodnu ovih dana. Jeste da je snobovski, ali znači međ konkurencijom puno.)
Spavaća soba, što se reklo master's bedroom je rezervisana za mastera, te kada je Van tu ne želim da čujem uobičajene kućne zvuke dranja, režanja, siktanja, zavijanja, vežbanja skala, tuče i lomljave.
Todorci ako šibaju noću, ima da zaobiđu taj deo, inače će biti servirani kao sutrašnji doručak... Ili ipak ručak, ako treba da se mariniraju.
Eto, toliko je prosto i ponovo važi ono staro načelo - ako kuća nije tesna, ni čeljad nije besna.
Ili beše obrnuto?
E da, da ne zaboravim.
Treba da ih sve redovno vakcinišem protiv besnila.
Zarad mira u kući.
I u kraljevstvu.
Rekla je da je par dana pre toga bila strahovita saobraćajna nesreća i da tek što su raščistili ostatke ona se našla krećući se upravo ka toj tački. Tu iza okuke pravo ispred nje je izleteo džip sa celom porodicom unutra.
Mogla je da skrene levo i završi u provaliji. Ili je mogla da skrene desno i pogine na licu mesta jer bi se zakucala direktno u njih onom stranom gde joj je telo.
I bukvalno se našla u jednoj sekundi.
Gledala im je lica i znala da ne može da izbegne prostor.
Ali je mogla da izbegne vreme.
I zato se prebacila u dve sekunde kasnije.
U retrovizoru je videla izbezumljena lica ljudi kroz čija kola je upravo prošla... Makar su oni tako mislili.
Samo se spustila par stotina metara niže i zaustavila pored već parkirane Kim koja je sve videla i odmah izletela pred nju i gurnula joj neku tinkuturu za smirenje
-Običnim ljudima je dozvoljeno prebacivanje samo u specijalnim trenucima, ali mi moramo da znamo kako to da izvedemo po želji, namignula mi je. -Da li ti se desilo nešto slično?
-Samo tri puta i to slučajno, odgovorila sam iskreno.
-E pa vreme je da naučiš i onaj "po želji" deo jednačine.
Čudno je to, razmišljala sam kasnije. Svuda smo po svetu, ali sve vučemo taj koren iz severne Azije i sve pripadamo klanu vukova. I htela sam da joj kažem šta spremam i kako napreduje moja laboratorija za proizvodnju čudesnih bića, ali sam stala i rešila da sačekam još malo.
Još moram da učim.
Kako promeniti zlu karmu od osobe koja u karmu ne veruje, jer veruje u multiverzum kao organizam, pa u sisteme multiverzuma...
I to podiže video na tjub u trenutku dok pregovara preko Skajpa sa nekim debilom kako da preuzme kanadsko tržište i zna da od toga nema ništa. A sve to u nedeljno veče.
-Ma slatki ste mi svi vi... takvi, rekao je posprdno, a onda je izbrojao pare i naravno, platio.
Rad se plaća, poseban intelektualni ima i posebnu tarifu.
To mi je samo proletelo kroz glavu u ponedeljak u podne. Tamo preko puta ulice stajao je hotel Jugoslavija i šuma, i reka. Svež vazduh.
Sa ove strane sud.
Ona traži cigaretu, pa je nalazi, a ja joj nudim i Orbit bombonu. Drugo šta nemam.
Da častim.
Za sada.
Okreće se i počinje da smeje.
Ja počinjem da dišem. Ovog puta punim plućima.
Ta priča je završena.
Potcenio me je i zeznuo se.
Devet godina ranije jedan drugi čovek koji je pokušao da me pređe prošao je vrlo slično i histerično mi uputio rečenicu kako u svom životu nije video nikog toliko mračnog, psihopatski raspoloženog i krvavo osvetničkog... kao što sam ja.
Slegnula sam ramenima, svako vidi ono što poželi... od mene.
Pisala sam o majmunima, kikirikiju i bananama par godina ranije na ovom mestu, i eto, unatoč očekivanjima, umesto banane dobih celu granu.
Taman da joj napravim krem pitu od banana, što bi dobacila Mili.
Zahvalih se joj se na ponuđenoj vožnji, neka se odmori malo i od mene i od celog slučaja, a ja nastavih ka Zelenjaku, razmišljajući kako kada stignem kući treba da javim drugom advokatu koji vodi slučaj povezan sa ovim. Malo smo podelili zaduženja. Šah je tako interesantniji, pogovotovo ako su protivnici toliko... nesnalažljivi.
Ne, nisam htela da napišem "glupi".
Izdresirana sam da ne potcenjujem neprijatelja.
I tako... na Zelenjaku nema šta nema. Uzeh i jagode, i pavlaku i za pitu i pored pite.
Morala sam odmah da častim.
Svašta se dešava, više ni ne vodim računa.
Nemam kada.
Toliko pišem vezano za posao da nemam snage da to radim ovde. Za sada.
Priče se razvijaju, optimizuju, lektorišu.
Posle toga nemam živaca ni za slikanje, ni fotografisanje. Samo hodam.
Ili treniram.
Posle ovog snimka svaki put kada ulazim u borilačku salu pozdravim ih pitanjem ko je ovog puta poneo dve olovke.
I svi znamo da će taj izigravati hirurga u slučaju potrebe.
Odavno sam im jasno stavila do znanja da mene ne interesuje da znam kako se nos namešta.
Ali olovke nosim. Dezinfikovane.
Nije to ništa za sprdačinu, mada je bolje da ne pišem ono što sam komentarisala gledajući snimak.
Prva faza je padanje u trans zbog gubitka svesne kontrole i uz pomoć sa "one strane", a onda stižu informacije.
Priča se sa mrtvima - to je to.
Kod mene se maltene par poslednjih godina priča sa mrtvima i bez specijalnog tandrkanja.
A ona...
Joj ona. Devedeset godina. Noću izlazi napolje kao avet u spavaćici, bezumi komšiluk. Čeka na kapiji majku Božiju. Za stolom ostavlja obroke obema sestrama, a obe su mrtve već jako dugo. Savetuje se sa mamom. Kada joj moj otac kaže da će joj doneti štap ona mu odgovori da njoj ne treba, ali tati ipak treba.
Mrtvi su nam tu okolo.
I šojmanke ne fale.
Ima nas koliko hoćeš.
I mrtvih i živih.
Sadržaj ovog bloga je zaštićen Zakonom o autorskim i srodnim pravima.Zabranjeno je kopiranje sadržaja sa ovog bloga na druge on line lokacije, kao i bilo koja dalja distribucija i prerada tekstova.
Autor jedino dozvoljava postavljanje linka.
Kršenjem gore pomenutih pravila stiče se uslov za pokretanje krivičnog postupka.
